Siboney

<	veljača, 2008					>
P	U	S	Č	P	S	N
				1	2	3
4	5	6	7	8	9	10
11	12	13	14	15	16	17
18	19	20	21	22	23	24
25	26	27	28	29

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Opis bloga

Pisati blog ili ne? Čemu sve to?
A što da ne!

btw Siboney je naziv pesme iz soundtracka od 2046. Izvodi je Connie Francis.

Linkovi

Blog.hr

Free Hit Counter

lignjoslav@gmail.com

Ne pitajte šta možete učiniti za svoju zemlju, pitajte šta ima za ručak.
Orson Vels

Beware of the man who works hard to learn something, learns it, and finds himself no wiser than before. He is full of murderous resentment of people who are ignorant without having come by their ignorance the hard way.
from The Books of Bokonon, Cat's Cradle

I stumbled out of bed
I got ready for the struggle
I smoked a cigarette
And I tightened up my gut
I said this can't be me
Must be my double
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember what

I'm burning up the road
I'm heading down to Phoenix
I got this old address
Of someone that I knew
It was high and fine and free
Ah, you should have seen us
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember who

I'll be there today
With a big bouquet of cactus
I got this rig that runs on memories
And I promise, cross my heart,
They'll never catch us
But if they do, just tell them it was me

Yeah I loved you all my life
And that's how I want to end it
The summer's almost gone
The winter's tuning up
Yeah, the summer's gone
But a lot goes on forever
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember what

Pixies - I Can't Forget
(Leonard Cohen cover)

-------------

...
...
Davno je to bilo. Sada je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla - svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono, kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči "ja vas volim, Nađenjka" nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu.
A meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio...

Anton Pavlovič Čehov - Šala

21.02.2008., četvrtak

Come Armageddon, come Armageddon, come!

umesto uvoda: Ovo sam napisao sinoć, veče pred veličanstveni miting. Da l'da postujem ili da pošaljem sve u tri lepe...

Kada je devedeset devete bilo bombardovanje, nije me sjebalo samo to što smo preko noći vraćeni deset godina unazad. Mnogo poraznije je bilo suočavanje sa niskošću i moralnom bedom koja je kipela svuda okolo. S kraja na kraj grada sam u kesi nosio punjač za akumulator, u kesi. Žice su virele, nisam se plašio bombi nego toga hoće li me tetke sa cegerima i krvožedni penzioneri preklati u sred autobusa, misleći da mi je u kesi lokator. U frizeraju nisam smeo da kažem da me ošišaju na marinca, trojku, već sam morao okolišno: mašinicom, pozadi, visoko. Vreme je izlazilo na 6 strana. Svi smo morali da nosimo one target sličice. A onda su ubili Ćuruviju.

Sećate li se filma "Invasion of the Body Snatchers", gde ne znaš ko je vanzemaljac jer svi izgledaju isto, ali do kraja filma svi su pretvorili u vanzemaljce i jure da zatru jedine nezaražene?

Evo kako se film završava:

eno ga u prethodnom postu

Tako se danas ponovo osećam u ovom mom Beogradu. Ima li razlike između večerašnjeg dnevnika i onog devedeset i neke?

Šta li bi Cepteru da iznenada ugasi nedeljnik Evropu ? Nema se para? Šta mislite, koliko će dana ili nedelja proći dok ne smaknu Čedu Jovanovića, Čanka, Vesnu Pešić, Natašu Kandić ili nekog drugog. Ne treba biti rocket scientist da bi se razmišljalo o tome. I savršeno me ne zanima da li je Čeda šmrkao kokain ili je mlatio svoju devojku. Bitno je šta ti ljudi jedini govore sada u trenutku kada su se devedesete vratile. (slučajno, i ja mislim slično)

Ma lupam, devedesete nikad nisu otišle odavde.

Jedini, ali baš jedini koji u ovom trenutku zaslužuju saosećanje su oni koji su živeli ili još žive na Kosovu. Ali, bio je rat, završen je pre deset godina, neko mora i da izgubi u ratu, desi se da neko bude jebena strana. Vi ste izgubili, i drugi su izgubili i stradali u ovim ratovima, skoro svi smo ponešto izgubili, i šta sad?

Ima nešto u psihologiji ili psihijatriji, ne znam, kada pojedinac živi u stalnom negiranju nečeg što se desilo. U početku je to normalna faza u prevladavanju šoka i bola, ali ako potraje, zbogom pameti. Na jeziku onih sa kojima smo odlučno prekinuli odnose to se kaže "living in denial". Naš jezik naravno nema reči za tako nešto, taman posla, jer mi smo to doveli do savršenstva. Umesto da živimo živote, stalno se vrtimo u krug kao kreteni. Baš sam skoro čuo priče o slučajevima ostavljenih muškaraca, razumem kako im je, tek priča ide ovako: prošlo nekoliko meseci, godinu dana od razlaza, ženska živi dalje svoj život, našla drugog odavno, ali informacija tek sada biva procesirana i ostavljeni denijalac sa ogromnim zakašnjenjem pada u nepatvoreni karasevdah, sagledava prazninu: lele maco vrati se, pa zar me ti ne voliš!? E pa tako cela nacija sa Kosovom, ili bilo čime što im spin doktori iz Udbe lepo pripreme i serviraju. Živ je Gebels, umro nije. Dok je ovaca i Srbije.

