imalo bi smisla kad bi imalo smisla
četvrtak, 23.12.2010.
IZVJEŠĆE SUDIONIKA VLASTITE SMRTI
Ovaj blog ima 128 redova. Ako nemate toliko vremena i strpljenja – zaboravite!. Ako jednom dođete u situaciju, nepripremljeni, kao što sam ja bio, ne krivite mene, nego nemar da se obavestite o sudbini.
Trebalo je da mi u Zdravstvenom centru obave rutinsku intervenciju i da se za najduže jedan sat kasnije vratim kući i nastavim posao.
Izašao sam iz bolnice na sopstveni rizik posle nedelju dana jer mi je tamo bilo gore nego kod kuće, gore nego da spavam pod mostom, štaviše, stanje mi se bez vidna razloga pogoršalo, operacija, rutinski zahvat koji sam, sistemom ogledala, mogao uspešno i sam da obavim; vratio sam se gori nego što sam otišao. Nisam imao nikakav nadzor, negu, terapiju; ništa. Ni ostali pacijenti, koliko sam video, nisu imali više pažnje.
Bila je prilika da me se otarase. Da spasu grad. Jedva su me povratili iz anastezije. Bila je uzbuna. Bio sam se smrzao u sali za operacije, temperatura mi je naglo pala. Pitao sam, dok sam još bio svestan, dok su peti put uzaludno pokušavali da mi daju lokalnu anesteziju, je li normalno da bude tako hladno, a oni vele: nešto nam ne radi sistem. Pa kad nema gaze, nema operacije, može da se odlože operacije i kad ne radi sistem za grejanje, ili ventilaciju, ili već ne znam šta. Ali, ljudi rade; verovatno bi operirali i kad ne bi bilo struje, kao Avicena.
Sobni pacijent mi je rekao, kada su me vratili iz sale, da sam bio kao limun, a prsti počeli da modre. Čitav kor medicinskih sestara, kao hor, stajao mi je nad glavom i heruvimski pevao prezime da bi me dozvali.
Prtisak mi je bio pao na 100/60. Po povratku iz anestezije još pola dana bio sam ošamućen, dok su me vozili iz sale obeležio sam put povraćanjem, a krv mi je tekla iz usta mada nikakve intervencije na unutrašnjim organima nije bilo.
Lekari su mi kasnje objasnili da je to normalno. Niko mi nije rekao šta je onda nenormalno.
Svaki čas ih je, tvrdi sobni kolega, iz ekipe lekara, posebno anesteziologa, po nekoliko dotrčavalo u sobu, unezvereno, da vide da li sam se izvukao, odnosno da li im se smeši robija, ili ću biti kolateralna šteta. Pacijentu koji je imao krevet paralelan s mojim dali su zadatak da motri i kad prestanem da dišem da ih alarmira. Ostavili su čoveka koji je dan pre toga imao tešku operaciju da bdi i, ako se zainatim pra prestanem da dišem, da trči od vrata do vrata i zove sestre, lekare, koga već jer sem dovikivanja nema druge vrste komuniciranja.
Dakle, otpisan sam bio, šta drugo. Čekali su samo da ispraznim krevet za drugog pacijenta. I smrt ulazi u normu.
Pitao me doktor da li sam uvek tako bled (jedva sam govorio) kažem mu lepo: ne znam, ne vidim kakav sam. Pita kako mi je: fanstastično, rekao sam frazu koju inače upotrebljavam, ma šta to značilo. Nije mu delovalo ubedljivo.
Ni meni.
Kada smu me dovukli u sobu, sestra me je pitala da li mi je hladno. Jeste. Hoćete ćebe. (Nisam imao ni jastuk dok me nisu doneli iz sale). Bilo bi dobro, kažem. Stigla je sa konjskim ćebetom za tren. Konjsko ili ne, bilo je spasonosno. Tek pošto je umotala dvostruko previjenim ćebetom prestao sam da drhtim (posle po sata, ali sam se do kraja boravka stalno uvijao u to ćebe). To je bilo jedino što su sve to vreme bavljenja u bolnici učinili pravovremeno, a da ima i smisla.
