sensesest
četvrtak, 07.12.2006.
čudnost
čudnog mi čuda, čukundida mi i čungalunge, čupalo se to i čerupalo! Čuli smo, čulno. Čump.
Ima svega na ovome svitu, pa čemu se onda crnjačit. Kad gledaš objektivno, sve se to već događalo, i ljudi su preživljavali. I dobro. Je, al ne vridi to pravilo kad se dogodi meni/tebi, a? A opet, opet i opet, vidiš, čitaš, čuješ, osjećaš. I ništa. A onda, bum! E, o tome ti ja govorin. Ma najbolje se u ništa ne mišat... kaže ona ko onako (ili on ako onako). Ja to volin, i tako ti je to. Pa čemu onda trud? zašto mi živimo? da bi prihvatili kakvi smo, i nosili se s time do kraja života. Tako ti je to moj prijatelju i štaš, nemoš ništa. Ma moš! Ma moš onu stvar! Pa moš ako oš! Ma moš qweratz! Ma ćoviće, nemoš tako živit! Kako nemoš, vidi mene! Je, al se grizeš! Je, al me ne grizu drugi! A bemmu miša, nema smisla s tobon pričat! Pa i nema, teško je pričat sam sa sobon i još se složit oko nečega... Ma nije. Kako nije, evo vidiš! Šta? Pa to, opet se nisan složija sa sobon... sa tobon, ma ko si ti, uopće, neki subverzivni element? Nije ja san ljubav. Aha; E jebiga, di si me sad naša?!
Glupane, nisan ja tebe, ti si mene!
Aj ljudi moji lipi i dragi, čuvajte mi se i pazite i na ove druge sebe, da ne bi bilo, nisan zna...! 
