Slobs u Iraku

<	svibanj, 2005					>
P	U	S	Č	P	S	N
						1
2	3	4	5	6	7	8
9	10	11	12	13	14	15
16	17	18	19	20	21	22
23	24	25	26	27	28	29
30	31

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Šta Slobs uopšte radi u Iraku?
Pomaže strankama i političarima da se pripreme za demokratske izbore. Razgovara sa ljudima, uči arapski jezik, gleda filmove, izlazi u disko, vozi wake-board na Tigrisu..

Linkovi
devedesetdvojka
Economist
Vreme
Biro
Yahti

Avril
Ćora
Diverzije
Dubai
Eduard Pranger
Hiperborealni vjetrovi
Kikoman
La Lara
Ljubar
Marisi
Nemiri
Ostap i Bender
Rijama
Rockroll
Tramtincica
TV manijak
Zrinsko pismo

Pre neki dan sam čuo da je Gandži oslobodjen. Živeo Gandži!

Kapetan Luka Djurašković
(izvor: SANU Beograd)
Maja meseca 1940. godine, zbog mogućnosti napada Italije,
izvršena je delimična mobilizacija jugoslovenske vojske, sa
koncentracijom trupa u Sloveniji. Manevrima i smotri borbene
gotovosti prisustvovali su i strani vojni predstavnici i
novinari. Prilikom obilaska 40. pešadijskog puka u Brezovici 26.
maja, stenografisan je govor postrojenim vojnicima komandira 1.
čete, kapetana Luke Đuraskovića:

“Slušaj 'vamo! Mi živimo u ozbiljno doba, i svaki od vas znade zašto ste tu. Svi ste skoro stariji i ženjeni ljudi, vi čitate novine, je 1' tako. I ako nam pruže rat, jebo ga otac, mi ćemo ga prihvatiti i ratovati. U tom slučaju, jebo mu pas mater, morali bi mi tako da primimo borbu, pa makar svi izginuli. To bi bilo od nas časno, je 1' tako!

Naši susedi Talijani, e to su kurve jedne. Oni, jebo im pas
mater, boje se ratovanja a hoće da dobiju zemlju bez krvi. Oni,
fukare jedne, kažu da imaju pravo na Dalmaciju. Jeste,
dobiće, ali kurac. Je 1' tako? A zar mi nemamo pravo na Trst, Istru
i druge naše krajeve!? Pa dabome da imamo! Sada se prave
prijatelji, a sutra napali bi nas, kurve jedne. Je 1' vam to
jasno!? Jebo im pas mater, samo neka dođu, poslaćemo ih u pizdu
materinu!

Drugo: mi južni Sloveni, bili smo i jesmo najbolji
vojnici Evrope. Je 1'tako? Dabome da je tako, i tako treba da
bude! Musolini je dosta učinio za Italiju. On je mnogo dao
Italijanima, ali ih nikad neće učiniti hrabrima; makar im kurac
dao neće moći da im da srce junačko. Je 1' tako!? Je 1' vam jasno?
E, drugo, kažu Talijani, oni vele, "kod nas je sve motorizovano.
Naši su mitraljezi FIAT, naši su tenkovi FIAT, naši su avioni
FIAT, i šta ja sve znam... u pičku materinu. Znamo mi to, ali je
u njih i srce FIAT, jebo ih sveti Jeronim na nebu. Samo, ima
jedno: oni nas ne znaju, pička im materina! Je 1' tako? Dabome,
baš tako, i tako treba da bude.

Drugo: hoće da nam budu kuratori, da garantuju naše granice, pizda im materina. Talijani, i ko zna koji kurci - Nemci, Englezi, Francuzi, Japanci, Kinezi i drugi, pa čak i Društvo naroda. A šta se nas tiču njihove garancije, pizda im materina! Znamo mi šta su to garancije. Kurac garancije! Jebo im pas mater garancijsku i kurvarsku.