Kada su videli da sam se stabilizovao (koliko-toliko) nisu više ni pitali. Zaboravili me. Niko mi ranu sve vreme nije pogledao. Tek sam onog dana kada sam odlučio da odem dobio šaku makarona da pregrizem. Kada sam prvi put popio šolju mleka buknuli su mi krajnici. Mislio sam da je od mleka. Pacijent iz sobe se takođe požalio na krajnike. Mleko sam dobio pošto sam nedelju dana gladovao jer je operacija odlagana, nema gaze, nema krvi, nema anesteziologa, nema postelje.
Moja nekadašnja draga došla je da me obiđe i potom je dva dana imala problem s krajnicima. Kasnije smo utvrdili da je uzrok hemija koju čistačice koriste za razmazivanje poda. Dva puta sam odbio infuziju pozivajući se na Ženevsku konvenciju. Sestre nisu znale o čemu govorim pa su se povremeno vraćale da me nutkaju infuzijom govoreći da moram da je uzmem. Ništa nisu shvatale. Jedna je rekla: pobegao si juče grobaru s lopate, a danas nećeš da jedeš. Ništa ne razumem.
Nisam ni očekivao razumevanje.
Prvog dana bio sam bez posteljine, dva dana bez jastuka, i valjda sam jedini imao ćebe (jeste, ono konjsko, ali dragoceno, pošto sam drhtao kao prut, doneli su mi ga, rekoh, po povratku sa stola).
U dva čaršava spojena po dužini, uvlači se, čitavom širinom, ćebe. Uvučem ćebe u taj platneni džak, potom se i sam uvučem. Tako sam spavao. Povremeno me tresla groznica. Sestre su pokušale da me odviknu od takvog spavanja ali sam im rekao da su propustili da prišiju rajferšuls gore, pa da nas lepo pakuju kao džakove. Kad je sutradan došla vizita pitao sam hoće li da nas okade.Niko nije reagovao: nisu poneli kandilo.
U sobi nema vode (video sam da u drugim sobama ima, kod nas je bila samo slavina, ali bez one lule, a i zaštopana i bez ručica za toplu i hladnu), u tzv kupatilu je wc šolja kao projektovana za zarazu. Brijao sam se napamet u tzv kupatilu. Jedno kupatilo /wc/ za čitav sprat. Nema ogledala; objasnili su mi da je to predostrožnost da se pacijenti ne prestraše kada vide sebe posle operacije. Ima smisla.
Ujutru, sabajle, dodju sestre, izmere temperaturu, naglo ogluve, ma šta da im tražite ili pitate. Onda dođu sestre i zategnu kao mačka repom čaršave jer potom stiže glavna sestra kao kakva kapo igumanija i nadgleda (sestre prethodno izdaju uputstva: skloni peškir, šta je ovo, sklonite u kasetu (punu buba) nemojte da vam se vidi torba, zašto garderobu niste poslali kući: po kome, (po golubi pismonoši, bespilotnoj letilici), ama žene, nisam na idiotskoj yu vojnoj smotri, zna li glavna sestra da moram da se obrišem ako nađem vode da se umijem, zato imam peškir, ne da bih ga razvio kao barjak predaje.
Nisu sestre krive, mora da ih žestoko driluju, treniraju strogoću. Kažu mi: vikaće na nas, dobro, odgovorim, pošaljite toga grlonju da viče na mene.
Onda dođe glavna sestra u pratnji sestara. Samo ždraka šta će da zameri, a ide kao da je primarijus generalisimus.
Na kraju dođe vizita mudrih lekara, sve važni, šuškaju nešto u bradu, sestre ih pobožno slušaju, dr određuju dijetu,cenjkaju se, na osnovu onoga što smo rekli da smo dobro, a i da nas ljudski ne saslušaju. Ja se pokrijem preko glave: povucite rajsferšlus, kažem, ako me oslove.
Kažem im, dan pred lični planirani odlazak, idem ja sutra, dovoljno je bilo. Prolazi žena za koju nisam mislio ni da je sestra; javi se, otpozdravim. Pita zar je ne poznajem. Šta da kažem, sve će biti neuverljivo sem istine: ne sećam je se. Onda se ona predstavi, ređa familiju, ništa mi nije jasnije, klimam glavom, pravim se da sam shvatio. Pita kako sam (pošla je na neku intervenciju posle silne trke sestara po hodnicima, otvorile su mnoga vrata dok su je našli). Kažem, gore nego pre opercije. Čudi se.
