Slobs u Iraku

<	listopad, 2005					>
P	U	S	Č	P	S	N
					1	2
3	4	5	6	7	8	9
10	11	12	13	14	15	16
17	18	19	20	21	22	23
24	25	26	27	28	29	30
31

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Šta Slobs uopšte radi u Iraku?
Pomaže strankama i političarima da se pripreme za demokratske izbore. Razgovara sa ljudima, uči arapski jezik, gleda filmove, izlazi u disko, vozi wake-board na Tigrisu..

Linkovi
devedesetdvojka
Economist
Vreme
Biro
Yahti

Avril
Ćora
Diverzije
Dubai
Eduard Pranger
Hiperborealni vjetrovi
Kikoman
La Lara
Ljubar
Marisi
Nemiri
Ostap i Bender
Rijama
Rockroll
Tramtincica
TV manijak
Zrinsko pismo

Pre neki dan sam čuo da je Gandži oslobodjen. Živeo Gandži!

Kapetan Luka Djurašković
(izvor: SANU Beograd)
Maja meseca 1940. godine, zbog mogućnosti napada Italije,
izvršena je delimična mobilizacija jugoslovenske vojske, sa
koncentracijom trupa u Sloveniji. Manevrima i smotri borbene
gotovosti prisustvovali su i strani vojni predstavnici i
novinari. Prilikom obilaska 40. pešadijskog puka u Brezovici 26.
maja, stenografisan je govor postrojenim vojnicima komandira 1.
čete, kapetana Luke Đuraskovića:

“Slušaj 'vamo! Mi živimo u ozbiljno doba, i svaki od vas znade zašto ste tu. Svi ste skoro stariji i ženjeni ljudi, vi čitate novine, je 1' tako. I ako nam pruže rat, jebo ga otac, mi ćemo ga prihvatiti i ratovati. U tom slučaju, jebo mu pas mater, morali bi mi tako da primimo borbu, pa makar svi izginuli. To bi bilo od nas časno, je 1' tako!

Naši susedi Talijani, e to su kurve jedne. Oni, jebo im pas
mater, boje se ratovanja a hoće da dobiju zemlju bez krvi. Oni,
fukare jedne, kažu da imaju pravo na Dalmaciju. Jeste,
dobiće, ali kurac. Je 1' tako? A zar mi nemamo pravo na Trst, Istru
i druge naše krajeve!? Pa dabome da imamo! Sada se prave
prijatelji, a sutra napali bi nas, kurve jedne. Je 1' vam to
jasno!? Jebo im pas mater, samo neka dođu, poslaćemo ih u pizdu
materinu!

Drugo: mi južni Sloveni, bili smo i jesmo najbolji
vojnici Evrope. Je 1'tako? Dabome da je tako, i tako treba da
bude! Musolini je dosta učinio za Italiju. On je mnogo dao
Italijanima, ali ih nikad neće učiniti hrabrima; makar im kurac
dao neće moći da im da srce junačko. Je 1' tako!? Je 1' vam jasno?
E, drugo, kažu Talijani, oni vele, "kod nas je sve motorizovano.
Naši su mitraljezi FIAT, naši su tenkovi FIAT, naši su avioni
FIAT, i šta ja sve znam... u pičku materinu. Znamo mi to, ali je
u njih i srce FIAT, jebo ih sveti Jeronim na nebu. Samo, ima
jedno: oni nas ne znaju, pička im materina! Je 1' tako? Dabome,
baš tako, i tako treba da bude.

Drugo: hoće da nam budu kuratori, da garantuju naše granice, pizda im materina. Talijani, i ko zna koji kurci - Nemci, Englezi, Francuzi, Japanci, Kinezi i drugi, pa čak i Društvo naroda. A šta se nas tiču njihove garancije, pizda im materina! Znamo mi šta su to garancije. Kurac garancije! Jebo im pas mater garancijsku i kurvarsku.

