Slobs u Iraku

<	rujan, 2004					>
P	U	S	Č	P	S	N
		1	2	3	4	5
6	7	8	9	10	11	12
13	14	15	16	17	18	19
20	21	22	23	24	25	26
27	28	29	30

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Šta Slobs uopšte radi u Iraku?
Pomaže strankama i političarima da se pripreme za demokratske izbore. Razgovara sa ljudima, uči arapski jezik, gleda filmove, izlazi u disko, vozi wake-board na Tigrisu..

Linkovi
devedesetdvojka
Economist
Vreme
Biro
Yahti

Avril
Ćora
Diverzije
Dubai
Eduard Pranger
Hiperborealni vjetrovi
Kikoman
La Lara
Ljubar
Marisi
Nemiri
Ostap i Bender
Rijama
Rockroll
Tramtincica
TV manijak
Zrinsko pismo

Pre neki dan sam čuo da je Gandži oslobodjen. Živeo Gandži!

Kapetan Luka Djurašković
(izvor: SANU Beograd)
Maja meseca 1940. godine, zbog mogućnosti napada Italije,
izvršena je delimična mobilizacija jugoslovenske vojske, sa
koncentracijom trupa u Sloveniji. Manevrima i smotri borbene
gotovosti prisustvovali su i strani vojni predstavnici i
novinari. Prilikom obilaska 40. pešadijskog puka u Brezovici 26.
maja, stenografisan je govor postrojenim vojnicima komandira 1.
čete, kapetana Luke Đuraskovića:

“Slušaj 'vamo! Mi živimo u ozbiljno doba, i svaki od vas znade zašto ste tu. Svi ste skoro stariji i ženjeni ljudi, vi čitate novine, je 1' tako. I ako nam pruže rat, jebo ga otac, mi ćemo ga prihvatiti i ratovati. U tom slučaju, jebo mu pas mater, morali bi mi tako da primimo borbu, pa makar svi izginuli. To bi bilo od nas časno, je 1' tako!

Naši susedi Talijani, e to su kurve jedne. Oni, jebo im pas
mater, boje se ratovanja a hoće da dobiju zemlju bez krvi. Oni,
fukare jedne, kažu da imaju pravo na Dalmaciju. Jeste,
dobiće, ali kurac. Je 1' tako? A zar mi nemamo pravo na Trst, Istru
i druge naše krajeve!? Pa dabome da imamo! Sada se prave
prijatelji, a sutra napali bi nas, kurve jedne. Je 1' vam to
jasno!? Jebo im pas mater, samo neka dođu, poslaćemo ih u pizdu
materinu!

Drugo: mi južni Sloveni, bili smo i jesmo najbolji
vojnici Evrope. Je 1'tako? Dabome da je tako, i tako treba da
bude! Musolini je dosta učinio za Italiju. On je mnogo dao
Italijanima, ali ih nikad neće učiniti hrabrima; makar im kurac
dao neće moći da im da srce junačko. Je 1' tako!? Je 1' vam jasno?
E, drugo, kažu Talijani, oni vele, "kod nas je sve motorizovano.
Naši su mitraljezi FIAT, naši su tenkovi FIAT, naši su avioni
FIAT, i šta ja sve znam... u pičku materinu. Znamo mi to, ali je
u njih i srce FIAT, jebo ih sveti Jeronim na nebu. Samo, ima
jedno: oni nas ne znaju, pička im materina! Je 1' tako? Dabome,
baš tako, i tako treba da bude.

Drugo: hoće da nam budu kuratori, da garantuju naše granice, pizda im materina. Talijani, i ko zna koji kurci - Nemci, Englezi, Francuzi, Japanci, Kinezi i drugi, pa čak i Društvo naroda. A šta se nas tiču njihove garancije, pizda im materina! Znamo mi šta su to garancije. Kurac garancije! Jebo im pas mater garancijsku i kurvarsku.