Kažem da sutra idem, dosta mi je zdravlja koje oni nude. Nećemo vam dati otpusnu listu, kaže ona. Zadržite je, kažem, ne treba mi. Ni u vojsci nisam tražio dozvolu za grad pa evo me sada. Pa ne možete tek tako da odete, objašnjava naivna doktorka. Zašto pitam, sam sam došao, sam ću otići. Nisam mali, gospodarim svojim životom (i dodam: od onog što mi je ostalo posle intervencije).
Idem samo da vidim pacijenta pa se vraćam, kaže. U neko doba vraća se i pokušava da prođe moju sobu. Na njoj su (na sobi, ne na doktorki) dvokrilna vrata otvorena sve vreme, nema izgleda da ko god prođe a da nas ne vidi, uostalom prolaznici obavezno zvire u našu sobu. Ona prolazi, zovem je, svrati na razgovor od nekoliko minuta i odlazi, treba da preda smenu. Cimeri zbunjeni; pa ova ti ne pogleda ranu. Ne pogleda, kažem. Zato sam je zvao, to ne kažem, jer im je jasno. Oni su me i nagovorili da joj predložim da pogleda.
Prethodnog dana doktor dolazi i kaže mi (pošto su me pre toga vraćali jer nije bilo gaze, da čini što može, ali anesteolozi odbijaju da rade. Ali, kaže, ubedićemo ih, javiću vam. I ne javi do kasno popodne. Vidim da ću se opet izležavati bez razloga, kažem lekaru koji je došao da nas obiđe, on me ne čuje, ponovim glasnije da mi da broj doktora koji treba da me operiše, uputi me solomonski na sestre. Odem do sestre ona počne razgovor bar za tri oktave više, nepotrebno. Lepo joj kažem, mada iritiran, da nisam došao da me pusti kući, jer mi takvo dopuštenje nije potrebno, ja sam i sa straže u vojsci odlazio po vlastitoj odluci i proceni, već da mi je dežurni lekar rekao da će mi ona dati broj hirurga.
Ona tera svoje. Opet joj lepo kažem, da kod kuće – istina je – imam doktorov broj mobilnog, čak i raniji fiksni (pre preseljenja), da imam i mobilni njegove supruge pa i fiksni njene majke. Ništa ona. Ona ne sme da mi da broj, rizikuje posao. A da neko sada na odeljenju padne u komu? To je drugo.
Hoćete da skočim kroz prozor, pobesnim, sečem vene da biste ga pozvali? Gleda me kao da sam sumašedši, ali glas nikako ne svede na razuman nivo. Histeriše. Onda ja kao da razgovaram s debilom objasnim da je ona svakako u procepu. Dežurni lekar me je na nju uputio, to valjda nešto znači. Ako mi ne da broj, otići ću kući pa će biti kriva. Ako mi ne da broj, uzeću ga sam sa table, pa će opet biti kriva. Možemo da izbegnemo tu situaciju tako što će ona pozvati hirurga i dati mi telefon da se sa njim dogovorim. Ona se i dalje joguni, nikako da spusti ton.
Onda je lepo kažem da mogu da je oslobodim odgovornosti ako demoliram sestrinsku sobu. To je delovalo. Dala mi je broj, pozvao sam hirurga koji je zaboravio da je obećao da me obavesti hoće li me operiisati ili i dalje da gladujem da bih bio spreman za operaciju - pa kad bude. Ljudski je zaboraviti, a korektno da se taj gaf i prihvati.
Eto zašto sam došao kući. Operacija je trebalo da bude ritunska, ne duža od nekoliko minuta, a ispala je mučna: prvi put sam noćas, zahvaljući lekovima za smirenje ili ko zna šta jer sam ih uzeo sa stola ne gledajući, spavao kao čovek. Operisan, istina, ali i dalje u komadu, izvan džaka.
četvrtak, 16.12.2010.
DVA PATRIJARHA U JEDNOJ SAKSIJI ZEMLJE
U Srbiji, zemlji čuda i neverovatnih mogućnosti na pedalj ozemlja moguće je držati dva patrijarha. Jednog hirotonisanog, drugog u senci. Irinej (Miroslav Gavrilović) i Irinej (Mirko Bulović) kao braća rođena, milina ih pogledati. Oba velikodostojnika su najpre završila Gimnaziju potom Bogoslovski fakultet pa doktorske studije u Atini. Obojica su bili veoma bliski s patrijarhom Pavlom. Svi siti, svi namireni, sujete kaluđerske donekle stišane. Bački episkop je mlađi bezmalo 20 godina od sadašnjeg patrijarha pa će možda za koju godinu da dođe do patrijarhovog trona. Jedina smetnja je što kaluđer snuje, a Bog odlučuje.