Drugo: Svi vi znate da se naša vojska najbolje hrani. Je 1' tako? E, kad je tako, onda hrana treba da bude još sto puta bolja. Imamo kuvare, jebo im pas mater, i još ne valjaju. Pa dobro, gde su ti kuvari, jebo im pas mater svima od reda!? Dežurni, deder zovni mi kuvare, pizda im materina...!............... Pa, dobro kuvari, jebo vas sveti Jeronim na nebu, poslaću vas sve da terate mitraljeze u brda, u pizdu materinu, pa da vidimo da li će hrana biti bolja! Jebo vam pas mater kuvarsku! Je 1'tako!?”

(Kuvar Trobec se javlja: "Alo gospodine kapetane, iz griza se ne more...")

“Kuš! Ništa te nisam pit'o! Marš u pizdu materinu, jebo ti pas mater kuvarsku! Kad te raspizdim pretvoriću te odma' u mitraljez! Drugo: Gde je onaj koga su ubile gaće?...... A, tu je... E, baš tebe ću poslati na Talijane, jebo te mitropolit! I ti si mi kurčev vojnik! Ubile ga gaće...

Slušaj 'vamo i šta se smeješ! Svi vi znate da ima i drugih kojima
se hoće naša zemlja, pizda im materina! Šta gore one ciganske
kurve kažu da im pripada Srem, Banat i Baranja. Pa dobro, pizda im
materina tatarska, što ne dođu da uzmu pola Slovenije i Hrvatske,
jebali ih njihovi grofovi; jebo im pas mater njima i Hortiju i
Telekiju i grofici Marici!

Drugo: Je 1' idete vi onako, preko noći, malo u Domžale? A? Znam ja vas dobro. Sve ja znam, je 1' tako? A vidite, to ne sme tako da bude. U nas postoji preki sud, pa tu nema više šale. Odma' te streljaju, jebo te faraon! Da li vi mislite tako? Evo - ide ti komandir negde tamo u pizdu materinu, vodnici šta ja znam gde, jebo ih Bog i onako ništa ne valjaju, podnarednici sede u kafani, a vi - u Domžale. Pa sad lepo dođu Talijani, pizda im materina! Kako bi sve to izgledalo? I kako bi nas fino udesili... Majku im zicarošku! Pa to ne sme da bude, je 1' vam jasno!? Ne može to tako kod nas da bude, kako je bilo kod Čeha. A, jok! Eto, i to su kurve koje se uopšte ne bore nego samo polažu oružje, kukavice jebo im pas mater i njima! Pa eto ovi Poljaci, jebo ih sveti Jeronim, borili se borili... a njihova
gospoda ministri - tup u avione, beže kurve avionima pravo u
Pariz. Ništa manje, u pizdu materinu, da tamo tobože vladaju; ali
samo kome, pička im majčina! U nas ne sme da bude tako, naravno.

Drugo: Nije to sve što sam vam kazao. Ama svi vi tu znate,
pametni ste ljudi. Išli ste po svetu i sigurno ste videli lepu
varoš Temišvar? E vidite, kažu Rumuni jebo ih Bog otac, "To je
naše!". Pa dobro sad, pička mu materina, šta je onda naše!? Za
koji smo krasni kurac mi onda ovde i šta mi da branimo, kad ništa nije naše!? Pizda im materina! Pa šta mi plaćamo toliki porez, kad je
tuđe!? Je 1' tako? Onda od nas neće dobiti niko ništa! Daćemo im
tvrd kurac, i to tvrd za mnogo godina. Neka dođu, ako su junaci, a
mi ćemo s njima pravo u pizdu materinu, preko Drave i Save, pa makar svi izginuli! Je 1' tako!? E, pa, dabome da jeste, jer drukčije
ne može i ne sme da bude! Naravno! A sad vodniče, daj ljudima
voljno!”

[Arhiv SANU, A-36-119-263] Kapetan Luka Đurasković poginuo je u
toku II svetskog rata.

Slobsova e-mail adresa:
odidedi@gmail.com

Hronologija odiseje:

2004

April: Irak, Jordan

Moja prva evakuacija
Pejzaži u magli
Amman, zar u Amman

Maj: Jordan

Leto u Jordanu

Jul: Jordan

Svaka reč ima tri značenja

Avgust: Jordan

Septembar: Irak

Ponovo u Bagdadu
Glasajte za Moqtadu

Oktobar: Irak

Hotel Palestina

Novembar: Irak, Egipat

Ramadan u Iraku
Osma ofanziva
Ajatolah razrezao procente
Faludža, tri dana pre roka
Egipat, zemlja obećana

Decembar: Irak

Z Džrmns
Izbori
Lijanoviću, kurvo!
Kao da je malo bolje..