Drugo: Svi vi znate da se naša vojska najbolje hrani. Je 1' tako? E, kad je tako, onda hrana treba da bude još sto puta bolja. Imamo kuvare, jebo im pas mater, i još ne valjaju. Pa dobro, gde su ti kuvari, jebo im pas mater svima od reda!? Dežurni, deder zovni mi kuvare, pizda im materina...!............... Pa, dobro kuvari, jebo vas sveti Jeronim na nebu, poslaću vas sve da terate mitraljeze u brda, u pizdu materinu, pa da vidimo da li će hrana biti bolja! Jebo vam pas mater kuvarsku! Je 1'tako!?”

(Kuvar Trobec se javlja: "Alo gospodine kapetane, iz griza se ne more...")

“Kuš! Ništa te nisam pit'o! Marš u pizdu materinu, jebo ti pas mater kuvarsku! Kad te raspizdim pretvoriću te odma' u mitraljez! Drugo: Gde je onaj koga su ubile gaće?...... A, tu je... E, baš tebe ću poslati na Talijane, jebo te mitropolit! I ti si mi kurčev vojnik! Ubile ga gaće...

Slušaj 'vamo i šta se smeješ! Svi vi znate da ima i drugih kojima
se hoće naša zemlja, pizda im materina! Šta gore one ciganske
kurve kažu da im pripada Srem, Banat i Baranja. Pa dobro, pizda im
materina tatarska, što ne dođu da uzmu pola Slovenije i Hrvatske,
jebali ih njihovi grofovi; jebo im pas mater njima i Hortiju i
Telekiju i grofici Marici!

Drugo: Je 1' idete vi onako, preko noći, malo u Domžale? A? Znam ja vas dobro. Sve ja znam, je 1' tako? A vidite, to ne sme tako da bude. U nas postoji preki sud, pa tu nema više šale. Odma' te streljaju, jebo te faraon! Da li vi mislite tako? Evo - ide ti komandir negde tamo u pizdu materinu, vodnici šta ja znam gde, jebo ih Bog i onako ništa ne valjaju, podnarednici sede u kafani, a vi - u Domžale. Pa sad lepo dođu Talijani, pizda im materina! Kako bi sve to izgledalo? I kako bi nas fino udesili... Majku im zicarošku! Pa to ne sme da bude, je 1' vam jasno!? Ne može to tako kod nas da bude, kako je bilo kod Čeha. A, jok! Eto, i to su kurve koje se uopšte ne bore nego samo polažu oružje, kukavice jebo im pas mater i njima! Pa eto ovi Poljaci, jebo ih sveti Jeronim, borili se borili... a njihova
gospoda ministri - tup u avione, beže kurve avionima pravo u
Pariz. Ništa manje, u pizdu materinu, da tamo tobože vladaju; ali
samo kome, pička im majčina! U nas ne sme da bude tako, naravno.

Drugo: Nije to sve što sam vam kazao. Ama svi vi tu znate,
pametni ste ljudi. Išli ste po svetu i sigurno ste videli lepu
varoš Temišvar? E vidite, kažu Rumuni jebo ih Bog otac, "To je
naše!". Pa dobro sad, pička mu materina, šta je onda naše!? Za
koji smo krasni kurac mi onda ovde i šta mi da branimo, kad ništa nije naše!? Pizda im materina! Pa šta mi plaćamo toliki porez, kad je
tuđe!? Je 1' tako? Onda od nas neće dobiti niko ništa! Daćemo im
tvrd kurac, i to tvrd za mnogo godina. Neka dođu, ako su junaci, a
mi ćemo s njima pravo u pizdu materinu, preko Drave i Save, pa makar svi izginuli! Je 1' tako!? E, pa, dabome da jeste, jer drukčije
ne može i ne sme da bude! Naravno! A sad vodniče, daj ljudima
voljno!”

