Na putu za Rajski Grad

Evo, Gospodarica je pitala da opišen svoj dan u jednon lipon hrvatskon gradu. Žensku koja je išla sa mnon zvat ću Girl… Eto otputovale smo u četvrtak sa trojicon iz Splita… Evo priče:
20:00 Stajemo isprid hotela… Portir nas blido gleda… Ko su sad ovi seljaci ovde u ovom hotelu s 4 zvjezdice (oh, yeah!!!). Zabilježimo se na recepciji, lik mi ćapa osobnu, ostavi je tamo… Daje mi bijelu karticu?! Ok, na kod se otvara soba… Penjemo se liftom na 7. kat… Vadin karticu i stavljan je isprid nečega u zidu kraj vrata… Ništa se ne događa… Prođen livo-desno… Nešto škljocne… Uvatin onu okruglu kvaku i gurnen vrata… Sve ok… Ali u mraku je… prekidač ne reagira?! Vidin desno nešto u zidu, piše da stavin karticu… Ok… Zooom, pale se svitla… Dva kreveta, tv (na njemu i igrice i radio), mini bar, kauč, sef, vrhunski wc sa tušen sa podesivin mlazon… zakon! Girl i ja se grlimo… Skačemo… Kričimo…
20:50 silazimo na večeru. Gledamo mi, ne pari ništa jestivo… Di je domaća spiza?! MAMA!!! Šnicel i pečeni kumpir, ok, dobro je i to nakon cilog dana bez ičega…
21:30 Izlazimo vanka…. Pitam onog namrgođenog portira di je najbliži put do Rive. „Do čega?!“ „Pa do Rive…“ „Kako misliš, Rive?!“ „Pa obale..?“ „A misliš do mora?!“ „A e“ Bla bla… Odemo mi, šetamo prima istoku, šetamo… Aj dobro, dođemo do centra… Prolazimo kraj neke grupe ušminkanih muških… Jedan me pogleda u oči, nasmije se i pljune na pod… Girl blido gleda, nije joj jasno… „Ne brini, to je meni… Skroz san u crno, a lik je cajkaš…“ „Ok, onda nema veze!“ Šetamo, šetamo, i samo šetamo…. Grad je prelip…
23:30 vraćamo se u hotel u sobu. Zove profa da siđemo… Dogovaramo se i vraćamo u sobu… Zoven ja ove iz Splita… Zovu nas da dođemo dole… Dođemo, meni lik nudi vodku… Kažen da mi je malo (bilo je samo malo na dnu čaše), oni mi se smiju i kažu da popijen kad je malo… Eksam… Ovi nalije opet… Eksam… Nalije brandy… Eksam… Nalije neku mišancu… Eksam… Ljudi gledaju, ne kuže… I tako pričamo, zafrkajemo se, gledamo tv, igramo igrice, pričamo…
3:00 odem u svoju sobu, Girl je već ranije otišla… Pričamo… Neko kuca… Baš se pitamo ko je… Svi sidimo, pričamo… Ludilo… Odemo do predvorja, Net besplatan, ovi vise na chatu… Odem… Hotel prazan, samo recepcionist blido gleda… Opet neko kuca… Ulaze… Još se zezamo, idemo gore-dole iz sobe u sobu…
5:00 Girl govori da joj se još ne spava.. Igramo igrice na tv, gledale smo i reprizu lugarnice… U životu to prije nisan gledala… Tuširan se… Aaaaa, kako lipo…
6:30 Aj, ja moran bar malo odspavat da buden svježa za po ure… Ležin, pokušavan zaspat… Ništa od toga…
7:10 silazimo na doručak.. Nema šanse da išta pojedem, boli glava, muka me vata od svega onoga… Aj, ipak kompot od ananasa i pola voćnog jogurta… Uuu, loše je palo na želudac
8:50 jurim na wc, povraćam ananas, a osjeća se i votka…
9:00 penjem se na pozornicu, počinjem govor isprid 280 profesora iz cile Hrvatske. Vata me panika, tehnika mi blokaje, ja se ničeg ne mogu sitit… Svi plješću?! WTF?! Počnem se smijat, nije mi jasno… Ok, pričam, čitam, gledam, sad je sve ok… Prezentacija na laptopu mi poludi… Popravljam dok pričam drugo… Ok, popravim, sve ok… Opet mi sve poludi… Ja na sredini, ono na kraju… Ok, projiciraju s drugog laptopa, ja nastavljam ko da se ništa nije dogodilo… Uživila se u priču, pričam o Goranu Ivaniševiću, zakon, super, smijen se jer san se uživila… Gledan dole, ova trojica zamalo su zaspala, Girl mrtva ozbiljna gleda u mene, profa samo govori bravo kraj mene… Gledam ljude u dvorani… Neki me čak i slušaju… Ok, nije sve propalo… Završavam, silazim s pozornice… Svi opet plješću, ja se cipan od smija, ne mogu virovat…. Izlazim iz dvorane, vičen da je lakše igrat isprid cile dvorane nego ovako govorit… Sidamo u kafić, profa ide naručit… Dolazi mi čovik, čestita, priča kako mi se divi, kako za to triba hrabrosti… HA?! Dolaze i ostali, čestitaju…
10:00 Ulazin u sobu, ljudi su me putem zaustavljali, opet čestitali, kasnije san s jednin čovikon čak raspravljala o toj temi… ustvari, to nije bila rasprava jer je lik samo potvrđiva moje riči… Pakiramo se, ja se pogledan u ogledalo. Cila liva strana mi lica crvena, izbacija mi neki osip… Nisan mogla virovat, nikad mi ništa nije takvo izbacilo, nisan alergična na ništa. Nabacujen kosu na lice i odlazimo Girl i ja opet do obale. Sidimo, ja ležin u biti… Vraćamo se u sobu, silazimo u predvorje…
11:30 Odjavimo se, idemo ća…
17:40 iskrcaju me u mom Gradu. Ćaća zove… Evo me za 20 minuta
18:00 Ulazin u kuću… Svi side, gledaju tv. „Evo našeg putnika! Kako je bilo?!“ Niko se ne diže, ne miče, gledaju ekran… Pričan cilu priču masu uživljena, mater se smije (nije bilo dijela o alkoholu, virujte), ćaća me stišaje jer ne čuje Danka Družijanića…?!
19:00 iden leć
23:03 dižen se, gledan film, prvi put taj dan nešto jedem (ako ne računamo onaj ananas)
01:17 iden leć

