Evo, Gospodarica je pitala da opišen svoj dan u jednon lipon hrvatskon gradu. Žensku koja je išla sa mnon zvat ću Girl… Eto otputovale smo u četvrtak sa trojicon iz Splita… Evo priče:
20:00 Stajemo isprid hotela… Portir nas blido gleda… Ko su sad ovi seljaci ovde u ovom hotelu s 4 zvjezdice (oh, yeah!!!). Zabilježimo se na recepciji, lik mi ćapa osobnu, ostavi je tamo… Daje mi bijelu karticu?! Ok, na kod se otvara soba… Penjemo se liftom na 7. kat… Vadin karticu i stavljan je isprid nečega u zidu kraj vrata… Ništa se ne događa… Prođen livo-desno… Nešto škljocne… Uvatin onu okruglu kvaku i gurnen vrata… Sve ok… Ali u mraku je… prekidač ne reagira?! Vidin desno nešto u zidu, piše da stavin karticu… Ok… Zooom, pale se svitla… Dva kreveta, tv (na njemu i igrice i radio), mini bar, kauč, sef, vrhunski wc sa tušen sa podesivin mlazon… zakon! Girl i ja se grlimo… Skačemo… Kričimo…
20:50 silazimo na večeru. Gledamo mi, ne pari ništa jestivo… Di je domaća spiza?! MAMA!!! Šnicel i pečeni kumpir, ok, dobro je i to nakon cilog dana bez ičega…
21:30 Izlazimo vanka…. Pitam onog namrgođenog portira di je najbliži put do Rive. „Do čega?!“ „Pa do Rive…“ „Kako misliš, Rive?!“ „Pa obale..?“ „A misliš do mora?!“ „A e“ Bla bla… Odemo mi, šetamo prima istoku, šetamo… Aj dobro, dođemo do centra… Prolazimo kraj neke grupe ušminkanih muških… Jedan me pogleda u oči, nasmije se i pljune na pod… Girl blido gleda, nije joj jasno… „Ne brini, to je meni… Skroz san u crno, a lik je cajkaš…“ „Ok, onda nema veze!“ Šetamo, šetamo, i samo šetamo…. Grad je prelip…
23:30 vraćamo se u hotel u sobu. Zove profa da siđemo… Dogovaramo se i vraćamo u sobu… Zoven ja ove iz Splita… Zovu nas da dođemo dole… Dođemo, meni lik nudi vodku… Kažen da mi je malo (bilo je samo malo na dnu čaše), oni mi se smiju i kažu da popijen kad je malo… Eksam… Ovi nalije opet… Eksam… Nalije brandy… Eksam… Nalije neku mišancu… Eksam… Ljudi gledaju, ne kuže… I tako pričamo, zafrkajemo se, gledamo tv, igramo igrice, pričamo…
3:00 odem u svoju sobu, Girl je već ranije otišla… Pričamo… Neko kuca… Baš se pitamo ko je… Svi sidimo, pričamo… Ludilo… Odemo do predvorja, Net besplatan, ovi vise na chatu… Odem… Hotel prazan, samo recepcionist blido gleda… Opet neko kuca… Ulaze… Još se zezamo, idemo gore-dole iz sobe u sobu…
5:00 Girl govori da joj se još ne spava.. Igramo igrice na tv, gledale smo i reprizu lugarnice… U životu to prije nisan gledala… Tuširan se… Aaaaa, kako lipo…
6:30 Aj, ja moran bar malo odspavat da buden svježa za po ure… Ležin, pokušavan zaspat… Ništa od toga…
7:10 silazimo na doručak.. Nema šanse da išta pojedem, boli glava, muka me vata od svega onoga… Aj, ipak kompot od ananasa i pola voćnog jogurta… Uuu, loše je palo na želudac
8:50 jurim na wc, povraćam ananas, a osjeća se i votka…
9:00 penjem se na pozornicu, počinjem govor isprid 280 profesora iz cile Hrvatske. Vata me panika, tehnika mi blokaje, ja se ničeg ne mogu sitit… Svi plješću?! WTF?! Počnem se smijat, nije mi jasno… Ok, pričam, čitam, gledam, sad je sve ok… Prezentacija na laptopu mi poludi… Popravljam dok pričam drugo… Ok, popravim, sve ok… Opet mi sve poludi… Ja na sredini, ono na kraju… Ok, projiciraju s drugog laptopa, ja nastavljam ko da se ništa nije dogodilo… Uživila se u priču, pričam o Goranu Ivaniševiću, zakon, super, smijen se jer san se uživila… Gledan dole, ova trojica zamalo su zaspala, Girl mrtva ozbiljna gleda u mene, profa samo govori bravo kraj mene… Gledam ljude u dvorani… Neki me čak i slušaju… Ok, nije sve propalo… Završavam, silazim s pozornice… Svi opet plješću, ja se cipan od smija, ne mogu virovat…. Izlazim iz dvorane, vičen da je lakše igrat isprid cile dvorane nego ovako govorit… Sidamo u kafić, profa ide naručit… Dolazi mi čovik, čestita, priča kako mi se divi, kako za to triba hrabrosti… HA?! Dolaze i ostali, čestitaju…
10:00 Ulazin u sobu, ljudi su me putem zaustavljali, opet čestitali, kasnije san s jednin čovikon čak raspravljala o toj temi… ustvari, to nije bila rasprava jer je lik samo potvrđiva moje riči… Pakiramo se, ja se pogledan u ogledalo. Cila liva strana mi lica crvena, izbacija mi neki osip… Nisan mogla virovat, nikad mi ništa nije takvo izbacilo, nisan alergična na ništa. Nabacujen kosu na lice i odlazimo Girl i ja opet do obale. Sidimo, ja ležin u biti… Vraćamo se u sobu, silazimo u predvorje…
11:30 Odjavimo se, idemo ća…
17:40 iskrcaju me u mom Gradu. Ćaća zove… Evo me za 20 minuta
18:00 Ulazin u kuću… Svi side, gledaju tv. „Evo našeg putnika! Kako je bilo?!“ Niko se ne diže, ne miče, gledaju ekran… Pričan cilu priču masu uživljena, mater se smije (nije bilo dijela o alkoholu, virujte), ćaća me stišaje jer ne čuje Danka Družijanića…?!
19:00 iden leć
23:03 dižen se, gledan film, prvi put taj dan nešto jedem (ako ne računamo onaj ananas)
01:17 iden leć
Ža mi je šta je post ovako dug, al ono, ovo san morala ispričat… Nadam se da se brzo čita… Ma, u biti, nije me briga… Ne pari ovako nešto posebno, al virujte bilo je… Bilo je preludo, prezakon… I pozvani smo da prezentaciju održimo u još nekim školama… HAHA….. Ja je neću sigurno držat!!!!
I da, pozdravljam KaYu… Ženo, bilo mi je super na kavi… Ja san ostala još uru i po… Umirala san od smija s onima… Zakon… Moramo opet, definitivno, samo se ti javi kad ti bude dosadno, letin odma… Od sutra ću imat konačno i love na mobitelu! Nadam se da ti je od 9 pa dalje bilo jaaaaakooo ugodno!
|