Prethodnu Novu godinu sam iskulirao. Pisao sam o tome, slagao sam da neću biti kod kuće, a u stvari sam ostao tu, radio uglavnom svakodnevne stvari, samo sam u ponoć otišao u mrtvi ugao i tamo odstojao desetak minuta dok paljba nije utihnula.
Po čemu ću pamtiti prethodnu godinu? Ni po čemu. Ja sve zaboravljam. I one lepe stvari. Pamćenje ne doseže daleko, uskoro ću pamtiti da sam bio na Prokletijama i da je bilo lepo, ali ću morati da računam na prste koje je godine to bilo. Hm. Lažem. Pamtiću, itekako, te godine sam napunio 40.
Krajem decembra sam se zatekao u društvu koje je se u pretposlednjem trenutku setilo da se možemo uvaliti u kuću na selu jednog od nas, u brdima iznad Kosjerića. Nas 15-20, ko će još i to da računa.
Podsetnik, da se ne zaboravi. Tri lepa dana, puna jedenja, pijenja, spavanja, zajebavanja.
Subota, legao u četiri, ustao u deset, sve me boli kako sam umoran. Ceo dan se pakujem, pravim sendviče, pripremam klopu, par puta zovem saputnike da pomerimo vreme polaska.
Uveče, sto pedeset kilometara dalje, stižemo u selo. Svi u kafani, hladne sobe, hladne peći, haos oko smeštaja gde će ko da spava. Moj cimer i ja, ispisnici, dobismo prolaznu sobu sa dva kreveta, odmah pored glavne sobe za socijalni život. Soba se ne greje, bazdi na prosutu rakiju i još koješta. Povezujemo pojačalo i zvučnike. Obija se šupa jer je ključ izgubljen, donosi ogromni stakleni demižon u pletenoj korpi, sa brat-bratu dvadesetak likara fine rakije. Ima ukus, greje, ne pali grlo, a nije ni meka. Čudo! Degustacija.
Noć hladna, u dobroj vreći za spavanje i sa kapom na glavi je sasvim ok. Ispisnik hrče kao životinja, meni ne smeta, zaspim. Ujutro mi priča kako sam ja testerisao. Ha! I tako smo tri noći naizmenično testerisali i smrdeli u ledari.
Jutro, glava, aspirin. Kuntanje do jedanaest, da prođe umor, da prođe glava. Kolektivni krkanluk. Džakcanje (sankanje na džakovima napunjenim slamom). Dahtanje uzbrdo, strmoglavljivanje nizbrdo. Pražnjenje gumenjaka od snega, oblačenje suvih pantalona, suvih čarapa. Dremka. Pravljenje salate, mešanje sa majonezom u velikoj posudi, sizifovsko čišćenje mandarina. Na kraju obe salate ritualno posipam seckanim orasima i ostavljam da odleže u špajzu.
Krkanluk i kuliranje u kuhinji. Oko deset uveče silazimo dole, žurka je već počela. Pred ponoć svi na sneg, vatromet, čestitanje, petarde. Svi nazad, tombola, razmenjivanje poklona uz prigodni program. Karaoke pokušaj završen sjebavanjem mikrofona. Proba proba jen dva tri.
Ujutru, ustajem kasno, mislim da sam ustao poslednji od sve dece, kad ono cvrc, skoro svi spavaju. Opet u toploj kuhinji, uz televizor i trpezu. Priležem na krevet u ćošku, pokrivam se vrećom za spavanje, milina. Iznad mene na zidu meta od pikada, evakuišem se kada postaje nepodnošljivo opasno.
Prolazi vreme, i već smo na snegu, igramo fudbal. Talenat sa dve leve noge kakav se retko viđa. Pravo sa fudbala, u kafanu, na vruću rakiju. Par vrućih rakija kasnije, prelazimo ulicu i vraćamo se u našu kuhinju da se okrepimo. Zatim sedamo svi u prikolicu freze (friteze), vozimo se po mraku 300 metara do kafića. Par pića u kafiću, pa frezom nazad. Yeah!
Repasaž. Udri po ostatku vina. Turnir u pikadu. Turnir u sviranju, tamburanju, pevanju i zavijanju. Bijelu ha-lji-nu, za no-vu-go-di-nu. I dal još svirate noću pored rijeke, sad je došlo lijepo vrijeme, pjevate li one naše pjesme? Na djevojku iz Hrvaca, naletio sam tad. Vino. Duva jugo. Muzika. Vino. Pikado. Povlačim se kad postaje opasno.
Ujutro se iz wc-a vraćam mokre kose, veje sneg. Uvlačim se nazad u vreću. Pod krevetom flaša kisele, pored mene najbolji drug, brufen od 600 mg. Kuntam do podneva, da prođu umor i glava.
Idila, sneg i dalje veje. Na vestima kažu da se krajem dana očekuje susnežica i sneg u planinskim predelima. Smeh. Otkopavanje kola, napadalo je skoro 30 cm. Belo. Prava Zima. Polako se pakujemo i konačno krećemo. U mimoilaženju sa čistačem snega uspevam da skliznem sa puta. Dobri ljudi nas izguravaju nazad. Polako putujemo, vrlo polako, klizavo je. Kočim motorom, 30-40 km na sata maksimalno. Svaki pokušaj brže vožnje ili nedajbože pritiskanje kočinica, i eto neprijatnog zanošenja i davanje kontre. I tako sve do ispred Valjeva. Dalje glatko, po kiši; kako smo stigli u Beograd, kiša je prestala. Ende.
|
