Na putu za Rajski Grad

Feel the sun on your face,
No one else can feel it for you…

Da, uistinu, ko bi reka da ću svoju novu životnu filozofiju pronać u reklami za neki šampon, regenerator ili šta li već? Mislite da san pukla? Heh, da mi je znat šta tek misle ljudi koji me vide svaki dan da spavam u busu, sidin na podu na hodniku u školi ili na stanici u srid grada ili kako se igram po dvorištu s 3 crne mačke, a usput i pričam s njima i smijem se ko luda??
Yeap, nije me briga, više me nije briga... Ono... Lansiram odjeba na tone... Dobri stari TBF
Šta se događa? Ništa, ama baš ništa... Samo nastojin pronać vlastiti duševni mir... Da, dobro ste pročitali... I zašto sad onda ovo pišen kad san rekla da neću nikad više...? Eto tako... jer me jedna osoba živcira i ometa mi chi pa se moran ipak negdi otrest
I ne, ne mogu toj osobi to reć u facu jer se pravin da mi nije stalo jer ipak mi ta osoba ništa u životu ne znači i nije mi ni stalo do nje... Zašto me onda živcira? E ne znan ni ja sama... Valjda me nervira cila situacija zbog koje se ja osjećan glupača iako nemam razloga za to... Neću ovde ulazit u analize... Iako me nervira šta nikad neću doznat rješenje tog misterija... Aaaaaaaaaaaaaaaaa ispalit ću, maajke mi...
Srića samo šta je muzika raspaljena do kraja pa me ovaj vokal malo umiruje... Ala brale, sad ću se i rasplakat na ovu pismu... Ma ne znate koja je... Osim jednog čovika, al on će reć da je to pisma za plačljivce... Da, naravno, ja sam to uvik bila i uvik ću ostat... I opet cvilin i u ovom postu, iako san čvrsto odlučila da to više nikad neću na ovin stranicama...
Ma ništa, zaboravite... Ako ko ovo pročita, nek zanemari... Sutra će valjda koji pametniji post doć na red... Je, eto, vraćan se skroz skroz... Iden sad malo obić blogove pa se čujemo...