Meni jako dragi bloger lepensky objavio je prva dva djela ove priče. Dogovorih s njim da će treći dio biti objavljen na ovim stranicama.

Nadam se da će se suradnje tog tipa nastaviti. Jel' može, Lep(ensk)y? ;-)

Za lakše snalaženje, kao uvod, pročitajte prvi, pa odmah zatim i drugi dio (ili deo).

Autor priče je Halil Džurban. Knjiga "Suza i osmeh".


Tog trena se iza vrbe pojavila devojka, krajevi njene odežde vukoše se po travi. Prišla mu je i nežnom rukom mu pomilovala glavu. Pogledao ju je kao sanjač koga su upravo probudili sunčevi zraci. Ugledao je pred sobom ćerku Princa i pao ničice pred njom kao Mozes pred gorućim žbunom. Želeo je da progovori, ali mu je ponestalo reči, te su oči ispunjene suzama govorile umesto usana. Zatim ga je zagrlila, obasula njegove usne i oči poljupcima, ne bi li isušila suze u njima, i progovorila glasom čistim poput zvuka flaute:
"Ljubavi moja, ugledah te u snovima i videh tvoj lik u mojoj samoći. Ti si prijatelj duše moje koga izgubih, ti si moja veličanstvena polovina koje je duša bila lišena dolaskom na ovaj svet. Krišom sam došla, dragi moj, da se sastanem sa tobom i sada si u mom naručju. Ne strahuj, odrekla sam se očeva imena da bih pratila tebe na sam kraj ovoga sveta i zajedno sa tobom pila iz pehara Života i Smrti. Ustani, ljubavi moja, i krenimo u udaljena prostranstva, što dalje od ljudi."
U udaljenim krajevima ove zemlje Prinčevi izvidnici su nabasali na dva ljudska tela. Oko vrata jednog bila je ogrlica od zlata. Blizu njih je bio kamen u kome su bile uklesane sledeće reći:
"Ljubav nas je spojila, ali ko će nas razdvojiti? Smrt nas je uzela, i ko bi nas mogao vratiti?"