Ža mi je šta je post ovako dug, al ono, ovo san morala ispričat… Nadam se da se brzo čita… Ma, u biti, nije me briga… Ne pari ovako nešto posebno, al virujte bilo je… Bilo je preludo, prezakon… I pozvani smo da prezentaciju održimo u još nekim školama… HAHA….. Ja je neću sigurno držat!!!!

I da, pozdravljam KaYu… Ženo, bilo mi je super na kavi… Ja san ostala još uru i po… Umirala san od smija s onima… Zakon… Moramo opet, definitivno, samo se ti javi kad ti bude dosadno, letin odma… Od sutra ću imat konačno i love na mobitelu! Nadam se da ti je od 9 pa dalje bilo jaaaaakooo ugodno!

Ne da mi se pisat, jer sam obećala nešto veselo... Izgleda da ne mogu ništa šta mi se sviđa takvo napisat... Pa evo nešto šta mi je posla jedan prijatelj već davno... Ja sam se u tome pripoznala... Ne znam kako će te vi... Za one kojima se ne da privodit ili im nije sve jasno, dole je i moj prijevod (ili bar pokušaj prijevoda ) Inače, Stephen King je i moj najdraži pisac


The most important things are the hardest to say. They are the things you get ashamed of, because words diminish them -- words shrink things that seemed limitless when they were in your head to no more than living size when they're brought out. But it's more than that, isn't it? The most important things lie too close to wherever your secret heart is buried, like landmarks to a treasure your enemies would love to steal away. And you may make revelations that cost you dearly only to have people look at you in a funny way, not understanding what you've said at all, or why you thought it was so important that you almost cried while you were saying it. That's the worst, I think. When a secret stays locked within not for want of a teller but for want of an understanding ear.
Stephen King, The Body (Stand By Me)



Najvažnije stvari je najteže izreći. Postoje stvari zbog kojih se posramiš jer ih riječi umanjuju – riječi smanjuju stvari koje su se činile bezgranične kad su bile u tvojoj glavi na najmanju veličinu na kojoj tek preživljavaju kad su iznesene. Ali tu je i više od toga, zar ne? Najvažnije stvari leže najbliže mjestu gdje god je skriveno tvoje tajno srce, kao putokazi blagu koje bi tvoje neprijatelji htjeli ukrasti. I ti bi se mogao otkriti, ali to će te stajati jedino toga što će te ljudi čudno gledati, nimalo ne razumijevajući što si rekao ili zašto si mislio da je to tako važno pa si umalo plakao dok si ti izgovarao. To je najgore, mislim. Kad tajna ostaje zaključana ne zbog želje pripovjedača, već zbog želje za razumijevajućim uhom…

Which Matrix Character Are You?