2005

Januar: Irak

Proslava Nove Godine na okupiranim teritorijama
Rodjus
Komunisti uzvraćaju udarac
Trash patrola
Elvis glasao u Iraku

Februar: Irak

Barbika i Ken kidnapovani!

Mart: Srbija, Irak

Lepo li je biti u toploj kući, zatrpan u 2 metra snega
Samo loš dan, ništa više
Sećate se Halliburtona?
Krhko je znanje
Trash patrola opet ulovila kapitalca

April: Irak

Pogled kroz ključaonicu
Prvi dan u Basri
In Memoriam
Gromče oboren

Maj: Palestina, Izrael

Jerusalem, here I am
Gaza
Jedna molitva u Jerusalimu vredi koliko i 40 000 bilo gde drugde (arapska izreka)

Jun: Irak

Fabrika Pepsija u Iraku
Pozovi 93
Holiday in Basra

Jul: Irak

Sadam na klupi
Mustaći
Ugrožena muškost

Avgust: Irak

Malo mi je muka od ove zemlje

Septembar: USA

Welcome to Texas
New York, New York
S one strane njihovi, s ove strane naši

Oktobar: Irak

Ramadan karim
Zapisi iz mrtvog doma

Novembar: Irak, Kuvajt

Šah je mrtav, živeo šah
Kuwajte, bekrijo

Decembar: Engleska, Irak, Palestina, Izrael

10 dana u Engleskoj
Ozbiljan post o izborima
Samit u buregdžinici Jerevan

2006

Januar: Palestina, Izrael, Turska

Nešto sasvim lično
Kako sam postao Palestinac (part I)

Februar: Irak, Srbija

Dugo putovanje u Evropu

Mart: Irak

Pucam po sahranama

April: Irak

Tražimo nove mlade

Maj: Irak, Škotska

Kečap ratnici
Edimburže, gothic čaršijo..

16.10.2005., nedjelja

Zapisi iz mrtvog doma

Referendum je u toku i ja sam dobio šansu da odem u Camp Bucca, najveći američki zatvor u Iraku, i posmatram glasanje.

Kamp se nalazi na samom jugu Iraka, blizu velike luke Um Qasr. 6600 zatvorenika živi u 12 blokova, unutar velike američke baze koja se nalazi u sred pustinje. Blokovi su jedan od drugog odvojeni visokim ogradama od žice. Ceo zatvor zapravo nema ni jedan jedini zid. Svi zidovi su visoke zičane ograde kroz koje zatvorenici mogu da se gledaju i razgovaraju. Svaki blok ima od 400-900 zatvorenika koji spavaju u velikim drvenim barakama. Ceo jedan blok je odvojen za strance, mahom iz drugih arapskih zemalja. Ostalih 6300 su Iračani, uglavnom Sunni muslimani iz Bagdada, Faludže, Ramadija, Tikrita i Mosula. Svi do jednog tvde da su nevini i da su pravi teroristi pušteni iz zatvora, a oni zadržani bez razloga. Ja im nisam poverovao a kasnije ću vam reći i zašto.

Trip je započeo tako što su me smestili u konvoj američke vojske. Ovo mi je bio prvi put da sam u vojnom konvoju i mogu vam reći da sam se osećao kao krme u Teheranu. Jeste taj Hummer blindiran, ali je i najčešća meta za improvizovane bombe na putu, i uopšte nisam bio raspoložen za isprobavanje čvrstine oklopa vozila. Društvo su mi pravila trojica vojnika-dečaka, ne starijih od 23. Nisu izgledali baš kao Rambo, već više kao Raja, Gaja i Vlaja, i razmišljao sam samo kome od njih ću oteti pušku ako banditi budu zapucali.

