smotani
utorak, 04.11.2008.
Ah, taj posao...
|
Nikada nisam mogao vjerovati Da ću na poslu zabušavati Al došla je i sezona moja Prihvatih se posla nova. Iako, znam da ovo dugo trajati neće Jer, nisam ja te sreće Ali, uživati za sada želim I svojem se neradu veselim. Sjetih se jedne poslovice stare Koja skoro pa opisuje moje dane Što je dobar ovaj režim Plaća ide a ja ležim! Dobro, ne baš doslovno shvatiti U krevet se ipak ne mogu uvaliti Ali konačno sa smiješkom na licu Gledam tuđu nevjericu.. Ma, niti sam ne vjerujem stvarnosti ovoj Iznenađen sam u situaciji novoj Ali kvariti sreću ne želim Ovom se tempu veselim Iako, sve zbrzam po starom Jer, uvijek sam lupao glavom Vremena mi nikad nije bilo dosta Koliko su mi natrpali posla. I kad zbrzam to malo posla Puno mi slobodnog vremena osta I sada poklanjam vam ovu odu I uživam na poslu novu..... A navika, navika je ostala stara Za složiti šalu imam dara Pa tako u novoj sobi nemam mira Moja muzika sa bloga svira A žene i njihove priče... Mislim, što me se tiče.. Al ne mogu se oglušiti na te priče Bez obzira što me se ne tiče. I uvijek neku upadicu imam I stalno neke poglede primam Al iskreno, morat ću čepiće donijeti Jer ja njihovu buku ne mogu podnijeti! Kad se one dohvate dragi moji Najbolje prolazi onaj ko stoji Jer, brzo iz sobe pobjeći može Al, ne može se iz te kože. To je zamka guzde bila Sredina koja mi nije mila Al, sredit ću ja njih polako Ne predajem se ja olako! Kada smijeh iz ove sobe krene Mislim da će doći i to vrijeme Nestat će sve dileme Smotani – dolazi tvoje vrijeme! nije to sve za danas... vidimo se mi još  ** za sve one koji misle da je ovo dugo trajalo...e nije  i vidiš flowerall ... dok ti kuhaš ručak, ja radim...teško je, ali izdrži se... eh, da me još i ručak dočeka.....DODATAK... za ovaj nerad još dođem i na almost cool listu..guba :))) rekao sam ja Smotani dolazi tvoje vrijeme....eh, nadam se u svemu.... hvala...hvala    |
- 12:30 - Komentari (16) - Isprintaj - #
|
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||
|
O blogu
Kada sam se prestao okretati Koraci su postali laki... Nisam prestao misliti... Niti želim zaboraviti.... Samo.... želim živjeti.... Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....   kavu/e molim:) Vas je bilo... Od drage Mirjam... Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa..... Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan. /Phil Bosmans/ /hvala Mirjam/ Khevenhiller (mojoj majci) Nigdar ni tak bilo da ni nekak bilo. pak ni vezda ne bu da nam nekak ne bu. Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo, kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo. Tak i vezda bude da nekak ne bude, kakti biti bude bilo da bi biti bilo. Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo, pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu. kak je tak je, tak je navek bilo, kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu! Kajti nemre biti i nemre se zgoditi, da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi. Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti, da kmet neje moral na vojščinu iti. Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo, kak je bilo, tak je i tak bude bilo. Kak je navek bilo, navek tak mora biti, da muž mora iti festunge graditi, bedeme kopati i morta nositi, z repom podvinutim kakti kusa biti. Kmet nezna zakaj tak baš mora biti da su kmeti gladni, a tabornjiki siti. Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo, pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu, kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu, pri koncu pak Turčin potukel nas se bu. A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam il v katedrale v Zagrebu, gde drugog spomenka na grebu mu ne bu neg pesji brabonjek na bogečkem grebu. ( Miroslav Krleža ) ..... i... meni..... |
|||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||||