Marketing
Jerusalem, here I am
Dugo putovanje u Svetu Zemlju počelo je pre 10-tak dana u Basri. Do zuba naoružano obezbedjenje me je prebacilo do granice sa Kuvajtom. Tamo, na vojnom graničnom prelazu, provedoh dugih 45 minuta slušajuci pustinjski vetar i čekićajuci da me neka kuvajtska firma Krstić prebaci do aerodroma. Nisam se nervirao, naprotiv, bio sam slobodan, konačno van Iraka!
Nakon tih 45 minuta shvatih da se firma Krstić neće pojaviti na dogovorenom mestu i krenuh da tražim alternative. Rešenje je stiglo u vidu debeljuškastog kamiondžije iz Indije, koji vozi za neku kuvajtsku kompaniju. Kamion ogroman, natovaren nekim betonskim elementima, a vozač raspoložen za priču. Kaže da je vec 12 godina u Kuvajtu, da je radio kao čistač i da ga je George W. usrećio pruživši mu mogucnost da avanzuje u vozača i tako udovolji naglom porastu potražnje za ovom profesijom nakon oslobodjenja/okupacije Iraka. (zaokruži u skladu s ubedjenjima)
Uglavnom vozi do Iračke granice, ali je jednom rešio da prihvati lukrativnu ponudu i odveze turu do Mosula. Negde pre Bagdada, u čuvenom “triangle of death”, klinci su bacali eksere na put i bušili gume putnicima namernicima. Naš Indijac je stao da promeni probušenu prednju levu, ali ga je američka vojska uperenim puškama ubedila da se vrati u kamion i nastavi vožnju, jer je na tom delu puta zbog čestih napada zabranjeno zaustavljanje.
Naš junak je nastavio da vozi sa bušnom gumom još nekih 20-tak kilometara, i u jednom trenutku je odlučio da ipak stane i zameni gumu, jer nije bilo nikog na vidiku. Nije se pošteno ni zavukao kamion, a 10-ak bandita se u brzim autima stvorilo ispred njega i krenulo da ga obradjuje. Nakon što su ga malo tukli, pronašli su njegov pasoš i kad su videli da je iz Indije, uzeli su mu ključeve od kamiona, vratili mu pasoš i rekli mu da nastavi da hoda u pravcu Bagdada i da se više nikad ne vrati u Irak.
Više se nikad nije ni vratio u Irak. Kaže da ga je spasio pasoš beznačajne zemlje i činjenica da nije radio direktno za Amere, već za Kuvajćane. Iako mu nije bilo usput, odvezao me je pravo na aerodrom. Bilo je mnogo moćno doći na aerodrom u kamionu-aždaji, medju sve one fensi Kuvajćane, iako nam policija nije dozvolila da dodjemo baš do samog “departures” terminala.
Kuvajt je, inače, potvrdio predrasude koje sam imao. Mnogo bogatstva usred ničega. Prolazeći kroz neki beznačajni grad provalio sam da su sve zgrade u njemu ogromna zdanja poput famozne kuće Karingtona u Dinastiji. Sve kuće imaju tako neke ogromne stubove i gigantske prozore. Svog Indijca sam pitao da li su to specijalne poslovne zgrade neke firme, ali me je on ipak uveravao kako tu žive bogati Kuvajćani sa svojim porodicama, i to jedna porodica po kući (1000 m2 po slobodnoj proceni).
Aerodrom je bio vrlo fensi, cene svega astronomske. Ako mi se nešto i svidelo u tim skupocenim buticima, obavezno je koštalo po 7 hiljada dolara ili slično. Ja ne verujem da tamo može bilo šta da se kupi za manje od 500 dolara. Ipak, osoblje je bilo jako ljubazno i vrlo biznis orjentisano. Ceo aerodrom je pokriven wireless mrežom za pristup intenetu, i sve je besplatno. Vaš biznis ne sme da trpi.
Iz Kuvajta sam odleteo u Amman, gde mi je zadatak bio da dobijem vizu za Izrael. Sama procedura za ulazak u izraelski konzulat trajala je vekovima. Tri različita čekpointa, gumena rukavica i rektalni pregled.. No vizu sam dobio jako brzo i besplatno! Sve moje kolege su morale da plate vizu, jedino sam ja dobio gratis vizu. Zasto – pojma nemam. Valjda ljudi poštuju kad neko argumentovano mrzi njihov politički establišment.