[Arhiv SANU, A-36-119-263] Kapetan Luka Đurasković poginuo je u
toku II svetskog rata.

Slobsova e-mail adresa:
odidedi@gmail.com

Hronologija odiseje:

2004

April: Irak, Jordan

Moja prva evakuacija
Pejzaži u magli
Amman, zar u Amman

Maj: Jordan

Leto u Jordanu

Jul: Jordan

Svaka reč ima tri značenja

Avgust: Jordan

Septembar: Irak

Ponovo u Bagdadu
Glasajte za Moqtadu

Oktobar: Irak

Hotel Palestina

Novembar: Irak, Egipat

Ramadan u Iraku
Osma ofanziva
Ajatolah razrezao procente
Faludža, tri dana pre roka
Egipat, zemlja obećana

Decembar: Irak

Z Džrmns
Izbori
Lijanoviću, kurvo!
Kao da je malo bolje..

2005

Januar: Irak

Proslava Nove Godine na okupiranim teritorijama
Rodjus
Komunisti uzvraćaju udarac
Trash patrola
Elvis glasao u Iraku

Februar: Irak

Barbika i Ken kidnapovani!

Mart: Srbija, Irak

Lepo li je biti u toploj kući, zatrpan u 2 metra snega
Samo loš dan, ništa više
Sećate se Halliburtona?
Krhko je znanje
Trash patrola opet ulovila kapitalca

April: Irak

Pogled kroz ključaonicu
Prvi dan u Basri
In Memoriam
Gromče oboren

Maj: Palestina, Izrael

Jerusalem, here I am
Gaza
Jedna molitva u Jerusalimu vredi koliko i 40 000 bilo gde drugde (arapska izreka)

Jun: Irak

Fabrika Pepsija u Iraku
Pozovi 93
Holiday in Basra

Jul: Irak

Sadam na klupi
Mustaći
Ugrožena muškost

Avgust: Irak

Malo mi je muka od ove zemlje

Septembar: USA

Welcome to Texas
New York, New York
S one strane njihovi, s ove strane naši

Oktobar: Irak

Ramadan karim
Zapisi iz mrtvog doma

Novembar: Irak, Kuvajt

Šah je mrtav, živeo šah
Kuwajte, bekrijo

Decembar: Engleska, Irak, Palestina, Izrael

10 dana u Engleskoj
Ozbiljan post o izborima
Samit u buregdžinici Jerevan

2006

Januar: Palestina, Izrael, Turska

Nešto sasvim lično
Kako sam postao Palestinac (part I)

Februar: Irak, Srbija

Dugo putovanje u Evropu

Mart: Irak

Pucam po sahranama

April: Irak

Tražimo nove mlade

Maj: Irak, Škotska

Kečap ratnici
Edimburže, gothic čaršijo..

04.05.2005., srijeda

Jerusalem, here I am

Dugo putovanje u Svetu Zemlju počelo je pre 10-tak dana u Basri. Do zuba naoružano obezbedjenje me je prebacilo do granice sa Kuvajtom. Tamo, na vojnom graničnom prelazu, provedoh dugih 45 minuta slušajuci pustinjski vetar i čekićajuci da me neka kuvajtska firma Krstić prebaci do aerodroma. Nisam se nervirao, naprotiv, bio sam slobodan, konačno van Iraka!

Nakon tih 45 minuta shvatih da se firma Krstić neće pojaviti na dogovorenom mestu i krenuh da tražim alternative. Rešenje je stiglo u vidu debeljuškastog kamiondžije iz Indije, koji vozi za neku kuvajtsku kompaniju. Kamion ogroman, natovaren nekim betonskim elementima, a vozač raspoložen za priču. Kaže da je vec 12 godina u Kuvajtu, da je radio kao čistač i da ga je George W. usrećio pruživši mu mogucnost da avanzuje u vozača i tako udovolji naglom porastu potražnje za ovom profesijom nakon oslobodjenja/okupacije Iraka. (zaokruži u skladu s ubedjenjima)