Svi bi kaluđeri da budu vladike i sve vladike bi da budu patrijarsi.
"Suštinski nema mnogo značaja ko je na čelu crkve" rekao je pre izbora za patrijarha, tadašnji episkop niški Irinej. I ja bih isto rekao kada bih znao da mi se zasigurno smeše patrijarhove insignije.
Sad na scenu stupa episkop (raščinjeni) raško–prizrenski Artemije (Mirko Radosavljević) rođen u Leliću kao i episkop Nikolaj, novokanonizovani svetitelj srpski. Doktorirao u Atini kao oba Irineja.
Nikolaj (Nikola Velimirović) počeo je gimnaziju potom konkurisao na Vojnu akademiju. Zbog sitne građe nije primljen, a umalo i Bogoslovija da ga odbije zbog rđavog pevanja.
Da se žestoke koncentracije ne drže u malom pakovanju Artemije bi bio ozbiljan kandidat za patrijarha. On je učinio što je do njega bilo da se to ne desi, a ostali su pripomogli.
Artemije je bio preglasan glede Kosova. Drznuo se da piše i patrijarhu Pavlu, a potrudio se da se u medijima pročuje. Eto ti nevolje. Prilikom posete potpredsednika Sjedinjenih Država, Džoa Bajdena vladika Artemije pomislio je da zaista upravlja svojom eparhijom pa uskratio blagoslov za Bajdenovu posetu manastiru Visoki Dečani izdavši i saopštenje "Dečani i Bondstil— najpre Tadić sada Bajden". Sinod nije sedeo prekrštenih ruku: odmah je episkopovu odluku poništio i izrazio žaljenje. Bajden je tako mogao sa suprugom, da je hteo, i na Svetu Goru. A našao bi se ko iz vrha da mu i bešto mlađe navede kao svojedobno onom šarlatanu Šiferu. Za njegovu ljubav prema Srbiji podveli su mu udatu gospođu.
Kasnija priča je znana, jedina korist je od toga što je vladika Filaret (ljubitelj vrlina) mirsko ime Jelenko Mićević, kada je video da je postalo gusto – umukao. Nije mu bilo teško. Nekadašnji bonvivan i mondenski kaluđer, potonji zamašćeni vladika s ukrštenim redenicima preko prsa imao je razne gafove: najpre je obukavši rizu dugo premišljao "ko đevojka, bi se udala, ne bi dala" oli u manastir ili i dalje da živi kod tete.
Razočarao se, tvrdi, u opoziciju, mada sveštena, pogotovu monaška lica ne bi trebalo da se bave politikom. Ali kad je mogao patrijarh Pavle da ide po mitinzima, što ne bi i klirici, pogotovu vladike.
Filaret je preduzimljiv i poslovan kaluđer. Kada Narodna banka nije legla na rudu i platila da na platnim karticama bude freska Belog anđela iz Mileševe ljubitelj vrlina je zabranio da se koristi. I tako, ono što bi svet voleo da ima, Filaret je proglasio ličnom svojinom. Pa i da je patrijašija to tražila bilo bi neumesno, nema crkva tapiju na anđele ili to ja nisam obavešten.
Onda je radišni Filaret napravio ribnjak uz manastir. Bio je, verujem, na putu da napravi i tor jer u pravoslavlju je jaganjac božji niko drugi do Isus.
Filaret je, videći da patrijarh Pavle ide kod Miloševića na posedak u pratnji Irineja bačkog, shvatio da nije zgoreg da i on podrži Slobodana Miloševića "lično ga podržavam i čestitam mu i želim uspeh u radu". Onda se pojavio u TV Dnevniku s lobanjom i automatskom puškom. Pravi božji čovek, pun razumevanja i ljubavi. Postoji i Jelenkova fotografija u mantiji, na tenku, s mašinkom preko grudi.
Kada je Sloba otišao u Hag, ili čak i nešto pre toga, Filaret je zamolio braću u Sinodu da mu oproste. I oprostiše, šta je to za srpski Sinod.