No to smo nekako preživeli, bez incidenata. Stigli smo u bazu i već na samom ulazu shvatio sam da je ogromna. Hiljade vojnika smeštenih u metalne kontejnere i velike šatore. Ni jedne jedine zgrade, i to je ono što me zaista fascinira kod Amera, ta njihova moćna mašinerija. Došli su ovde, odabrali mesto u sred pustinje i rekli sebi – ovde ćemo da napravimo grad od 20 000 ljudi! Baza ima i sopstveni javni prevoz, besplatan doduše. Vojnički restoran ima 500 mesta i vrlo zanimljivo radno vreme, tri sata radi pa tri sata ne radi. Ti američki vojnički restorani su totalno neverovantni. Postoji izbor od bar 20 vrsta glavnih jela, 30 vrsta salata, sigurno bar 50 vrsta raznih napitaka, jedno 20-tak vrsta dezerta. Svaki put kad odemo tamo totalno se ubijemo od klope, do granice otežanog disanja. To i nije teško shvatiti ako se ima u vidu da naš kuvar Muhamed kuva piletinu i rižu bar 4 puta nedeljno. Uželim se svega i onda ne mogu da se zaustavim.

Deo baze u kome žive zatvorenici je priča za sebe. Odmah moram da napomenem da ni jedan od ovih zatvorenika još uvek nije osudjen, već su samo privedeni na ispitivanje, neki i pre 2 godine. Čekaju na sudjenje, a Ameri ne mogu da ih puste da se brane sa slobode, jer ih verovatno više ne bi nikad videli. Na sudjenje se dugo čeka, jer su Iračani odlučili da preuzmu slučajeve i sami sude svojim sunarodnicima. Administracija na bliskom istoku je komična i otud toliki zastoji.

Na dan glasanja službenici izborne komisije postavili su biračka mesta u jednom od blokova. Vojska je prevozila zatvorenike autobusima do tamo, blok po blok. Zatvorenici su izgledali baš kao iz filmova. Svi su imali neke fluorescentne žute uniforme i zlikovačke face. Kapiram da neki od njih nisu zlikovci, ali su te uniforme iskrivile moju percepciju, pa sam ih sve video kao otimače i bombaše. Većina ih se odlučila da izadje i glasa, verovatno zbog toga što i tako nemaju šta da rade, dosadjuju se po ceo dan. Verujem da je većina glasala protiv novog ustava, jer im nije simpatično ništa što je u vezi sa novim vlastima.

Način na koji ih Ameri hendluju je takodje filmski. Zatvorenici nikad ne stoje. Ili se kreću ili čuče u pesku. Kad izadju iz autobusa, postroje se uspred biračkog mesta i onda čuče dok ne udju unutra. Sve vreme su okruženi čuvarima koji imaju nekakve mačuge slične bejzbol palicama, a iza njih su čuvari sa sačmaricama, za slučaj da se stvari ortgnu kontroli. Sve njih, a i nas, nadgledaju snajperisti sa kula koje su u svakom iglu kampa.

U jednom trenutku smo od vojske dobili dozvolu da razgovaramo sa zatvorenicima. Prišli smo ogradi jednog od blokova i nahvatali par slučajnih uzoraka. Posle 2 minuta svi ostali slučajni uzorci su ukapirali da se nešto zanimljivo dešava i skupili oko ograde. Jedva su dočekali da ih neko nešto pita, jer očigledno je da im se život u pustinji baš i ne dopada.

Nas je prvo interesovala izborna procedura, kako su ih obavestili o referendumu, da li su svi dobili šansu da glasaju itd. Posle toga smo krenuli da ih pitamo o svemu i evo primera nekih od diskusija:

Mi: Šta očekujete od novog ustava?
Oni: Fer sudjenje. Pravi teroristi su pušteni odavde, a mi smo i dalje ovde, iako smo nedužni. Ja sam recimo bio pripadnik ING (Iračka nacionalna garda, nova vojska Iraka) a sad sam ovde, bez razloga. Hocu da idem kući i da pomognem izgradnju svoje zemlje.
Mi: Kakvi su vam uslovi ovde u kampu?
Oni: Nikakvi. Svaki dan jedemo sir, 3 puta dnevno. Doručak je uvek isti, ne mogu više ni da ga gledam. Nosimo ove žute uniforme, a našu civilnu odeću su nam oteli. Svi spavamo u onoj baraci (pokazujući na veliku drvenu baraku) kao životinje. Daju nam novine da čitamo tek kad su stare mesec dana.
Mi: Pa ko su u stvari pravi teroristi?
Oni: Wahabiti (verska podsekta Sunni muslimana, militantna i striktna u tumačenju Kurana, slična Talibanima). Mi smo sve Wahabite isprebijali i izbacili iz našeg kampa. (Wahabiti su uglavnom stranci i žive u zasebnom bloku).