Drugo: Svi vi znate da se naša vojska najbolje hrani. Je 1' tako? E, kad je tako, onda hrana treba da bude još sto puta bolja. Imamo kuvare, jebo im pas mater, i još ne valjaju. Pa dobro, gde su ti kuvari, jebo im pas mater svima od reda!? Dežurni, deder zovni mi kuvare, pizda im materina...!............... Pa, dobro kuvari, jebo vas sveti Jeronim na nebu, poslaću vas sve da terate mitraljeze u brda, u pizdu materinu, pa da vidimo da li će hrana biti bolja! Jebo vam pas mater kuvarsku! Je 1'tako!?”

(Kuvar Trobec se javlja: "Alo gospodine kapetane, iz griza se ne more...")

“Kuš! Ništa te nisam pit'o! Marš u pizdu materinu, jebo ti pas mater kuvarsku! Kad te raspizdim pretvoriću te odma' u mitraljez! Drugo: Gde je onaj koga su ubile gaće?...... A, tu je... E, baš tebe ću poslati na Talijane, jebo te mitropolit! I ti si mi kurčev vojnik! Ubile ga gaće...

Slušaj 'vamo i šta se smeješ! Svi vi znate da ima i drugih kojima
se hoće naša zemlja, pizda im materina! Šta gore one ciganske
kurve kažu da im pripada Srem, Banat i Baranja. Pa dobro, pizda im
materina tatarska, što ne dođu da uzmu pola Slovenije i Hrvatske,
jebali ih njihovi grofovi; jebo im pas mater njima i Hortiju i
Telekiju i grofici Marici!

Drugo: Je 1' idete vi onako, preko noći, malo u Domžale? A? Znam ja vas dobro. Sve ja znam, je 1' tako? A vidite, to ne sme tako da bude. U nas postoji preki sud, pa tu nema više šale. Odma' te streljaju, jebo te faraon! Da li vi mislite tako? Evo - ide ti komandir negde tamo u pizdu materinu, vodnici šta ja znam gde, jebo ih Bog i onako ništa ne valjaju, podnarednici sede u kafani, a vi - u Domžale. Pa sad lepo dođu Talijani, pizda im materina! Kako bi sve to izgledalo? I kako bi nas fino udesili... Majku im zicarošku! Pa to ne sme da bude, je 1' vam jasno!? Ne može to tako kod nas da bude, kako je bilo kod Čeha. A, jok! Eto, i to su kurve koje se uopšte ne bore nego samo polažu oružje, kukavice jebo im pas mater i njima! Pa eto ovi Poljaci, jebo ih sveti Jeronim, borili se borili... a njihova
gospoda ministri - tup u avione, beže kurve avionima pravo u
Pariz. Ništa manje, u pizdu materinu, da tamo tobože vladaju; ali
samo kome, pička im majčina! U nas ne sme da bude tako, naravno.

Drugo: Nije to sve što sam vam kazao. Ama svi vi tu znate,
pametni ste ljudi. Išli ste po svetu i sigurno ste videli lepu
varoš Temišvar? E vidite, kažu Rumuni jebo ih Bog otac, "To je
naše!". Pa dobro sad, pička mu materina, šta je onda naše!? Za
koji smo krasni kurac mi onda ovde i šta mi da branimo, kad ništa nije naše!? Pizda im materina! Pa šta mi plaćamo toliki porez, kad je
tuđe!? Je 1' tako? Onda od nas neće dobiti niko ništa! Daćemo im
tvrd kurac, i to tvrd za mnogo godina. Neka dođu, ako su junaci, a
mi ćemo s njima pravo u pizdu materinu, preko Drave i Save, pa makar svi izginuli! Je 1' tako!? E, pa, dabome da jeste, jer drukčije
ne može i ne sme da bude! Naravno! A sad vodniče, daj ljudima
voljno!”

[Arhiv SANU, A-36-119-263] Kapetan Luka Đurasković poginuo je u
toku II svetskog rata.

Slobsova e-mail adresa:
odidedi@gmail.com

Hronologija odiseje:

2004

April: Irak, Jordan

Moja prva evakuacija
Pejzaži u magli
Amman, zar u Amman

Maj: Jordan

Leto u Jordanu

Jul: Jordan

Svaka reč ima tri značenja

Avgust: Jordan

Septembar: Irak

Ponovo u Bagdadu
Glasajte za Moqtadu

Oktobar: Irak

Hotel Palestina

Novembar: Irak, Egipat

Ramadan u Iraku
Osma ofanziva
Ajatolah razrezao procente
Faludža, tri dana pre roka
Egipat, zemlja obećana

Decembar: Irak

Z Džrmns
Izbori
Lijanoviću, kurvo!
Kao da je malo bolje..

