I was wasting my time
Umesto uvoda: zaista je ružno da dug period apstinencije od bloga prekidam jednom ovako bljutavom temom, ali što da ne, eto večeras mi se ne piše o tome kako kako Ljevin, pošto se dobro naspavao, zasuče rukave, dohvati kosu, pa niz livadu kosi, kosi, kosi, letnji dan do podne... Više sam pod utiskom svog kolege koji je u petak skapirao da naša koleginica i sada i ranije glasa za radikale, pa nije mogao da dođe sebi od čuđenja...
Elem, prođoše izbori. Brinulo me kako će proći nedelja veče, hoće li biti paljenja Rajhstaga, hoću li stići do kuće u jednom komadu ili će mi rulja usput prevrnuti kola?
Sve je ispalo kako treba. Kad bi se zezali.
Disappointment came to me
Dobili smo pravo na još jedan udah. Nema razloga za slavlje ni za optimizam. Da li smo odložili potonuće, ili se izvukli za dlaku?
Hoće li se iko od ovih što su izabrani promeniti? Hoće li nešto naučiti iz ovog iskustva?
Odgovor: Neće
Negde sam pročitao kako je slična situacija bila u Rumuniji, desnica opasno pripretila, na izborima tesno izgubila, a posle toga Rumunija ušla u EU, zemlja se otvorila, narod naučio da misli stomakom a ne parolama, i eto sada krajnje desnice na bezbednih 4%.
Eh, avaj, daleko je Rumunija. Nismo mi te sreće ni pameti.
Let me live before I die
Mada odlična nam je taktika, ja sam tek sada to ukapirao: ne moramo da radimo ništa, ni da vatamo osumnjičene ni da sprovodimo reforme, lepo sedimo i smrdimo, kad dođu izbori i desnica pripreti, Evropa brže bolje da malo one šargarape kojom je do tada mahala, i stalno tako... Doduše da smo u nekoj pripizdini, kao na primer sirota Belorusija, malo sutra bi se šargarepe najeli. Kako je krenulo, možda nas i prime u EU jednog dana. Doduše dalekog dana, do tada ima Evropa da pukne, neki asteroid da nas spiči, mora da nadođu, glad i boleštine da haraju, pa će i Evropi i nama biti sasvim svejedno.
Uh, malo preterah...
U međuvremenu, ne mogu da dočekam trenutak kada će Kosovo i formalno postati nezavisno (hello, juhu, ono je nezavisno već skoro deset godina...) To će vala zatalasati ovu žabokrečinu.
Na razmišljanje i očaj me je navela slika koju sam video na tv-u pre desetak dana, kad sam se jedno veče zajebao i uključio dotični u vreme dnevnika. (Dnevnik – šta to beše?) Kad ono tamo, po naredbi Komiteta za usaglašenost sa Ustavom, honorarno angažovani studenti po kutijama Plazma keksa flomasterima zacrnjuju bogohulnu adresu distributera za Albaniju... U pitanju je adresa gde se zadnja pošta Kosovo tretira kao država. I nije bila u pitanju samo Plazma. Tada mi je prekipelo i udario sam se rukom po čelu: E slepci jedni, nema tog flomastera koji će premazati ono što ne želite da vidite...
There are other sorrows too
Uostalom, zašto ja pišem ove gluposti u sitni čas? Dao sam svoj glas gde sam mogao, na meni je da čuvam živce i bavim se svojim životom. Eno u ekspres loncu se krčka sutrašnji ručak, treba da otpišti još desetak minuta, u međuvremenu glasno razmišljam. I zaboravio sam da uključim aspirator, bestraga mu glava, sad ću morati da lufiram stan.
As for me, I'm ok
Post je objavljen 04.02.2008. u 23:17 sati.