Naravno, Crkva može što niko ne može: Sveti duh je izabrao, a ona hirotonisala Artemja za episkopa. Kada je videla da Artemije nešto misli svojom glavom, oduzela mu eparhiju, potom čin. Sveti duh više nije važan. Važna je politika. Kako god, Filaret vide da je vrag odneo šalu, pa umuknu. Osta nejasno kako neko, na koga je Sveti duh sišao i izabrao da služi Bogu, sad može u penziju. Dakle, puj pike, neće taj više služiti Bogu kad je neposlušan.
A šala nije: sad su dva patrijarha, jedan na tronu, drugi iza! S tim se nije šaliti, ako ti je do episkopskih dvora, makar ne bili raskošni kao Kačavendini.
Leka Kolašinac, bivši potpredsednik Skupštine opštine Nova Varoš o žalbama parohijana na preosvećenog Filareta: Zna se da zvona zvone kad u manastir dolazi patrijarh ili kralj. A po naređenju Filareta zvona su zvonila kad je svojevremeno u Mileševu došao Vojislav Šešelj. Valjda iz zahvalnosti što mu je kao potpredsednik one takozvane vlade srpskog jedinstva poklonio džip "pajero" i pomogao da dobije i obnovi bivšu policijsku stanicu i pretvori je u svoj raskošni vladičanski dvor.
Tim Šešeljevim džipom, kažu, Filaret je svojevremeno prijateljicu doktorku Leposavu Milićević, bivšu ministarku zdravlja Srbije i člana Direkcije JUL-a, vozio od manastira do manastira i gostio je danima. Kad su mu to zamerili, odgovorio je: "Šta hoćete? Ja sam je obožio".
Prema onome što je sam Filaret činio, dok nije raščinjen episkop Artemije, katolička sodomija i ljubav prema dečacima je bogojavljenska vodica. Naravno, ako zaboravimo vladiku Pahomija, koji, tek koliko da se zna, nije usamljen u ljubavi prema guzi.
Nisam ekspert za oproštaj grehova, ni za grehove, pa ne znam da li bi srpskim episkopima bilo upisano u greh da koriste lutke: neke i govore, okreću glavu na sve strane i rade sve radnje. Jeste da koštaju, ali ako vladike to sebi ne mogu da priušte, onda je došao kraj sveta. Kad smo kod sveta, taj sve vidi pa i kad vladike pošalju kola po neku popadiju, koliko da ih želja mine!
petak, 10.12.2010.
Lo que sera sera!
Međunarodno mrštenje na Srbiju što zbog sitnog, a neizvesnog, ćara (pa i straha) od Kine ignoriše dodelu Nobelove nagrade za mir u Oslu, nije mačji kašalj od kojeg hronično pati nebeska Srbija. Noć uoči uručenja nagrade (ne znam kome, Liu je u zatvoru, porodica u getu, karantinu, nazovite kako hoćete, dozvolu da odputuje u Oslo nema) Srbija je ponovo prerađenu pojela sebe i uskliknula: O, kakve slasti, šaljemo svog čoveka! ne počinjite deljenje bez nas.
Zaštitnik građana (koja farsa i blasfemija) izjavio je kasno sinoć da danas putuje u Oslo i dodao da će mu "Vlada omogućiti da stigne na ceremoniju uručenja nagrade". Nije rekao kako: možda Vlada Srbije ima vremensku mašinu, a on će poći kako se zatekne, i bez četkice za zube. Frka, brate!
"Idem kao zaštitnik građana s obzirom na prirodu nagrade, a predsednik Vlade Srbije Mirko Cvetković me je zamolio da i u njegovo ime čestitam dodelu nagrade", rekao je (ako ne laže) Janković medijima.
Kome da čestita kukavni zaštitnik građana? Kako? Kada? Gde?! Liu u zatvoru, rekoh, porodica u izolaciji, ambasador Kine neće biti nazočan, a, hvala na pitanju, ni predsednik Kine.
Čujete li vi ovo: zaštitnik građana ide da predstavlja Srbiju "s obzirom na prirodu nagrade". Baš smo našli lik za Nobela. U šipkama. Može i u prahu, samo da se ne diže prašina. Liu u zatvoru, normalno. Razumeo bih da se zaštinik građana bori za mir, pravdu, jednakost, da ne potežem parole francuskih studenata, ali, kako mu nije jasno (srpski seljak bi rekao: šta se praviš lud! ili "nisam pametan!") da u Oslo ide kao zakrpa na mozgu srpske Vlade kao da Liu robija što u bakalnici nije uzeo fiskalni račun.