Šta god se bude dešavalo, mora da se desi; verujem da je to deo nekog procesa koji može – ali niko ne garantuje da mora – da se završi dobro i pozitivno. Možda usput potonemo (i to se dešava ponekad).

Ko zna koliko će to trajati. Dok je Milošević harao, verovao sam da ću dočekati da izađemo iz tunela i da živimo kao ljudi a ne kao životinje; posle sam video da za to nema šanse ali sam verovao da ću doživeti trenutak kada se svetlo bude naziralo; sada ni u to ne verujem, samo zamišljam kako svetlo izgleda i trudim se da ne zaboravim da postoji. I verujem da će ga neko, jednog dana, videti. I manje-više mi je svejedno zbog svega toga. Trudim se da živim svoj život i da mi bude dobro. Sa tramvajske pruge sklanjam svoj životić krti.

A dotle, kao što rekoh, neka bude šta biti mora. Ako sami nismo hteli da se suočimo sa realnošću, evo drugi su nas suočili, pa ko živ, ko mrtav. Za pokojnog Đinđića se priča da je rekao ono sa žabama: ako moraš da progutaš žabu (ili više njih), kreni od najveće, progutaj što brže i nemoj je dugo gledali. E jadna Srbijo, dok svet ide napred, ti godinama drljaš crknute žabetine viljuškom po tanjiru u nadi da će se pretvoriti u prasetinu.

P.S. Mogao sam isto ovo da kažem sa 3-4 reči koje nam bogata tradicija jezika svakodnevno nudi, ali eto ispade to što ispade.

- 22:43 - Komentari (6) - Isprintaj - #

Kristalna noć

- 10:59 - Komentari (0) - Isprintaj - #

04.02.2008., ponedjeljak

That's how people never grow up

I was wasting my time

Umesto uvoda: zaista je ružno da dug period apstinencije od bloga prekidam jednom ovako bljutavom temom, ali što da ne, eto večeras mi se ne piše o tome kako kako Ljevin, pošto se dobro naspavao, zasuče rukave, dohvati kosu, pa niz livadu kosi, kosi, kosi, letnji dan do podne... Više sam pod utiskom svog kolege koji je u petak skapirao da naša koleginica i sada i ranije glasa za radikale, pa nije mogao da dođe sebi od čuđenja...

Elem, prođoše izbori. Brinulo me kako će proći nedelja veče, hoće li biti paljenja Rajhstaga, hoću li stići do kuće u jednom komadu ili će mi rulja usput prevrnuti kola?

Sve je ispalo kako treba. Kad bi se zezali.

Disappointment came to me

Dobili smo pravo na još jedan udah. Nema razloga za slavlje ni za optimizam. Da li smo odložili potonuće, ili se izvukli za dlaku?

Hoće li se iko od ovih što su izabrani promeniti? Hoće li nešto naučiti iz ovog iskustva?

Odgovor: Neće

Negde sam pročitao kako je slična situacija bila u Rumuniji, desnica opasno pripretila, na izborima tesno izgubila, a posle toga Rumunija ušla u EU, zemlja se otvorila, narod naučio da misli stomakom a ne parolama, i eto sada krajnje desnice na bezbednih 4%.

Eh, avaj, daleko je Rumunija. Nismo mi te sreće ni pameti.

Let me live before I die

Mada odlična nam je taktika, ja sam tek sada to ukapirao: ne moramo da radimo ništa, ni da vatamo osumnjičene ni da sprovodimo reforme, lepo sedimo i smrdimo, kad dođu izbori i desnica pripreti, Evropa brže bolje da malo one šargarape kojom je do tada mahala, i stalno tako... Doduše da smo u nekoj pripizdini, kao na primer sirota Belorusija, malo sutra bi se šargarepe najeli. Kako je krenulo, možda nas i prime u EU jednog dana. Doduše dalekog dana, do tada ima Evropa da pukne, neki asteroid da nas spiči, mora da nadođu, glad i boleštine da haraju, pa će i Evropi i nama biti sasvim svejedno.

Uh, malo preterah...

U međuvremenu, ne mogu da dočekam trenutak kada će Kosovo i formalno postati nezavisno (hello, juhu, ono je nezavisno već skoro deset godina...) To će vala zatalasati ovu žabokrečinu.

Na razmišljanje i očaj me je navela slika koju sam video na tv-u pre desetak dana, kad sam se jedno veče zajebao i uključio dotični u vreme dnevnika. (Dnevnik – šta to beše?) Kad ono tamo, po naredbi Komiteta za usaglašenost sa Ustavom, honorarno angažovani studenti po kutijama Plazma keksa flomasterima zacrnjuju bogohulnu adresu distributera za Albaniju... U pitanju je adresa gde se zadnja pošta Kosovo tretira kao država. I nije bila u pitanju samo Plazma. Tada mi je prekipelo i udario sam se rukom po čelu: E slepci jedni, nema tog flomastera koji će premazati ono što ne želite da vidite...

There are other sorrows too

Uostalom, zašto ja pišem ove gluposti u sitni čas? Dao sam svoj glas gde sam mogao, na meni je da čuvam živce i bavim se svojim životom. Eno u ekspres loncu se krčka sutrašnji ručak, treba da otpišti još desetak minuta, u međuvremenu glasno razmišljam. I zaboravio sam da uključim aspirator, bestraga mu glava, sad ću morati da lufiram stan.

As for me, I'm ok

- 23:17 - Komentari (17) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>