2005

Januar: Irak

Proslava Nove Godine na okupiranim teritorijama
Rodjus
Komunisti uzvraćaju udarac
Trash patrola
Elvis glasao u Iraku

Februar: Irak

Barbika i Ken kidnapovani!

Mart: Srbija, Irak

Lepo li je biti u toploj kući, zatrpan u 2 metra snega
Samo loš dan, ništa više
Sećate se Halliburtona?
Krhko je znanje
Trash patrola opet ulovila kapitalca

April: Irak

Pogled kroz ključaonicu
Prvi dan u Basri
In Memoriam
Gromče oboren

Maj: Palestina, Izrael

Jerusalem, here I am
Gaza
Jedna molitva u Jerusalimu vredi koliko i 40 000 bilo gde drugde (arapska izreka)

Jun: Irak

Fabrika Pepsija u Iraku
Pozovi 93
Holiday in Basra

Jul: Irak

Sadam na klupi
Mustaći
Ugrožena muškost

Avgust: Irak

Malo mi je muka od ove zemlje

Septembar: USA

Welcome to Texas
New York, New York
S one strane njihovi, s ove strane naši

Oktobar: Irak

Ramadan karim
Zapisi iz mrtvog doma

Novembar: Irak, Kuvajt

Šah je mrtav, živeo šah
Kuwajte, bekrijo

Decembar: Engleska, Irak, Palestina, Izrael

10 dana u Engleskoj
Ozbiljan post o izborima
Samit u buregdžinici Jerevan

2006

Januar: Palestina, Izrael, Turska

Nešto sasvim lično
Kako sam postao Palestinac (part I)

Februar: Irak, Srbija

Dugo putovanje u Evropu

Mart: Irak

Pucam po sahranama

April: Irak

Tražimo nove mlade

Maj: Irak, Škotska

Kečap ratnici
Edimburže, gothic čaršijo..

29.09.2004., srijeda

Glasajte za Moqtadu

Jesen je stigla u naš grad. Izbori se polako približavaju, i vrlo je zanimljivo posmatrati predizborne vratolomije. Ovakve koalicije se ne mogu naci ni u Srbiji, zemlji koja po definiciji spaja nespojivo.

Na pocetku da vam kažem malo o političkoj sceni u Iraku. Najbliži opis stranačkog života bilo bi podsećanje na legendarni film 'Life of Brian' (Žitije Brajanovo) i političku borbu nekoliko opozicionih partija protiv Rimljana. People's Front of Judea, Judea's People's Front, Popular People's Front itd. Imamo podatke o 386 stranaka, i sve se slično zovu. Arapska Demokratska Stranka, Demokratski Pokret Iraka, Irački Narodni Pokret itd. Sve stranke su ubeđene da imaju bar 30% podrške na terenu, a ako se dogodi da ne dobiju toliko glasova, onda se radi o zaveri. A istina je takva da najpopularniji čovek u Iraku, ajatolah Al-Sistani ima rejting od 8%. Svi ostali su na ispod 6% ukljucujuci i Moqtadu, idola mlade generacije. Moqtada ima snažnu podršku kod dečaka starosti 16-18 godina, i malo manju u grupi 18-25 – urbani/nezaposleni. Jedino sto ta ciljna grupa u principu ne glasa, tako da je njegov potencijalni rezultat negde oko 3-4%.

