smotani007@gmail.com


Uranova pikula
oprostit ćeš mi
sam sebi neću
ne plaši se
molim te
nemoj me se plašiti


Pahuljica
U visine k tebi, do zvijezda ću ići
k ostavljenima dolje anđeo će sići
Zajedno ćemo dragi vinut se do zvijezda
za voljene svijat neka nova gnijezda



















smotani

ponedjeljak, 20.10.2008.

Kontrola



Iako me malo bilo strah ishoda današnje kontrole, jer još uvijek nisam u punom zamahu, još uvijek imam neke zabrane, neka ograničenja i nisam imao pojma kako se stvari „popravljaju“, hrabro sam kročio dugim hodnikom, uzdignute glave i malo zbrkanih misli. Prvi znak bile su „moje“ sestre koje, kad su me ugledale, odavale su iznenađenje kako „dobro izgledam“. Nije da mi je to nešto pretjerano govorilo, ali, shvatio sam to kao dobar znak. Na samom pregledu prošao sam sve „zadane teme“, odradio sve pokrete koji su, očito, sastavni dio kontrole. Doktor je bio zadovoljan, a kad je on, naravno, moram biti i ja. Pokazao mi je neke dodatne vježbe koje polako moram uvoditi u svakodnevne..i tako, vidimo se opet na kontroli. Sada sam se malo zabrinuo…planirao sam slijedeći tjedan ići raditi..da li ta, novozakazana kontrola nešto mijenja? Sa velikim strahom krenuo sam razjasniti to pitanje, i dobio odgovor koji sam i priželjkivao…Možete, možete ići raditi ako osjećate da to možete izdržati, ali, ukoliko bi vam bilo teško, bolno, odmah prekinuti i javiti se….Naime, iskreno…želim pobjeći malo…Želim pobjeći od ove usamljenosti, od ovih teškim misli, od raznih nagađanja i pitanja na koje ne nalazim odgovor. Želim pobjeći od iščekivanja da li će se javiti, od dileme da li joj se javiti, smijem li….a želim..o kako to želim, kako bih volio čuti njezin glas, kako bi volio znati dal sjeti se nekada uopće mene..ili, ili je jednostavno i hrabro, zatvorivši ta vrata, krenula dalje…dalje u bolje sutra. Iskreno, za nju, za nju bi to i bilo najbolje, jer, očito joj je dojadilo čekati, očito je izgubila i posljednju nadu….a ja, ja vrtim razgovore, uvijek iznova nalazim neke riječi u kojima čitam nešto, nešto što ne želim, nje nema da to provjerim….. i tako, vrtim se u krug. Ali, pitam se zar ju ne zanima kako sam? Ja, ja sam jednom, sa velikim strahom pitao….ne usudim se više, jer znam, znam sve…pamtim svaku izgovorenu i napisanu riječ, iako, za neke bi bilo bolje da zaboravim – možda mi ne bi stvarale toliku pomutnju? E, sad sam se zapetljao.. A sve to, sve to bilo bi lakše kada bi i ja mogao do kraja zatvoriti jedna vrata….pritvaram ih…ali, da li ću ikada zatvoriti ih do kraja? Na pola duše živim ja…..na pola srca još sam njen, a na pola umirem….

- 11:46 - Komentari (2) - Isprintaj - #

  listopad, 2008 >
P U S Č P S N
    1 2 3 4 5
6 7 8 9 10 11 12
13 14 15 16 17 18 19
20 21 22 23 24 25 26
27 28 29 30 31    

O blogu
Kada sam se prestao okretati
Koraci su postali laki...
Nisam prestao misliti...
Niti želim zaboraviti....
Samo.... želim živjeti....





Neka niko ne dira u naš mali dio svemira....

svemir,svemir

 photo kava2.jpg



kavu/e molim:)


Counter
Vas je bilo...













Od drage Mirjam...
Kada Vas neko podari svojim strpljivo prikupljanim raznim dijelovima jedne cjeline, kada u njemu probudite želju da umjesto u svom domu ovdje ostavi svoj trag začinjen tim predivnim snažnim mislima ali i nečim iskreno toplim, ljudskim, prijateljskim... kada Vam uz taj komentar još doda „... prisjetih se i potražih nešto....što sam spremala za post........i nisam stigla.... a, evo, neka je tu.....kod dragog odmotanoga smote.....našega Kikija.....;-)“- tada Vam je srce, ma koliko „bolesno“ veliko da primi svu tu prijateljsku ljubav....a opet... tako malo i neiskusno da istom snagom to širi dalje... tada, možda postajem „nemoćan“ ali...postajem i odlučan..... slijedit ću draga Mirjam, i ne samo ove, tvoje predivne misli, citate koje tako brižno prikupljaš i podsjećaš nas na njih – kao i na ovaj na koji sam gotovo zaboravio a kojeg iskreno želim živjeti, biti dio tog predivnog zapisa.....

Otvoren si za sreću svoje obitelji, za sreću svojih znanaca i prijatelja. Oni trebaju tebe, tvoju dobrotu, tvoj osmijeh, tvoje srce. Ako si sebičnjak i misliš jedino na sebe, zapravo si suvišan i samo na teret drugima, a možda i sebi samomu. Nemoguće je da sebičnjak bude sretan.
/Phil Bosmans/
/hvala Mirjam/



Khevenhiller
(mojoj majci)

Nigdar ni tak bilo
da ni nekak bilo.
pak ni vezda ne bu
da nam nekak ne bu.

Kajti: kak bi bilo da ne bi nekak bilo,
kaj je bilo, a je ne, kaj neje nikak bilo.

Tak i vezda bude da nekak ne bude,
kakti biti bude bilo da bi biti bilo.

Ar nigdar ni bilo da ni nišće bilo,
pak nigdar ni ne bu da niščega ne bu.

kak je tak je, tak je navek bilo,
kak bu tak bu, a bu vre nekak kak bu!

Kajti nemre biti i nemre se zgoditi,
da kmet ne bi trebal na tlaku hoditi.

Nigdar još ni bilo, pak nigdar nemre biti,
da kmet neje moral na vojščinu iti.

Kajgod kadgod bilo, opet je tak bilo,
kak je bilo, tak je i tak bude bilo.

Kak je navek bilo, navek tak mora biti,
da muž mora iti festunge graditi,

bedeme kopati i morta nositi,
z repom podvinutim kakti kusa biti.

Kmet nezna zakaj tak baš mora biti
da su kmeti gladni, a tabornjiki siti.

Ar nigdar ni tak bilo da ni nam tak bilo,
pak nigdar ni ne bu da kmet gladen ne bu,

kajti nigdar ne bu na zemlji ni na nebu,
pri koncu pak Turčin potukel nas se bu.

A kmetu je se jeno jel krepa totu, tam
il v katedrale v Zagrebu,

gde drugog spomenka na grebu mu ne bu
neg pesji brabonjek na bogečkem grebu.

( Miroslav Krleža )






..... i... meni.....