Neo

You're Neo. Quiet, mysterious, and somewhat shy. You're a master in all martial arts, no one can beat you up. You're not sure what your purpose in life is, but you might be surprised in the near future...

Povorka ljudi obučenih u crno… Neki plaču, neki su ravnodušni, dio njih se smije… Nazivaju to tulumon… Smiju se njoj… Onome što je bila… Neki plaču… Plaču za njon… Za onin što je bila… Neki su ravnodušni… Ne znaju se nositi s emocijama, nije ih briga ili se ne smiju iz pristojnosti…
Na čelu povorke je lijes… Običan, smeđi lijes… Koji krije samo smrtno tijelo… Njen duh leti među njenim poznanicima, prijateljima, obitelji… Nju više ne zamara kako se ko ponaša, kako se ko osjeća… To su zemaljske stvari… Ona je sad slobodna, slobodna od svih tih gluposti… Ipak, ona stoji iznad jedne visoke prilike u crnom… Njegovo lice je mokro, iako se trudi sakrit suze…
Cviće, mnoštvo cvića… Njoj najdražih gladiola, ruža, kala, narcisa, tulipana… I mnoštvo drugog netipičnog za sprovode jer ona takvo nije volila…
Njeni roditelji… Majka shrvana… Otac kamena pogleda kao i uvik… Sestra, koja je uvik govorila da smrt nije kraj, da je osoba uvik tu, da ne triba plakat, sad jedva stoji na nogama… Tek sad shvaća koliko joj je to čudovište koje joj je kidalo teke i razbijalo igračke, ustvari značilo… Kome će sad pričat o svojim ljubavnim jadima? Ko će je sad pozorno slušat i smješkat se na te nebulozne priče?
Njen razred… Bar neki od njih… Njima je to tek još jedan sprovod koji su morali odradit iz pristojnosti… Njeni susjedi… Lica bezosjećajna… Njena najbolja prijateljica… Plače… Nakon svega šta su prošle skupa, sad je ostala sama… Sve druge prijateljice su došle i prošle, a ona je bila tu cilo vrime… A sad je više nema…
Njen bivši razred… Cure sve odreda plaču, a ni muškima nije svejedno… Uvik je bila tu za njih… Tek sad svaćaju koliko je to u biti značilo… Tih 8 godina u istin klupama… Gomile prepisanih kontrolnih od nje, domaćih odgovorenih na telefon, šapnutih pitanja preko kontrolnog…
Svi profesori, nastavnici, učitelji, treneri… Da, draga cura je to bila… I pametna… Ko bi reka da bi ona ovakvo nešto napravila, nisu imali taj dojam…



*Ko bi reka… Sve izvana super, sve ok… A iznutra kotao… Koji je eksplodira… Još jedan mladi život nesta, još jedna iščeznuta mladost… Šteta, uistinu šteta… Al sve će proć, pa tako i ovo… Kad se nekog pokopa, više ga nema… Neki ljudi žive u sjećanjima drugih… Ali ne i ona…*

