Come Armageddon, come Armageddon, come!

<	veljača, 2008					>
P	U	S	Č	P	S	N
				1	2	3
4	5	6	7	8	9	10
11	12	13	14	15	16	17
18	19	20	21	22	23	24
25	26	27	28	29

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Opis bloga

Pisati blog ili ne? Čemu sve to?
A što da ne!

btw Siboney je naziv pesme iz soundtracka od 2046. Izvodi je Connie Francis.

Linkovi

Blog.hr

Free Hit Counter

lignjoslav@gmail.com

Ne pitajte šta možete učiniti za svoju zemlju, pitajte šta ima za ručak.
Orson Vels

Beware of the man who works hard to learn something, learns it, and finds himself no wiser than before. He is full of murderous resentment of people who are ignorant without having come by their ignorance the hard way.
from The Books of Bokonon, Cat's Cradle

I stumbled out of bed
I got ready for the struggle
I smoked a cigarette
And I tightened up my gut
I said this can't be me
Must be my double
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember what

I'm burning up the road
I'm heading down to Phoenix
I got this old address
Of someone that I knew
It was high and fine and free
Ah, you should have seen us
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember who

I'll be there today
With a big bouquet of cactus
I got this rig that runs on memories
And I promise, cross my heart,
They'll never catch us
But if they do, just tell them it was me

Yeah I loved you all my life
And that's how I want to end it
The summer's almost gone
The winter's tuning up
Yeah, the summer's gone
But a lot goes on forever
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember what

Pixies - I Can't Forget
(Leonard Cohen cover)

-------------

...
...
Davno je to bilo. Sada je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla - svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono, kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči "ja vas volim, Nađenjka" nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu.
A meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio...

Anton Pavlovič Čehov - Šala

21.02.2008., četvrtak

umesto uvoda: Ovo sam napisao sinoć, veče pred veličanstveni miting. Da l'da postujem ili da pošaljem sve u tri lepe...

Kada je devedeset devete bilo bombardovanje, nije me sjebalo samo to što smo preko noći vraćeni deset godina unazad. Mnogo poraznije je bilo suočavanje sa niskošću i moralnom bedom koja je kipela svuda okolo. S kraja na kraj grada sam u kesi nosio punjač za akumulator, u kesi. Žice su virele, nisam se plašio bombi nego toga hoće li me tetke sa cegerima i krvožedni penzioneri preklati u sred autobusa, misleći da mi je u kesi lokator. U frizeraju nisam smeo da kažem da me ošišaju na marinca, trojku, već sam morao okolišno: mašinicom, pozadi, visoko. Vreme je izlazilo na 6 strana. Svi smo morali da nosimo one target sličice. A onda su ubili Ćuruviju.

Sećate li se filma "Invasion of the Body Snatchers", gde ne znaš ko je vanzemaljac jer svi izgledaju isto, ali do kraja filma svi su pretvorili u vanzemaljce i jure da zatru jedine nezaražene?

Evo kako se film završava:

eno ga u prethodnom postu

Tako se danas ponovo osećam u ovom mom Beogradu. Ima li razlike između večerašnjeg dnevnika i onog devedeset i neke?

Šta li bi Cepteru da iznenada ugasi nedeljnik Evropu ? Nema se para? Šta mislite, koliko će dana ili nedelja proći dok ne smaknu Čedu Jovanovića, Čanka, Vesnu Pešić, Natašu Kandić ili nekog drugog. Ne treba biti rocket scientist da bi se razmišljalo o tome. I savršeno me ne zanima da li je Čeda šmrkao kokain ili je mlatio svoju devojku. Bitno je šta ti ljudi jedini govore sada u trenutku kada su se devedesete vratile. (slučajno, i ja mislim slično)

Ma lupam, devedesete nikad nisu otišle odavde.

Jedini, ali baš jedini koji u ovom trenutku zaslužuju saosećanje su oni koji su živeli ili još žive na Kosovu. Ali, bio je rat, završen je pre deset godina, neko mora i da izgubi u ratu, desi se da neko bude jebena strana. Vi ste izgubili, i drugi su izgubili i stradali u ovim ratovima, skoro svi smo ponešto izgubili, i šta sad?

Ima nešto u psihologiji ili psihijatriji, ne znam, kada pojedinac živi u stalnom negiranju nečeg što se desilo. U početku je to normalna faza u prevladavanju šoka i bola, ali ako potraje, zbogom pameti. Na jeziku onih sa kojima smo odlučno prekinuli odnose to se kaže "living in denial". Naš jezik naravno nema reči za tako nešto, taman posla, jer mi smo to doveli do savršenstva. Umesto da živimo živote, stalno se vrtimo u krug kao kreteni. Baš sam skoro čuo priče o slučajevima ostavljenih muškaraca, razumem kako im je, tek priča ide ovako: prošlo nekoliko meseci, godinu dana od razlaza, ženska živi dalje svoj život, našla drugog odavno, ali informacija tek sada biva procesirana i ostavljeni denijalac sa ogromnim zakašnjenjem pada u nepatvoreni karasevdah, sagledava prazninu: lele maco vrati se, pa zar me ti ne voliš!? E pa tako cela nacija sa Kosovom, ili bilo čime što im spin doktori iz Udbe lepo pripreme i serviraju. Živ je Gebels, umro nije. Dok je ovaca i Srbije.

Šta god se bude dešavalo, mora da se desi; verujem da je to deo nekog procesa koji može – ali niko ne garantuje da mora – da se završi dobro i pozitivno. Možda usput potonemo (i to se dešava ponekad).

Ko zna koliko će to trajati. Dok je Milošević harao, verovao sam da ću dočekati da izađemo iz tunela i da živimo kao ljudi a ne kao životinje; posle sam video da za to nema šanse ali sam verovao da ću doživeti trenutak kada se svetlo bude naziralo; sada ni u to ne verujem, samo zamišljam kako svetlo izgleda i trudim se da ne zaboravim da postoji. I verujem da će ga neko, jednog dana, videti. I manje-više mi je svejedno zbog svega toga. Trudim se da živim svoj život i da mi bude dobro. Sa tramvajske pruge sklanjam svoj životić krti.

A dotle, kao što rekoh, neka bude šta biti mora. Ako sami nismo hteli da se suočimo sa realnošću, evo drugi su nas suočili, pa ko živ, ko mrtav. Za pokojnog Đinđića se priča da je rekao ono sa žabama: ako moraš da progutaš žabu (ili više njih), kreni od najveće, progutaj što brže i nemoj je dugo gledali. E jadna Srbijo, dok svet ide napred, ti godinama drljaš crknute žabetine viljuškom po tanjiru u nadi da će se pretvoriti u prasetinu.

P.S. Mogao sam isto ovo da kažem sa 3-4 reči koje nam bogata tradicija jezika svakodnevno nudi, ali eto ispade to što ispade.

- 22:43 - Komentari (6) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>