SLUŽITI VRAGA

subota, 20.06.2009.

II.

DRUGO POGLAVLJE
Pas


Te sam je noći sanjao prvi put. Probudivši se, po prvi put u životu osjetio sam neku čudnu prazninu u želucu, o kojoj sam toliko puta pisao i čitao. Sada sam zgroženo shvatio da je zapravo i osjećam.
„Kako je lagano pisati o nečemu, razmišljati ili izrugivati se drugima, sve dok sami ne osjetimo istu stvar“ zaključio sam mudro.

„Aidane, otvaraj slone jedan, smrznut ću se“ začuo sam uzvike, popraćene udaranjem po vratima. Pogledao sam na sat. Jedanaest sati, vrijeme da Conor dođe nakon posla na kapljicu.
„Evo, evo“ viknuo sam u smjeru vrata.
Jedva da sam odškrinuo vrata kada su mi se zabila u nos i proletio je Conor, sav mokar i u kabanici.
„Slobodno uđi“ promrmljao sam, bacivši pogled van. Ružno, kišno jutro.
Conor je već bio u ormariću s pićem.
„Jebemti kišu, još jedan ovakav dan i pokupit ću upalu pluća“ rekao je odnijevši si stolicu do kamina.
Nisam bio u stanju odgovoriti ništa suvislo, jer sam još trljao bolno mjesto.
„Danas je subota“ obavijestio me uputivši mi znakoviti pogled.
„Ol'Friends pub, pretpostavljam?“ upitao sam.
„Može. Shelley i Eileen su navalile da idu s nama“ rekao je. Drugi dio rečenice promrmljao je gotovo nečujno.
„Znaš Aidane, da te ne poznam, rekao bih da mjerkaš Eileen“ podsmjehivao se Conor.
„A ti misliš da te se to tiče?“ odvratio sam ratoborno, i na moju žalost, prebrzo. Bio sam i preočit.
„Mda, kako ti hoćeš“ odvratio je Conor.

Navečer na putu do puba, hodao sam niz ulicu kada su se svjetla pogasila. Opsovao sam i nastavio prema najbližem izvoru svjetla, u St. Peter's Road. Taman sam primijetio da je ulica pusta, kada je naglo zahladilo, a pred mene je izletio veliki crni pas, iskesivši zube.
Stajao je tamo nepomično, pogleda uprtog ravno u mene. Nešto me u tom pogledu uznemiravalo, osjetio sam da to nije običan pas.
„Aidane Larkine“ čuo sam neki visoki glas.
Okrenuo sam se oko sebe, no nisam vidio nikoga.
„Aidane“ prozborio je ponovno taj glas.
Bilo je devet sati, još nisam bio pijan, a na dogovor sam kasnio već deset minuta, no trenutačno su mi noge bile oduzete od straha.
Crna psina mi se polako počela približavati.
„Moj gospodar te očekuje“ začuo sam glas. Prenerazio sam se kada sam shvatio da taj glas dolazi upravo od nemani ispred mene.
„Excusez-moi?*“ upitao sam budalasto na tečnom francuskom, u krajnje prozirnom pokušaju izmotavanja.
„Aidan, je n'ai pas le temps pour les blagues**“ odgovorio je pas nestrpljivo.
„Jebemti francuski, što hoćeš?“ upitao sam, prestravljen.
„Imam poruku za tebe od svog gospodara“ progovorio je pas, ne obazirući se na moje pitanje.
„Poruči mu da me ne zanima“ odgovorio sam tonom neustrašivog heroja, i pokušao proći kraj psa. Zaustavio me munjevitim skokom na prsa, tako da sam završio na leđima. Njuška mu je bila gotovo na centimetar od mog nosa.


*-Oprostite?
**-Aidane, nemam vremena za šale


Vidio sam bijele, oštre zube i osjetio vruć zadah na licu. Iznenađujuće, imao je umirujući učinak. Neprirodan.
„Što si ono rekao?“ upitao me. Nije mi promakao podrugljiv ton u glasu.
„Da me jako zanima što mi tvoj gospodar ima za reći“ predao sam se.
„Tako. Sada ću se maknuti da možeš ustati, a ti mi obećaj da nećeš pokušavati pobjeći. Mislim da možemo zaključiti da bi pokušaj neminovno propao“ rekao je pas.
„Dakle, moj gospodar…“
„A tko je on?“ prekinuo sam ga.
„Oh, otkriti će se on kada dođe vrijeme za to“ rekao je pas.
„Dakle, poruka glasi: Subota u ponoć, Dalymount park.“
„Subota?“ promrmljao sam.
„Šesti dan u tjednu, odnosno za sedam dana. Ili točnije 171 sat, pedeset četiri minute i trideset sekundi“ rekao je.
„Mmm, hvala puno. Mogu li sada ići…gospodine?“ pitao sam.
„Zovi me Culain*** “ rekao je. „I da, možeš ići.“
Nakon toga, pas je odjurio nevjerojatnom brzinom u noć.

***-Culain- U Irskoj mitologiji strašni pas kojega je ubio najpoznatiji irski mitološki heroj, Cu Chulainn (Ime Cu Chulainn je dobio nakon što je ubio psa)

Još sam sjedio, kada sam osjetio da su me nečije ruke povukle na noge.
„Budalo jedna, čekamo te dvadeset minuta a ti tu masiraš dupe na asfaltu.“ Bio je to Conor.
„Eileen sjedi na iglama tamo cijelo vrijeme, pavijane jedan.“
No ušutio je kada je vidio poderotine na mojoj košulji, te moje blijedo lice.
„Isuse, što se tebi dogodilo?“ upitao me zabrinuto.
„Ništa što jedna runda neće izliječiti“ odvratio sam ni ne pogledavši ga, i dao mu da me vodi do puba.

Eileen je bila prelijepa kao i prošli put kada sam je vidio. Osjetio sam kako me obuzima mir, gledajući je.
„Ma imao sam neka sranja“ odvratio sam na njihove zabrinute poglede.
„Sranja?“ upitala je Shelley zabrinuto.
„Da, sranja. To je recimo kad…“
„Znamo što su sranja budalo. Zanima nas kakvih“ prekinuo me Conor.
Primijetio sam Eileenin zabrinuti pogled, pa sam nastavio s pričom:
„Ma napali su me neka četvorica, ali pokazao sam ja njima“ nastavio sam, isprsivši se poput ratnog heroja.
„Aha, a ja alkoholu više nikad neću ni primirisati“ sarkastično je odvratio Conor, otpivši dug gutljaj piva.

Na putu do doma, Eileen i ja smo hodali zajedno, držeći razmak između Shelley i pijanog Conora. Djelomice zbog toga što sam htio ostati nasamo s njom, a djelomice stoga što je Conor upravo opisivao svoju borbu protiv osmorice britanskih vojnika, mašući pritom šakama, zbog čeka se pokazao opasan za sve u krugu dva metra oko sebe.

„Eileen?“ progovorio sam nesigurno.
„Razmišljao sam… Bi li htjela, mislim, ovaj, paaa… kužiš, ne?“
„Pssssst“ prekinula me nježno, pogledavši me u oči, i stavivši mi prst na usta. Nagnula se prema meni, i utisnula mi poljubac u obraz. Osjetio sam da gorim.
Primio sam je za ruku, te smo tako došli do Conorova stana. Na rastanku sam je zagrlio a ona je, jedva čujno, promrmljala svoj odgovor.
„Da“ rekla je i poljubila me, ovaj puta ravno u usne.
Došavši doma, legao sam u krevet i nasmiješeno pomislio:
„Ovaj svijet možda ipak nije toliko usran.“