granica

Uglavnom vozi do Iračke granice, ali je jednom rešio da prihvati lukrativnu ponudu i odveze turu do Mosula. Negde pre Bagdada, u čuvenom “triangle of death”, klinci su bacali eksere na put i bušili gume putnicima namernicima. Naš Indijac je stao da promeni probušenu prednju levu, ali ga je američka vojska uperenim puškama ubedila da se vrati u kamion i nastavi vožnju, jer je na tom delu puta zbog čestih napada zabranjeno zaustavljanje.

Naš junak je nastavio da vozi sa bušnom gumom još nekih 20-tak kilometara, i u jednom trenutku je odlučio da ipak stane i zameni gumu, jer nije bilo nikog na vidiku. Nije se pošteno ni zavukao kamion, a 10-ak bandita se u brzim autima stvorilo ispred njega i krenulo da ga obradjuje. Nakon što su ga malo tukli, pronašli su njegov pasoš i kad su videli da je iz Indije, uzeli su mu ključeve od kamiona, vratili mu pasoš i rekli mu da nastavi da hoda u pravcu Bagdada i da se više nikad ne vrati u Irak.

Više se nikad nije ni vratio u Irak. Kaže da ga je spasio pasoš beznačajne zemlje i činjenica da nije radio direktno za Amere, već za Kuvajćane. Iako mu nije bilo usput, odvezao me je pravo na aerodrom. Bilo je mnogo moćno doći na aerodrom u kamionu-aždaji, medju sve one fensi Kuvajćane, iako nam policija nije dozvolila da dodjemo baš do samog “departures” terminala.

mamnua

Kuvajt je, inače, potvrdio predrasude koje sam imao. Mnogo bogatstva usred ničega. Prolazeći kroz neki beznačajni grad provalio sam da su sve zgrade u njemu ogromna zdanja poput famozne kuće Karingtona u Dinastiji. Sve kuće imaju tako neke ogromne stubove i gigantske prozore. Svog Indijca sam pitao da li su to specijalne poslovne zgrade neke firme, ali me je on ipak uveravao kako tu žive bogati Kuvajćani sa svojim porodicama, i to jedna porodica po kući (1000 m2 po slobodnoj proceni).

Aerodrom je bio vrlo fensi, cene svega astronomske. Ako mi se nešto i svidelo u tim skupocenim buticima, obavezno je koštalo po 7 hiljada dolara ili slično. Ja ne verujem da tamo može bilo šta da se kupi za manje od 500 dolara. Ipak, osoblje je bilo jako ljubazno i vrlo biznis orjentisano. Ceo aerodrom je pokriven wireless mrežom za pristup intenetu, i sve je besplatno. Vaš biznis ne sme da trpi.

Iz Kuvajta sam odleteo u Amman, gde mi je zadatak bio da dobijem vizu za Izrael. Sama procedura za ulazak u izraelski konzulat trajala je vekovima. Tri različita čekpointa, gumena rukavica i rektalni pregled.. No vizu sam dobio jako brzo i besplatno! Sve moje kolege su morale da plate vizu, jedino sam ja dobio gratis vizu. Zasto – pojma nemam. Valjda ljudi poštuju kad neko argumentovano mrzi njihov politički establišment.

Put u Palestinu je opet krenuo vožnjom do granice. Od Amana se do tog Al-Hussein mosta (preko reke Jordan) stize za oko sat vremena. A onda opet krece procedura (šifra: gumena rukavica). Zanimljivo je bilo primetiti očigledne razlike čim se predje granica. Odmah nam je bilo jasno da smo u jednoj dobro organizovanoj zemlji. Sve je skoro isto kao u Jordanu, samo što stvari funkcionišu, kuće imaju krovove i zidove, sve je čisto i zemlja radja plodove. Očekivao sam čekpointe na svakih 20km, kao u ostalim bliskoistocnim zemljama, ali u Jerusalim stigosmo bez ikakvih zastoja za manje od sat vremena.