Iskreno sam mislio da niko ne može da nadmaši Vuka Jeremića, ali Cvetković je, za sada, šampion. Podzravi mi Lia! i sve koji u Oslu pitaju za mene.
Premijer Mirko Cvetković je nenadjebivi lutak Ćira.
Suština je, da ne raspredam priču, da je Srbija mahala "svojim" stavom da neće slati predstavnika u Oslo – setite se samo oskimoron izjava šefa diplomatije Srbije – i najednom iz džaka/budžaka izvukla nesrećnog zaštitnika građana, puj pike, šalili smo se o privrženosti velikoj posestrimi Kini.
Osta nejasno zar u jednoj tako dobro uneređenoj državi kao što je Srbija neko treba da brani građane. Od koga, od čega, kako i kada?!
Jedno je sigurno, aksiom svih vremena; posle ovoga u svetu nas može dostojno predstavljati svaka baba sera. Lo que sera sera!
četvrtak, 09.12.2010.
Tadić se ne meša u svoj posao
Kada je Boris Tadić imao desetak godina Nečastivi s Filozofskog fakulteta kao iz drame Iva Brešana obeležio je Ljubu Tadića disidentskom bojom. Mladi Tadić se maglovito seća tog vremena. Može i da se ne seća, ali je svakako to vreme disidentstva i progonstva njegova oca ostavilo traga na dečaku, kao što ostavlja traga na porodicu Liju Sjaoba. Ipak, Tadić neće ni da komentariše odluku da Srbija ne podrži odluku Švedskog komiteta za mir. Izgleda da disidentstvo seniora Tadića na juniora Tadića nije ostavilo pravi utisak.
Po čemu je, pitam se, Tadić bolji od Koštunice koji pati od amnezije. Jednom sam pitao Koštunicu da li je istina što tandrču po medijima da ima devet mačaka. Koštunica je naglo ogluveo i onemeo. Nije pokazao da je čuo pitanje, nije odgovorio. Ponovio sam ga s istim rezultatom. Rekao sam mu: upravo ste izgubili glasove moje porodice. Da moje mačke imaju pravo glasa izgubio bi još prilično glasova jer nema sluha. Nema jezik. Nema snage da kaže najbezazleniju stvar na svetu: da voli životinje. Ne izvodim analogiju da ko ne voli životinje, bla, bla. Čovek koji se boji da govori ne treba da ima moć govora!
"Neću da se mešam u njihov posao" rekao je Tadić novinarima zamenjujući teze. I ne reče kako to da predsednik Srbije neće da kaže zašto se Srbija ne bori za ljudska prava svih Srba i svih ljudi na svetu. Da li su ga građani Srbije izabrali da sprovodi svoju volju ili da osluškuje državljane Srbije?!
Nije mi za sada jasno zašto Srbija hoće posve da izgubi ono malo obraza, ako joj je i toliko ostalo.
Zbog solidarnosti s Kinom. Nonsens. Kako se solidarisati s nekim ko nema obraza. Kina je mnogo puta izgubila obraz u novijoj istoriji: odnosom prema poslednjem kineskom caru, kulturnom revolucijom uopšte, načinom na koji je ugušila proteste studenata na Tjenanmenu (Lio je Nobelovu nagradu posvetio poginulima na Tjenanmenu) , odnosom prema Dalaj lami, Tibetu i da ne nabrajam, mada ne mogu a da ne pomenem da je, kada je umro Mao, Kina utovarila dopisnike iz sveta u voz i zamajavala ih ohoho (nije bilo mobilnih veza, nisu mogli da se jave redakcijama) dok vrhuška ne utvrdi hoće li vaskrsnuti Mao. Šta je Kini ostalo od obraza? Ništa. Koliko i Srbiji.
Sada je ambasada Kine u Oslu uputila ambasadama brojnih zemalja pismo sa zahtevom da ne prisustvuju ovogodišnjoj ceremoniji dodele Nobelove nagrade za mir. Srbija se priklonila tom zahtevu. Srbija je blagoslovila vazalski odnos prema Kini.