Pored toga, oko 90% stanovnika nikada nije pričala ni sa jednim članom bilo koje stranke. I šta logično očekujete od stranaka? Da krenu da obilaze birače. Ali avaj (avaj ali..) Iračka scena je kao Srbija 1990. Svi sastanče. Skupi se ekipa koja nema ništa pametnije u životu da radi i napravi stranku. Onda krenu da zabeđuju (kraljevački izraz za kafansko dokazivanje nedokazivog) i svako misli da samo on zna pravi put ka svetloj budućnosti. Stranke krenu da se dalje cepaju i usitnjavaju, jer je mnogo časnije biti predsednik stranke nego nezaposlen. Svaka veća stranka ima sopstvene dnevne novine, i vrlo je zadovoljna količinom prostora kojeg u svojim novinama dobija. Zato se niko ne trudi da dođe do prostora u tri dnevna lista koja ni jedna stranka ne poseduje, a koje, čudna li čuda, svi čitaju. Niko nema pojma kako će birači da glasaju u januaru, jer birači nemaju pojma ni koje stranke postoje. Prosečan birač je čuo za možda 3 stranke, i sa teškom mukom će da ih raspozna. A kad pitate stranačke lidere sa kakvim rešenjima će izići pred birače, kažu – biračima treba objasniti da su islam i demokratija kompatibilni. To me neodoljivo podseća na sizifovsku borbu GSS-a sa početka 90-tih da objasni ljudima kojima je plata 10 DM da su građanska prava u Srbiji jako ugrožena! Islam i demokratija! Ljudi ne smeju na ulicu da izađu, nemaju struje danima i nezaposlenost je oko 50% a ovi likovi zabalavili o kompatibilnosti islama i demokratije. I to svi! Vi ne biste verovali, samo da ih čujete. Kao da su upravo dosli iz Ženeve, sa seminara o stanju religije u modernom društvu.

S druge strane, stvarno su dobro obrazovani. Postoji jedna doskočica koju sam čuo još u Jordanu, i koja kaže da se sve knjige na arapskom jeziku pišu u Egiptu, štampaju u Libanu a čitaju u Iraku. To vam govori o pomalo stereotipnim ali često i dosta tačnim karakteristikama ova tri naroda. Egipćani su umetnici, prave filmove, muziku, knjige. Libanci su potomci starih Feničana i zapravo su izmislili transkontinentalnu trgovinu. I dalje važe za dobre trgovce ali i za ljude koji znaju da uživaju u bogatstvu. Beirut je i dalje daleko najliberalniji grad arapskog sveta, Pariz Bliskog istoka, i tamo zabava traje 24h. Iračani su daleko najbolje obrazovani, i u svakom razgovoru vole da to i pokažu. Narodski rečeno – mnogo filozofiraju. Zato moji treninzi znaju da potraju, jer svako bi da prokomentariše i pokaže koliko je načitan. Klasična političarska boljka.

Što se bezbednosti tiče, situacija je gora nego ikad. Banditi su počeli da kidnapuju i Iračane, svako za koga se može očekivati dobar otkup postao je meta. To je stavilo dodatan pritisak na normalne Iračane koji rade u stranim firmama. Jedan kolega Harit recimo svakog stranca u svom telefonskom adresaru preimenuje tako da zvuči arapski. Ja sam, gospodo, Sulejman! Suljo.. Kod nas je to ime nekako smešno, ali ovde je to jedno od časnijih imena. Sulejman Veličanstveni!

Mi smo zbog cele situacije sveli kretanje van sigurne zone na minimum. Jos uvek ne mislim da smo bilo čija meta, ali ne treba čačkati mečku. Pucnjava i eksplozije su svakodnevne. Uveče se često skupimo na krovu hotela, zapalimo nargilu i gledamo kako Ameri preoravaju Sadr City. Nije to tako blizu, u principu vidimo kako se nebo oboji u narandžasto s vremena na vreme, i tu i tamo se čuje tupi zvuk eksplozije u daljini. Međutim, kad se u aromaticni duvan nargile dodaju komadići avganistanske čokoladice, boje i zvuci postanu intenzivniji, a mi malo ravnodušniji.