A Dzerusalem… ajme, kakav je to grad!

Davidova kula

Tog prvog dana sam samo bacio stvari u sobu i krenuo u šetnju. Satima sam se gubio u fenomenalnim ulicama starog grada, bez ikakve mapa ili cilja, nabasavajuci na Zid Plača, Al-Aqsa džamiju, Davidovu Kulu i jos neka poznata mesta.

Zid placha

Bilo mi je jako zanimljivo prelaziti iz arapskog u jevrejski deo grada i nazad, preko te imaginarne razdvajajuće linije. Nijedan prelazak ne prodje neopaženo. Prelazak iz arapskog dela starog grada u jevrejski kvart je isto kao kada biste sa vašara u Žiči, na kome se prodaju kineska elektronika i turska trikotaža, kroz neki prolaz stigli direktno u Dubrovnik, u neki deo gde se nalaze umetničke galerije i fini mali restorani. U arapskom delu se od gužve ne može da hoda, svuda se čuju zvuci modernog arapskog elektro trash-a, uske ulice mirišu na brzu hranu koja se tu na ulici i sprema itd. U jevrejskom delu pevaju ptičice, ljudi polako hodaju, uživaju u suncu i prizorima. Nema gužve ni buke, sve je čisto i lepo.

Bruce Lee

Ovakva slika se ponavljala svaki put kada sam menjao komšiluk. Jevrejski delovi izgledaju neuporedivo lepše. Iz ovoga ne treba izvući zaključak da su Izraelci dobri a Palestinci zli. Štaviše, mislim da ovakva slika mnogo više govori o tome sa koliko moći i novca raspolažu i jedni i drugi. Moj prijatelj i domaćin Vlada, koji vec neko vreme živi ovde, kaže da je jako teško živeti u Jerusalimu i ne mrzeti Izraelce. Brutalnost i netaktičnost kojom se zavodi red, ubiraju porezi i prave jasna socijalna diferencijacija tesko mogu da ostave nekog ravnodušnim. Ipak, još uvek nemam dovoljno znanja da bih mogao da donesem neki suvisli sud, pa ću se za sada da ćutim i slušam.

…………………………

U ovom trenutku se nalazim u Gazi. Od Jerusalima se do Gaze stiže za par sati, kroz jedan ogromni čekpoint koji jako podseća na granični prelaz. Kad se završi sa svom papirologijom prolazi se kroz jedan dugački improvizovani tunel na čijem drugom kraju vas sačekuje lokalna arapska policija Gaze. Slika je stvarno upečatljiva. Iz high-tech Izraela odjednom prelazimo u 19. vek. Petorica nekih kao policajaca sedi raspojasano za stolom koji ima tepih umesto stonjaka, pije čaj i šali se medju sobom, glasno se smejući. Videli su oni nas, uzeli su pasoše na uvid, ali ipak je u prvom planu neka priča na na koju se svi smeju. Mi im dodjemo kao neki mizanscen za štagod da je tema doskočice. Podatke iz naših pasoša zapisuju u neku svesku, ne razumevajući ni šta u pasošima piše. Za mene su napisali da dolazim iz Rusije. Odatle izlazimo na neki parking koji je niskom bodljikavom žicom ogradjen od ostatka ničega. Koga je trebalo da zaustavi ta bodljivaka žica – nije mi jasno. Automatski se posle 50 metara opet nalazim u sred bliskoistočne bede, prljavih nedovršenih zgrada, puno ljudi koji gube vreme na ulicama (nezaposlenost u Gazi – 60%).

No, o Gazi za koji dan, kada se i završava moja poseta svetoj zemlji.

Maa Salaam!

Jaser

- 22:23 - Komentari (18) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>