Pričali smo još samo par minuta, jer se od vrućine više nije moglo razmisljati. Nakon toga smo seli sa sa prevodiocem i pitali ga da li on veruje u to što zatvorenici kažu. Njegov odgovor:

Prevodilac: Čuj, ja sam Sunni musliman i ovim ljudima ne verujem ni reč. Lično sam ih posmatrao u Bagdadu i na severu kako se bahate, maltretiraju komšije, reketiraju prodavce i slično. Ti koji su bili u ING su za sitan novac iznajmljivali svoja vozila teroristima ili ih prevozili kroz čekpointe. Ne verujem da je i jedan od njih ovde nevin.

Ubedljivo, nema šta. Slično pričaju i Ameri, ali u njihovu nepristrasnost se ne može verovati. Ipak, verujem da su neki uhapšeni bezveze, zato što su bili na pogrešnom mestu u pogrešno vreme. To se dešava i u zemljama mnogo organizovanijim od haotičnog Iraka.

Povratak iz baze je bio fascinantan, jer sam se prvi put u životu vozio helikopterom. Neki veliki britanski, ne znam tačno koja je marka. Seo sam odmah do otvorenih bočnih vrata, tik uz mitraljesca. Očekivao sam da će, kao u ‘Full Metal Jacket’, mitraljezac da obasipa paljbom nevine zemljoradnike koje budemo nadletali na putu ka Basri, ali izgleda da se puno stvari promenilo od Vijetnama 1967. Vrelina u helikopteru je bila neizdrživa. Ja sam očekivao neki klima uredjaj, sportska sedišta, alu felne, volan podesiv po visini, ali ništa od toga. Užareni čelik i vrelina rotora. Pravila britanske vojske vas pritom obavezuju da na sebi imate duge rukave, pancir i šlem. Trebalo je samo da me pospu nekim maslinovim uljem i bio bih izvrsna dinstana teletina.

- 14:06 - Komentari (23) - Isprintaj - #

...

- 13:58 - Komentari (1) - Isprintaj - #

07.10.2005., petak

Ramadan Karim

Danas je počeo mesec Ramadana, brat blizanac onog našeg Ramazana. Ovo je već drugi Ramadan koji provodim na Bliskom istoku i pisao sam prošle godine o tome, pa su me neki čitaoci kritikovali što sam bio malo oštar prema celom tom ritualu.

Šta je u stvari Ramadan?

Jedan od 5 stubova Islama, u Sunni verziji (kod Šiita ih ima nešto više). Ostali stubovi su: verovanje u jednog Boga čiji je izaslanik Muhamed, molitve (5 dnevno), izdvajanje za sirotinju (odredjen procenat od svi prihoda) i hadžiluk, hodočašće u Meku, bar jednom u životu.

Za vreme Ramadana se danju muslimani odriču vode, hrane, pića, cigareta i seksa. Zapravo svih ‘nečistih’ misli i delovanja, da bi bili bliži Bogu. Uveče se proslavlja uspešno mučenje sopstvenog tela tako što se obilato jede i gleda prigodni TV program koji podseća na naš novogodišnji (red muzike, red mongoloidnih igrokaza).

Ono što mi se kod Ramdana svidja je to što bar jednom godišnje bogataši osete kako je biti gladan. Deluje mi plemenito i voleo bih da vidim recimo Pavarotija kako krizira par dana.

Svidja mi se i ceo taj duh zajedništva. Milijardu ljudi širom planete krene da dobrovoljno gladuje. Moćno deluje.