Zabavno je i popeti se na krov susednog hotela, jer se tamo nalazi studio Evrovizije, koji koriste nemački, italijanski, francuski i novinari iz još nekoliko zemalja. Jedan od producenata je i naš čovek Ivan, sa kojim smo sinoc sedeli na krovu i posmatrali italijanskog novinara koji je bio u totalnom transu zbog puštanja one dve humanitarne radnice na slobodu. Novinarska verzija je da su otkupljene za ravno milijun dolara, i da je to bila prilično dobra cena, jer su zahtevi obično petostruki. Za onu Kanađanku koja je puštena pre neki dan traženo je 2.5 miliona. Najjača fora je to što nisu dobili ništa! Ovo je informacija iz prve ruke jer sam se prošle nedelje u Green Zoni opijao sa svojim bivšim kolegom Benom, sada jedinim diplomatskim predstavnikom Kanade u Iraku. Povod za slavlje je bilo puštanje dotične Kanađanke. Priča je neverovatna. Ta devojka, u poznim 30-tim, je zapravo polu-Iračanka. Danima je obrađivala jednog od čuvara i na kraju uspela da ga nagovori da zajedno krenu u Kanadu. Lik ju je lično odvezao na aerodrom i krenuo da uđe u avion s njom. Međutim, njemu se američka vojska obradovala jako, jer je baja deo ekipe iz Faludže, zna tajne zanata i adrese jataka, pa sad vi vidite koliko je koristan. Ne verujem da će taj uskoro na vazduh.

Sta će da se desi sa izborima u januaru? To je sada glavno pitanje i polako raste broj onih koji smatraju da jednostavno nema uslova da se sprovede neka iole normalna izborna procedura. S druge strane, mnogima je stalo da se izbori po svaku cenu održe, pa ce biti interesantno kao će se stvari odvijati. Mi u NDI radimo kao da će izbora biti. To je uglavnom borba sa vetrenjačama, jer ni jedna stranka ne radi ništa na tome da se nekom kampanjom nametne biračima. Sve stranke kalkulišu kako da se dočepaju vlasti sa minimumom truda, i veštim izakulisnim dogovorima. Kamarila koja je sada uslovno rečeno na vlasti je ukapirala da dobrim umrežavanjem i kooptiranjem svakog ko ima bilo kakvu podršku, moze da se i dalje bavi politikom iz svojih ministarskih kabineta. Tako uopste nije neobično da u vladajućoj ekipi imate obe vladajuće kurdske partije. Kurdistan je, inace, jasnom linijom podeljen na zone uticaja dve stranke koje su 1994. malo i ratovale. Obe stranke imaju naoružane armije, i potpuno su suverene u svojim oblastima. Kako to prakticno izgleda? Ako hocete da kamion neke robe prebacite iz Turske u Bagdad, na granici platite carinu državnim službenicima, onda na ulazu u severni Kurdistan platite prolaz jednoj ekipi, a na ulasku u južni Kurdistan isto to drugoj ekipi. Kao da prolazite kroz 3 države. Obe ove kurdske partije nalaze se u toj postavljenoj vladi, u kojoj su i Dawa i SCIRI, dve šitske partije sa istorijom oružanog otpora Sadamovom rezimu, nekoliko manjih sunitskih stranaka, jedna veća monarhistička i velika komunistička stranka, i jos malo regionalne boranije koja u zavisnosti od regiona uživa podršku određenih plemena. Ova ekipa bi da ostane na vlasti, a za to je potrebno pomiriti interese ne samo članova političkih partija, vec i verskih vođa i plemenskih poglavica.

Gde su u celoj prici biraci? Pa nigde. Niti kod stranaka postoji svest o potrebama birača, niti kod birača postoji svest o tome da stranke treba da služe njihovim interesima. Teško je uopšte naći početak ovog zamršenog čvora. Postoji dosta uticajnih ljudi i organizacija kojima cela zbrka savršeno odgovara, a i američkom establišmentu nije puno stalo da se napravi neka prava demokratska klima u Iraku. Mora tu dosta da se radi, a izbori su tako blizu. Amerima bi sada najviše odgovaralo da se tu stvori neki vrlo jak lider koga oni u potpunosti kontrolišu, a koji u potpunosti kontroliše situaciju u Iraku. Recimo neki Sadam :-) SB zatvara krug!

Ovakav haos dosta dobro koriste likovi koji nisu direktno, bar za sada, u političkoj utakmici. Al Sistani je najuticajniji čovek jer je skoro pa svetac za ljude od vere, koji su opet u svakodnevnom kontaktu sa pučanstvom. Al-Sistani ne miriše okupacione sile, ali i ne poziva u obracune. Na drugoj strani iste linije nalazi se junoša Moqtada Al-Sadr koji ne samo da ne miriše Amere, vec ni bilo koga od gore navedenih, a ponajviše Al-Sistanija koga je više puta pokušao da likvidira. Moqtadu i mnoge druge šitske organizacije u potpunosti finansira Islamska Republika Iran. Izgleda na prvi pogled čudno da Iran podržava organizacije koje rade o glavi velikom ajatolahu Al-Sistaniju, ali stvar je u tome da se Iranska verska elita mnoogo više plaši Al-Sistanija nego Amera. Čovek je toliko uticajan da može da preokrene situaciju u Iranu. Uzgred budi rečeno, Al-Sistani je ove godine napunio 76 godina.

