Na putu za Rajski Grad

Samo jedan pogled, jedna povučena ruka dok su šetali gradom i sve joj je bilo jasno… Smij njegovih susjeda i njegov oboren pogled govorili su više od tisuću riječi… Pokazala mu je svoje najdraže mjesto, samo sidila, a onda se naglo digla kad joj je došlo… Zapitkiva je šta joj je, a ona nije odgovarala… Nije znala reć da joj je sve jasno i da njeno srce takvo nešto ne može podnit… On je zna šta je, al se boja da će je još samo još više povridit… Šetali su dalje… Njoj je to u biti bilo pomalo i komično, puno više tužno, a on je gleda prazno u nju, pitajući se kako to popravit… Ispričava se, a ona je zanemarivala njegov glas… Sili su na jedan zidić… I rekla mu je šta joj je, dala mu je, u stvari, samo naslutit jer ona nikad ne bi bila u stanju izreć šta je u biti muči, i to je rekla onako nekako otrovno… Reka je da je i mislija da je to… Ona je počela plakat, ni sama ne znajuć zašto… On je zagrlija… To je bilo sve šta joj je tribalo da zaboravi na postojanje ostatka svita, da zaboravi na sve iza sebe… Al on je mora skužit i dublji razlog.. I reka je jasno i glasno šta je njoj ležalo skriveno na duši… I počela je ronit ogromne suze, nije se mogla zaustavit, nakon ko zna koliko vrimena opet je iskreno plakala… Srce joj je pucalo, a on je bija očajan… Sve bi bija da da može zacijelit to njeno napuknuto srce… Bilo je potribno samo da kaže da to nije istina, da je voli, i ona bi opet bila najsritnija osoba na svitu… Al on je samo pognija glavu i nije ništa reka… Možda zato šta je to istina, možda zato šta nije moga… Ali ona je već stvorila zaključke u svojoj glavi… I skužila je da je sve gotovo… Njene iluzije su se raspale, skužila je da ne može živit nevinin djetinjin životon ni u nekom drugom svitu… Puklo je to u glavu, tako brzo i tako bolno… I bilo joj je ža njega…
Rekla mu je da će mu se javit, iako je čisto sumnjala u to… Nije bila sigurna je li to ostvarivo, jer nema šanse da sve opet normalno fukcionira ni da se on sto puta ispriča… Samo bi dvi-tri riči mogle pomoć, a ona zna da ih ne može očekivat jer bi to bilo naivno… A ona više nije takva…
Vraća se kući, prilazi preko mosta… Zastaje… Gleda kako rijeka koja daje život desecima tisuća ljudi juri ka svom ušću… Rijeka ima svoj smisa postojanja, tako plemenit i nevin… Čisti svoj um od nepotribnih misli… I gleda rijeku drukčijim očima, onako kako nikad do tad nije, a toliko je puta tu stajala… Poželi da je kap u toj vodi… I odjednom padaju kapljice na njeno lice… Kap, kap po kap, kiša sprema se... Kap, kap po kap i opet padat će, te proklete kiše… I cili prizor je nekako svečan… Zvonik obližnje crkve otkucava…Prvi udarac… Popela se na mramornu ogradu mosta… 2… Širi ruke…3…Tišina…4…Mir…5…Kako je lipo, osjeća se baš ka ona ženska iz Titanica…6…Šteta šta nema onakvog lika…7…Sića se kako se smijala kad su ljudi padali u tom filmu priko palube…8…Vitar joj mrsi kosu…9… Ona uživa…10…Konačno osjeća spokoj u svojoj duši…11…Ona želi biti kap u toj divljoj rijeci…12…
„Za let si, dušo, stvorena… Za zemlju nije, za pokoj nije, cvijet što nema korijena….“
*Tin Ujević*

*Ovo nije bila bajka… Ovdje nema happy enda… Osim možda za nju…*