Put u Palestinu je opet krenuo vožnjom do granice. Od Amana se do tog Al-Hussein mosta (preko reke Jordan) stize za oko sat vremena. A onda opet krece procedura (šifra: gumena rukavica). Zanimljivo je bilo primetiti očigledne razlike čim se predje granica. Odmah nam je bilo jasno da smo u jednoj dobro organizovanoj zemlji. Sve je skoro isto kao u Jordanu, samo što stvari funkcionišu, kuće imaju krovove i zidove, sve je čisto i zemlja radja plodove. Očekivao sam čekpointe na svakih 20km, kao u ostalim bliskoistocnim zemljama, ali u Jerusalim stigosmo bez ikakvih zastoja za manje od sat vremena.
A Dzerusalem… ajme, kakav je to grad!
Tog prvog dana sam samo bacio stvari u sobu i krenuo u šetnju. Satima sam se gubio u fenomenalnim ulicama starog grada, bez ikakve mapa ili cilja, nabasavajuci na Zid Plača, Al-Aqsa džamiju, Davidovu Kulu i jos neka poznata mesta.
Bilo mi je jako zanimljivo prelaziti iz arapskog u jevrejski deo grada i nazad, preko te imaginarne razdvajajuće linije. Nijedan prelazak ne prodje neopaženo. Prelazak iz arapskog dela starog grada u jevrejski kvart je isto kao kada biste sa vašara u Žiči, na kome se prodaju kineska elektronika i turska trikotaža, kroz neki prolaz stigli direktno u Dubrovnik, u neki deo gde se nalaze umetničke galerije i fini mali restorani. U arapskom delu se od gužve ne može da hoda, svuda se čuju zvuci modernog arapskog elektro trash-a, uske ulice mirišu na brzu hranu koja se tu na ulici i sprema itd. U jevrejskom delu pevaju ptičice, ljudi polako hodaju, uživaju u suncu i prizorima. Nema gužve ni buke, sve je čisto i lepo.
Ovakva slika se ponavljala svaki put kada sam menjao komšiluk. Jevrejski delovi izgledaju neuporedivo lepše. Iz ovoga ne treba izvući zaključak da su Izraelci dobri a Palestinci zli. Štaviše, mislim da ovakva slika mnogo više govori o tome sa koliko moći i novca raspolažu i jedni i drugi. Moj prijatelj i domaćin Vlada, koji vec neko vreme živi ovde, kaže da je jako teško živeti u Jerusalimu i ne mrzeti Izraelce. Brutalnost i netaktičnost kojom se zavodi red, ubiraju porezi i prave jasna socijalna diferencijacija tesko mogu da ostave nekog ravnodušnim. Ipak, još uvek nemam dovoljno znanja da bih mogao da donesem neki suvisli sud, pa ću se za sada da ćutim i slušam.
…………………………
U ovom trenutku se nalazim u Gazi. Od Jerusalima se do Gaze stiže za par sati, kroz jedan ogromni čekpoint koji jako podseća na granični prelaz. Kad se završi sa svom papirologijom prolazi se kroz jedan dugački improvizovani tunel na čijem drugom kraju vas sačekuje lokalna arapska policija Gaze. Slika je stvarno upečatljiva. Iz high-tech Izraela odjednom prelazimo u 19. vek. Petorica nekih kao policajaca sedi raspojasano za stolom koji ima tepih umesto stonjaka, pije čaj i šali se medju sobom, glasno se smejući. Videli su oni nas, uzeli su pasoše na uvid, ali ipak je u prvom planu neka priča na na koju se svi smeju. Mi im dodjemo kao neki mizanscen za štagod da je tema doskočice. Podatke iz naših pasoša zapisuju u neku svesku, ne razumevajući ni šta u pasošima piše. Za mene su napisali da dolazim iz Rusije. Odatle izlazimo na neki parking koji je niskom bodljikavom žicom ogradjen od ostatka ničega. Koga je trebalo da zaustavi ta bodljivaka žica – nije mi jasno. Automatski se posle 50 metara opet nalazim u sred bliskoistočne bede, prljavih nedovršenih zgrada, puno ljudi koji gube vreme na ulicama (nezaposlenost u Gazi – 60%).
No, o Gazi za koji dan, kada se i završava moja poseta svetoj zemlji.
Maa Salaam!
Post je objavljen 04.05.2005. u 22:23 sati.