U ceo ovaj paprikaš treba dodati i ispostave svih drzava u okolini. Kuvajt, Saudi Arabija, Jordan, Turska, Egipat, USA i ponajviše Sirija, sve imaju svoje pulene u vidu političkih stranaka. Ilustracije radi, strateški konsalting jednoj od dve kurdske stranke radi firma iz Izraela. Šta dalje da vam pričam.

OK, vidim da sam malo smorio celom ovom analizom. Izvin'te. Verujte da je ovo samo malo grebanje po površini scene. Jedan lep duboki rez bi vam otkrio predivni svet manjih ali podjednako ubojitih organizacija ex Sadamove vojske, otmičara-biznismena, kriminalaca opšte prakse, sirijskih i saudijskih fanatika koji su ovde samo zbog krvi, avganistanskih narko-biznismena kojima je Irak na putu ka evropskom tržištu.. Vrli novi svet!

Ja sam, inače, dobro. Kako ste vi?

- 23:39 - Komentari (8) - Isprintaj - #

15.09.2004., srijeda

Ponovo u Bagdadu

Čitavih 5 meseci nakon aprilske evakuacije vraćam se domu svome, Bagdadu. Slobodarski narod irački dočekuje me u vedrom raspoloženju. Jučerašnji dan je bio najkrvaviji u poslednjih 6 meseci. Stanica u kojoj se regrutuju budući policajci ne samo da je raznesena dvema bombama-automobilima, već je i dokrajčena minobacačima. Rezultat – 47 mrtvih.

Ja sam izveštaj o ovome slušao neposredno pre nego što ću poleteti za Bagdad. Nije mi bilo baš prijatno. I prošli put kada sam dolazio u Bagdad, cela zemlja je eksplodirala. Zato su nas i evakuisali. Sada opet. Ne znam, prijatelji, da li ovo može da se nazove slučajnim spletom okolnosti.(666)

Let UN-ovim čarterom je opet bio vratoloman (vidi prvi blog), a ovog puta sam celo spiralno ateriranje snimio kamerom, i kanim ka okačiti na sajt da se uverite u spektakularnost ovog manevra. Na aerodromu novina – iračke vize! Ista cena i za mene, iz zemlje tradicionalno pune simpatija prema vrednom iračkom narodu, i za mog američkog prijatelja. Nepravda.

Na aerodromu mi umesto Sukija, koji tradicionalno dočekuje osoblje (vidi prvi blog) prilazi Ivo, bugarski bodyguard, ex-legija stranaca, rečima: Ti
si Slobodan? Bratko, esi poneo muziku iz Srbije? Znaes koga? Boban
Zdravković, onu - o ne ne ne ne ne dolazi..

Ne lezi vraže, ja imam ceo jedan folder, inspirativno nazdvan DNO DNA, u
kome leži suština dubine srpske trash-folk scene. Vredno sam sakupljao na
SoulSeeku najgori krš i pakovao u ovaj folder. Njegovu ubojitost ću da
ispitam za tačno 20 minuta kada Ivo dolazi u moju sobu da posluša i odabere
šta mu se sviđa.

...........................................

Nakon kraće pauze i posete druga Ive, nastavljam. Ivu se mnogo dopao moj folder. Najviše mu se sviđaju Aca Lukas, Tozovac i Tarmi Rićmi. Ne voli trubače, i nisu mu simpatične pesme stare garde tipa Muharem Serbezovski, Silvana Armenulić, Toma Zdravković. Moje srce je ostalo naročito ranjeno kada sam shvatio da Iva ne pogađa ni Slavuj iz Mrčajevaca, kandidat SPS-a na izborima 1990. – Miroslav Ilić. Sa bolom u srcu shvatio sam da šumadijski pathos, mix neostvarene ljubavi, izgubljene mladosti i čežnje za zavičajem ipak nije univerzalan.

