Čitavih 5 meseci nakon aprilske evakuacije vraćam se domu svome, Bagdadu. Slobodarski narod irački dočekuje me u vedrom raspoloženju. Jučerašnji dan je bio najkrvaviji u poslednjih 6 meseci. Stanica u kojoj se regrutuju budući policajci ne samo da je raznesena dvema bombama-automobilima, već je i dokrajčena minobacačima. Rezultat – 47 mrtvih.
Ja sam izveštaj o ovome slušao neposredno pre nego što ću poleteti za Bagdad. Nije mi bilo baš prijatno. I prošli put kada sam dolazio u Bagdad, cela zemlja je eksplodirala. Zato su nas i evakuisali. Sada opet. Ne znam, prijatelji, da li ovo može da se nazove slučajnim spletom okolnosti.(666)
Let UN-ovim čarterom je opet bio vratoloman (vidi prvi blog), a ovog puta sam celo spiralno ateriranje snimio kamerom, i kanim ka okačiti na sajt da se uverite u spektakularnost ovog manevra. Na aerodromu novina – iračke vize! Ista cena i za mene, iz zemlje tradicionalno pune simpatija prema vrednom iračkom narodu, i za mog američkog prijatelja. Nepravda.
Na aerodromu mi umesto Sukija, koji tradicionalno dočekuje osoblje (vidi prvi blog) prilazi Ivo, bugarski bodyguard, ex-legija stranaca, rečima: Ti
si Slobodan? Bratko, esi poneo muziku iz Srbije? Znaes koga? Boban
Zdravković, onu - o ne ne ne ne ne dolazi..
Ne lezi vraže, ja imam ceo jedan folder, inspirativno nazdvan DNO DNA, u
kome leži suština dubine srpske trash-folk scene. Vredno sam sakupljao na
SoulSeeku najgori krš i pakovao u ovaj folder. Njegovu ubojitost ću da
ispitam za tačno 20 minuta kada Ivo dolazi u moju sobu da posluša i odabere
šta mu se sviđa.
...........................................
Nakon kraće pauze i posete druga Ive, nastavljam. Ivu se mnogo dopao moj folder. Najviše mu se sviđaju Aca Lukas, Tozovac i Tarmi Rićmi. Ne voli trubače, i nisu mu simpatične pesme stare garde tipa Muharem Serbezovski, Silvana Armenulić, Toma Zdravković. Moje srce je ostalo naročito ranjeno kada sam shvatio da Iva ne pogađa ni Slavuj iz Mrčajevaca, kandidat SPS-a na izborima 1990. – Miroslav Ilić. Sa bolom u srcu shvatio sam da šumadijski pathos, mix neostvarene ljubavi, izgubljene mladosti i čežnje za zavičajem ipak nije univerzalan.
No da vam opišem gde se trenutno nalazim.
Hotel Cedar, kojeg smo skromno kompletnog zakupili, nalazi se 7-8km od Green Zone, u sred četvrti u kojoj se uglavnom nalaze hoteli. Skoro svi hoteli su zakupljeni od strane velikih organizacija. Iza nas se nalazi hotel gde je smesten RTI, ispred nas je hotel u kome su dopisnici uglavnom evropskih medija, mahom Francuzi i Nemci. Ceo kvart je zatvoren za saobraćaj i ima nekoliko stotina naoružanih čuvara. Na krovovima se nalaze snajperska gnezda. Ove objekte čuvaju različite security firme, ali su sve povezane radio vezom, pa to sve liči na nekakvu organizaciju. Čuvari su vrlo profesionalni. Naši čuvari su uglavnom ex-legionari, koji su ranije ratovali protiv dobro organizovanih formacija, ponekad i protiv neke regularne državne armije, tako da im ovi indijanci odavde zapravo ne predstavljaju neki problem. Bilo kakv otvoreni sukob vrlo lako rešavaju u svoju korist. Problem predstavljaju naravno samoubojice bombaši i slučajni entuzijasti.
Mi smo da sada koristili low profile pristup – obične iračke automobile, nevidljivo obezbeđenje itd. To je sada promenjeno i sada imamo ogromne blindirane džipove. Na prvi pogled to izgleda blesavo, ali shvatite da svi koriste ta vozila i ima ih svuda po ulicama, tako da i nije toliko neupadljivo. Blindirano vozilo sa uspehom štiti od nasumičnih entuzijasta koji bi da lično objasne strancima u čemu je stvar. However, vozilo ne štiti od ručnog raketnog bacača, ali to i ne biste želeli da preživite jer bi to tek bio pakao od života.
Ovakva zaštita je dosta dobra, jer se pokazalo da banditi napadaju ili vojne i policijske konvoje, ili totalno nezaštićene strance, kao što su bile recimo one dve italijanke koje su bukvalno izvukli sa workshop-a u prisustvu 30-tak učesnika seminara. Ja se zbilja osećam sigurno, mada priznajem da je to delimično i samoodbrambeni mehanizam!
Inače, bilo je dosta zanimljivo voziti se po gradu. Nema očiglednih znakova da se gine svakodnevno, osim što sa vremena na vreme zaobiđemo neki spaljeni automobil. Ljudi su na ulicama, izgleda kao da su nekud krenuli, da su u nekom poslu. Možda su to ovi moji platili statistima da se foliraju da je sve normalno, ne znam, meni je bilo malo lakše. Saobraćaj je ipak dosta haotičan. Sada mi i jordanski taksisti-kamikaze izgledaju kao gospoda u odelima i rukavicama. Semafori ne rade, što znači da u raskrsnici vlada pravilo jačeg. Kada se zaobilazi vojni konvoj (koji by the way izgleda zastrašujuće) mora da se uspori i da se njihovom brzinom vozi iza poslednjeg vozila jedno 15-tak sekundi. Nakon što vas je baja koji sedi iza oklopa na vrhu vozila ošacovao, daje vam znak da ga zaobiđete, i sa koje strane. Ova uputstva svi shvataju vrlo ozbiljno, jer se dešavalo da Ameri pripucaju na vozilo koje im se približava brže od dozvoljenog.
Juče je u vazduh poletela i neka bitna trafo-stanica, pa dobar deo grada nema struje. To opet, naravno, pogodi nevino stanovništvo, jer mi zlikovci imamo generatore koji rade non-stop, tako da nema zime. Zime nema ni inače, jer se ovih dana temperatura lagano spustila na prohladnih 35°C. Moraću da potražim neku staramajku da mi štrika džemper.
Drugovi, meni je sada vreme da se obratim kuhinji za porciju kebaba. Ostajte zdravo i veselo. Sezona je ajvara, pa ako se nekom omakne tegla, znao bih da cenim.
Maa Salaam
Slobs
Post je objavljen 15.09.2004. u 12:16 sati.