Visoka komesarka UN za ljudska prava Nevi Pilaj založila se dan pred uručenje Nobelove nagrade za mir da Kina oslobodi borca za ljudska prava Lijua Sjaoboa. Baš se pretrgla. Nije ranije stigla. Pa čak i danas, hajde, progutaćemo, ali se bar oglasila. A Tadić? Njegov glas se čuo kada je pomislio da je zaslužio medalju jer je upoznao Severinu Vučković. To je zabeležila sva srpska štampa uz udvoričke aplauze. Boris Tadić je i deo mog novca – makar se ja tome protivio – utrošio na taj susret. Pravo je da me je bar pomenuo u razgovoru sa Seve nacionale. Ako nije zanemeo. Možda bi ona više želela mene od Tadića. Ne znam kakav je Tadić (u stvari: slutim, ali neću da kažem) a i za Lukića sam Ginisovac. Nemam jahtu i vodeni krevet ali ima sve ono što se ne kupuje u supermarketu.
Lijeva porodica kritikovala je Pilajevu zato što neće da prisustvuje ceremoniji dodele Nobelove nagrade u Oslu. Na žalost, to će zbilja biti ceremonija s notom lakrdije i pretvorništva. Boriti se za ljudska prava je zapravo oduvek bio lični i nerazumni stav pojedinaca: boriti se za one koji ne primećuju da im nešto fali.
srijeda, 08.12.2010.
Srbija više ne stanuje ovde
Srbija nikada ne bi postala nezavisna da se ex Yu republike nisu odvojile i ostavile je samu. Onda su grlati političari to pripisali sebi u zasluge jer je Srbija pametnom politikom i putem u svetlu budućnost izborila svoju samostalnost. Naravno, i dalje ostaje da je svemir možda konačan, ali ljudska glupost nije.
Ipak, ministar spoljnih poslova Srbije, ima zanimljivu tezu bez ravnoteže: naša zemlja bojkotuje dodelu Nobelove nagrade Liju Sjaobu jer "ljudska prava su za Srbiju jedna od najvećih vrednosti kojima se rukovodimo na putu ka EU".
Šef srpske diplomatije istovremeno je istakao da Srbija "posvećuje pažnju zaštiti ljudskih prava" i da "doprinos tome pokazuje politikom" koju vodi. Imalo bi smisla kada bi imalo smisla. Jeremić sebe ne čuje, a ako čuje, ne zna šta govori, a ako ne zna šta govori najbolji je izbor za manekena koji zastupa interese Srbije u svetu?
U Srbiji vreme ide unazad. Udaljavamo se. Očekujem nove frze poput "svoj na svome", "nebeski narod" i okačinjanje besmislenih meta s idiotskom, imbecilnom porukom "target!" Kao da Srbi ne mogu sami a kolektivno da se potamane.
U svekolikom idiotluku jedne zemlje razum u indoktirinaciju Srbije ne može da unese ni izjava izvestioca evropskog parlamenta za Srbiju, Jelka Kacina, koji je izjavio da je šokiran odlukom Srbije da njen predstavnik ne prisustvuje dodeli Nobelove nagrade za mir kineskom disidentu.
Kacin je dodao da je "to dokaz da o srpskoj spoljnoj politici treba obaviti pravu raspravu, ne samo u Srbiji, nego i u Evropskoj uniji".
Ovog puta Srbiji je zaista pomogla Rusija - da bude što dalje od EU.
Naravno da neće Srbija imati svog predstavnika jer još lovi svoje spoljne i unutrašnje neprijatelje, još razgoni sile mraka i bezumlja (sem vlastitog) ne rehabilituje nedužne ljude proglašene narodnim neprijateljima, još ne abolira svoje disidente, još ne skida vazalsku ljagu sa svog imena, još joj je draža Kina od istine, od pravde, od ljudskosti, od morala.
I, najzad, lepo je društvo izabrala Srbija. Spisak je da čovek presvisne pre no ga dočita jer dodeli nagrade neće biti ni kurtoazno nazočni predstavnici: Kine, Rusije, Kazahstana, Kolumbije, Tunisa, Saudijske Arabije, Pakistana, Srbije, Iraka, Irana, Vijetnama, Avganistana, Venecuele, Filipina, Egipta, Sudana, Ukrajine, Kube i Maroka.
Sve moj do mojega.
Ako neko misli da je to društvo i ta odluka najveća sramota Srbije verovatno je u pravu, ali mogu Srbi i više, mnogo više.
Za početak Srbi bi kolektivno trebalo na čelo da stave ne prst već pištolj.