U stvari, većina aspekata Ramadana je totalno ok. Ipak, ima par stvari koje su bezveze:

1. Nepijenje vode. Ne moze niko da me ubedi da je ok da ne piješ vodu ceo dan, i to ovde u sred pustinje. Gledam kolege Iračane koji svi imaju glavobolje prvih par dana. Zar ti glavobolja nije dovoljan znak da nešto nije u redu?

2. Budjenje pred zoru da bi se najelo, a onda nazad u krevet. To je za mene cheating. Kakva je to žrtva i gladovanje kad se najedeš dva puta dnevno? Pa zar iko još jede više od dva puta dnevno? Verovatno ljudi koji rade neke fizičke poslove i sportisti, ali mi kancelarijski pacovi ne bi trebalo da jedemo ni dva puta, jer te kalorije nemamo kako da potrošimo. Vi koji jedete često, a radite neki kancelarisjski posao, da li se i dalje pitate otkud višak?

3. Nervoza. Ko je ikad vozio auto u arapskom gradu oko 5 popodne za vreme Ramadana zna o čemu pričam. Ljudi su toliko nervozni za volanom, od gladi, da voze kao manijaci.

4. Primoravanje na post. U mnogim zemljama policija tuče one koji ne poštuju post. Čak je i u liberalnom Jordanu vlasnik prodavnice alkoholnih pića dobio batine jer nije zatvorio radnju na vreme. Da ne pričam o specijalnoj verskoj policiji u Saudijskoj Arabiji.

No, sva seća pa naš kuvar Muhamed ne yebe te verske praznike. Inače bismo morali da nadjemo nekog kuvara hrišćanina ili nekog Kineza.

Inače, Muhamed je faca samo takva. Prostodušan, dobar i stalno u nekim rebusima. Pre neki dan me pita da li Amerikanci gledaju arapsku televiziju. Kad sam mu rekao da ne gledaju, on me najzabrinutijom facom pita: pa zašto, pa mi ovde gledamo američku televiziju. Ja imam 10 američkih kanala, a oni ni jedan arapski? Ja krenem da razmišljam sa koje strane da počnem da mu objašnjavam, da li od kulturne globalizacije ili od zakona ponude i potražnje. Ipak, poslužio sam se najlakšim izlazom: ma idioti su to, Muhamede.

Najsmešnije mu je bilo kad je video da ja ponekad ujutru jedem musli s mlekom. Aj kornfleks je nekako shvatio, ali musli zrnevlje, to mu nikako ne ide u glavu. Onda dodje do mene i sa puno ljubavi mi kaže – mister Slobo, no good for you – pokazujući na tanjir. Ja pitam zašto, on kaže – that for horse! This good for you – otvarajući šerpu sa deep fried piletinom koja pliva u ulju.

Najjači fazon je to što sam ga navukao na badminton. Tačno ispred njegove kuhinje sam na travnatoj površini postavio mrežu i krenuo da igram badminton sa koleginicom Jelenom. Prvih par dana su Iračani umirali od smeha. Ništa drugačiji nisu bili ni mačo momci iz obezbedjenja. Priznajmo, nema sporta koji izgleda više gay od badmintona. To, naravno, dok se ne proba. Badminton je žešći workout i fenomenalni užitak, naročito ako ga igrate bosi na travi.

No, nakon nekog vremena, pošto nema puno alternativne zabave, neki od specijalaca iz obezbedjenja su krenuli da igraju badminton, a uz njih i Muhamed, električar Fejsal i još jedan tehničar kome ne znam ime (mali, ali tehničar). Muhamed je najviše navučen ali toliko loše igra da ga koristimo samo dok se zagrevamo pred velike okršaje. Znate onaj fenomen kad ljudi koji loše pevaju stalno kreću da zapevavaju na proslavama? Isti slučaj sa Muhamedom, ne može da dočeka popodne kad se obično skupljamo na Wembliju. Verovatno uveče sanja kako istrčava na Wembli, dok hiljade ljudi u transu kliču njegovo ime. U stvari, bila bi dobra for a da napravimo prvi badminton klub u Iraku. BK Basra – šampion Iraka. Još ako je badminton olimpijski sport, eto Muhameda u Pekingu 2008.

- 17:05 - Komentari (20) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>