Samo jedan pogled, jedna povučena ruka dok su šetali gradom i sve joj je bilo jasno… Smij njegovih susjeda i njegov oboren pogled govorili su više od tisuću riječi… Pokazala mu je svoje najdraže mjesto, samo sidila, a onda se naglo digla kad joj je došlo… Zapitkiva je šta joj je, a ona nije odgovarala… Nije znala reć da joj je sve jasno i da njeno srce takvo nešto ne može podnit… On je zna šta je, al se boja da će je još samo još više povridit… Šetali su dalje… Njoj je to u biti bilo pomalo i komično, puno više tužno, a on je gleda prazno u nju, pitajući se kako to popravit… Ispričava se, a ona je zanemarivala njegov glas… Sili su na jedan zidić… I rekla mu je šta joj je, dala mu je, u stvari, samo naslutit jer ona nikad ne bi bila u stanju izreć šta je u biti muči, i to je rekla onako nekako otrovno… Reka je da je i mislija da je to… Ona je počela plakat, ni sama ne znajuć zašto… On je zagrlija… To je bilo sve šta joj je tribalo da zaboravi na postojanje ostatka svita, da zaboravi na sve iza sebe… Al on je mora skužit i dublji razlog.. I reka je jasno i glasno šta je njoj ležalo skriveno na duši… I počela je ronit ogromne suze, nije se mogla zaustavit, nakon ko zna koliko vrimena opet je iskreno plakala… Srce joj je pucalo, a on je bija očajan… Sve bi bija da da može zacijelit to njeno napuknuto srce… Bilo je potribno samo da kaže da to nije istina, da je voli, i ona bi opet bila najsritnija osoba na svitu… Al on je samo pognija glavu i nije ništa reka… Možda zato šta je to istina, možda zato šta nije moga… Ali ona je već stvorila zaključke u svojoj glavi… I skužila je da je sve gotovo… Njene iluzije su se raspale, skužila je da ne može živit nevinin djetinjin životon ni u nekom drugom svitu… Puklo je to u glavu, tako brzo i tako bolno… I bilo joj je ža njega…
Rekla mu je da će mu se javit, iako je čisto sumnjala u to… Nije bila sigurna je li to ostvarivo, jer nema šanse da sve opet normalno fukcionira ni da se on sto puta ispriča… Samo bi dvi-tri riči mogle pomoć, a ona zna da ih ne može očekivat jer bi to bilo naivno… A ona više nije takva…
Vraća se kući, prilazi preko mosta… Zastaje… Gleda kako rijeka koja daje život desecima tisuća ljudi juri ka svom ušću… Rijeka ima svoj smisa postojanja, tako plemenit i nevin… Čisti svoj um od nepotribnih misli… I gleda rijeku drukčijim očima, onako kako nikad do tad nije, a toliko je puta tu stajala… Poželi da je kap u toj vodi… I odjednom padaju kapljice na njeno lice… Kap, kap po kap, kiša sprema se... Kap, kap po kap i opet padat će, te proklete kiše… I cili prizor je nekako svečan… Zvonik obližnje crkve otkucava…Prvi udarac… Popela se na mramornu ogradu mosta… 2… Širi ruke…3…Tišina…4…Mir…5…Kako je lipo, osjeća se baš ka ona ženska iz Titanica…6…Šteta šta nema onakvog lika…7…Sića se kako se smijala kad su ljudi padali u tom filmu priko palube…8…Vitar joj mrsi kosu…9… Ona uživa…10…Konačno osjeća spokoj u svojoj duši…11…Ona želi biti kap u toj divljoj rijeci…12…
„Za let si, dušo, stvorena… Za zemlju nije, za pokoj nije, cvijet što nema korijena….“
*Tin Ujević*

*Ovo nije bila bajka… Ovdje nema happy enda… Osim možda za nju…*

Digni glavu… Pogledaj u moje oči… Kako ne shvaćaš, ti luda curo, koliko mi značiš… Ne mogu virovat kako mi srce lupa brže kad te samo vidin u daljini… Ti si večeras tužna… Ne znan zašto mi nećeš da kažeš šta ti je… A skočija bi sad s ove stine dole u more, nek me valove razbiju o stine, samo da to mogu popravit… I to nisu samo prazne riči… Ne mogu te uvik skužit, ne znan o čemu to sad pričaš, ne znan zašto se tako poigravaš sa mnom… Nije ni važno… Valjda te zato i volim… Ja mislim da te volim… Izgleda mi tako, nikad se dosad nisan tako osjeća, ne znan, nisan više u ništa siguran od kad san s tobon, samo si mi ti u glavi… Ma šta sad radiš, zašto se penješ na taj zid? Ma da, kako da nećeš skočit… Ala, jesi luda… Znan: volin te!!! Kad bi nas bar sad ovaj vitar zamrza ovako zagrljene na ovoj stini… Al, ne može, naša tila puna su topline koja se razliva iz naših srca… Mmmmmm, tvoja kosa tako lipo miriše… Ka i svaki put… Na divlje ruže… Je, tako je, rekla si mi da je od toga taj šampon… Divlji ka i ti… Kad bi ti bar moga dat krila… Znan da bi te to najviše usrićilo… Al onda ne bi bila tu kraj mene… Držin te čvrsto, u svojin rukama… Nikad te neće pustit, ljubavi… I taj lavlji zub oko tvog vrata i lavlja glava na kožnom remenu… Divljakušo moja mala, kad bi bar znala koliko te volin, možda bi nestalo tuge iz tvojih očiju… Znan da si ti u biti jedna nježna poetična duša, ma koliko divlja bila i koliko se god trudila bit ka ova stina, jer sumnjan da san ikad čuja da neko recitira stihove Dobriše Cesarića s toliko žara, s takvin pogledom i sjajen u očima… Al zašto baš „Pjesma mrtvoj pjesnika“?!? Govorin ti neprestano da te volin i to takvu kakva jesi, a ti se ne obazireš na moje riči… Misliš da se samo zezan i izgovaran tu rič bezveze, da meni ona ništa ne znači… Ni ne svaćaš koliko si ti posebna… Totalno drukčija od drugih, od tog beskraja falših ljudi, falših emocija, falšeg svita… I milijun san ti to puta reka, a ti se samo smiješ… Zašto me ne svaćaš ozbiljno, zašto se tako poigravaš sa mnon..? Ispalit ću, majke mi… A možda ti i nije stalo do mene, možda samo nemaš šta radit, možda ti je dosadno u životu pa ne znaš šta ćeš od sebe… Zašto baš onda ja?! Nije važno, iman te sad i u ovom trenu i samo je to važno… Zašto me sad nećeš da poljubiš..? Zašto pivaš tu tužnu pismu? „Jednom kad tuga na vrata dođe, a samoća zaboli“?! Pa ja san tu, zauvik, za tebe!!! Aaaa, kako su slatki tvoji poljupci… Kad bi te bar moga potpuno razumit, kad bi bar moga izličit to tvoje srce… Ne želin ni pogađat koliko te puta ljubav razočarala pa se sad tako ponašaš... Gradiš zidine svuda oko sebe, te proklete kiklopske bedeme, gora si od srednjovjekovnih gradova… Znan da se bojiš, al ja ti nikad neću moć napravit nešto takvo… Jer ja volin tvoje oči boje mora i kosu boje gavranova krila, ka šta je jednon reka Zagor… Volin tebe cilu, ljubavi moja, moj će ti pogled to uvik govorit... Makar ti nikad sve ovo ne moga reć… Jer se i ja bojin…