No da vam opišem gde se trenutno nalazim.

Hotel Cedar, kojeg smo skromno kompletnog zakupili, nalazi se 7-8km od Green Zone, u sred četvrti u kojoj se uglavnom nalaze hoteli. Skoro svi hoteli su zakupljeni od strane velikih organizacija. Iza nas se nalazi hotel gde je smesten RTI, ispred nas je hotel u kome su dopisnici uglavnom evropskih medija, mahom Francuzi i Nemci. Ceo kvart je zatvoren za saobraćaj i ima nekoliko stotina naoružanih čuvara. Na krovovima se nalaze snajperska gnezda. Ove objekte čuvaju različite security firme, ali su sve povezane radio vezom, pa to sve liči na nekakvu organizaciju. Čuvari su vrlo profesionalni. Naši čuvari su uglavnom ex-legionari, koji su ranije ratovali protiv dobro organizovanih formacija, ponekad i protiv neke regularne državne armije, tako da im ovi indijanci odavde zapravo ne predstavljaju neki problem. Bilo kakv otvoreni sukob vrlo lako rešavaju u svoju korist. Problem predstavljaju naravno samoubojice bombaši i slučajni entuzijasti.

Mi smo da sada koristili low profile pristup – obične iračke automobile, nevidljivo obezbeđenje itd. To je sada promenjeno i sada imamo ogromne blindirane džipove. Na prvi pogled to izgleda blesavo, ali shvatite da svi koriste ta vozila i ima ih svuda po ulicama, tako da i nije toliko neupadljivo. Blindirano vozilo sa uspehom štiti od nasumičnih entuzijasta koji bi da lično objasne strancima u čemu je stvar. However, vozilo ne štiti od ručnog raketnog bacača, ali to i ne biste želeli da preživite jer bi to tek bio pakao od života.

Ovakva zaštita je dosta dobra, jer se pokazalo da banditi napadaju ili vojne i policijske konvoje, ili totalno nezaštićene strance, kao što su bile recimo one dve italijanke koje su bukvalno izvukli sa workshop-a u prisustvu 30-tak učesnika seminara. Ja se zbilja osećam sigurno, mada priznajem da je to delimično i samoodbrambeni mehanizam!

Inače, bilo je dosta zanimljivo voziti se po gradu. Nema očiglednih znakova da se gine svakodnevno, osim što sa vremena na vreme zaobiđemo neki spaljeni automobil. Ljudi su na ulicama, izgleda kao da su nekud krenuli, da su u nekom poslu. Možda su to ovi moji platili statistima da se foliraju da je sve normalno, ne znam, meni je bilo malo lakše. Saobraćaj je ipak dosta haotičan. Sada mi i jordanski taksisti-kamikaze izgledaju kao gospoda u odelima i rukavicama. Semafori ne rade, što znači da u raskrsnici vlada pravilo jačeg. Kada se zaobilazi vojni konvoj (koji by the way izgleda zastrašujuće) mora da se uspori i da se njihovom brzinom vozi iza poslednjeg vozila jedno 15-tak sekundi. Nakon što vas je baja koji sedi iza oklopa na vrhu vozila ošacovao, daje vam znak da ga zaobiđete, i sa koje strane. Ova uputstva svi shvataju vrlo ozbiljno, jer se dešavalo da Ameri pripucaju na vozilo koje im se približava brže od dozvoljenog.

Juče je u vazduh poletela i neka bitna trafo-stanica, pa dobar deo grada nema struje. To opet, naravno, pogodi nevino stanovništvo, jer mi zlikovci imamo generatore koji rade non-stop, tako da nema zime. Zime nema ni inače, jer se ovih dana temperatura lagano spustila na prohladnih 35°C. Moraću da potražim neku staramajku da mi štrika džemper.

Drugovi, meni je sada vreme da se obratim kuhinji za porciju kebaba. Ostajte zdravo i veselo. Sezona je ajvara, pa ako se nekom omakne tegla, znao bih da cenim.

Maa Salaam

Slobs

- 12:16 - Komentari (7) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>