*Otvorite svoje srce… To je sve šta mogu reć na ovaj post… Pogotovo nakon onog prethodnog… *

Stoje zajedno na toj hridi pokraj mora, dok priti bura i ladnoća… Stoje, drže se čvrsto i ne puštaju se… Ona traži utjehu, samo malo pažnje i ljubavi… On stoji postojano i čvrsto baš ka kositreni vojnik…
I oboje razmišljaju. Razmišljaju o onom šta je iza njih, o onome šta je sada i oće li ikada bit ičega prid njima… Ona nije sigurna u ništa, tila bi puno toga, a opet ne vidi smisa svega toga.
Šta to sve skupa znači u tom univerzumu? U ovom našem ništa, u njenom sve… Ona ima svoj svit i rijetko koga pušta u njega… Razmišlja... Razmišlja oće li i njega ili je to već osuđeno na propast. Ne zna kakvog smisla sve to ima.. Pa ne bi da će se udat za njega… Pa čemu onda sve to? Nije sigurna ni jel' osjeća išta za njega… Možda da, možda ne… Možda samo traži misto na koje će prislonit svoju glavu, neke ruke koje će je držat i nikad ne pustit, makar se ona poigravala samo da vidi koliko su te ruke odlučne,a nada se da su najsnažnije na svitu, ona će se poigravat s njegovim strpljenjem…
Otrgla se iz njegova zagrljaja… On je gleda, nije mu jasno šta sad izvodi… Ona se penje na zid, stoji na samom njegovom rubu i gleda u zapjenjeno more, kako udara o stine daleko dole… „Kako bi bilo lako…“ On je samo šutke zagrli i nasmiješi se… Jer on zna da ona to nikad ne bi napravila jer ima par stvari koje je drže, koje su male, a opet vridne svega ostalog šta ide uz to i nije nimalo vridno življenja… Grli je, ljubi joj lice, a ona bi najradije plakala…
Suze joj dolaze na oči, al ne, neće plakat, zna da bi ga to ražalostilo, da bi se samo brinija… Opet je njena glava ne njegovim prsima… Zaboravlja na sve, pušta da misli nestanu iz njene glave, ništa sad nije važno, neće razmišljat o prošlosti i budućnosti… Važan je trenutak, taj jedan moment u kojoj joj se čini da ipak ima neko kom nisu važne njene mane… Psihičke, jer ona je čudna osoba, ali opet samo kad je nešto povridi… A ni one fizičke… One, koje je uostalom i najviše bole… I koje je sa njin još više bole jer ne zna čin je sve to zaslužila…
Ipak, u tom trenu joj se gotovo čini da postoji neko kome je stalo do nje… Neko ko je voli…


*Likovi i događaji su izmišljeni*