ponedjeljak, 10.07.2006.
Kako ih prepoznati? Kako?
Nekad te mora nesreća opizdit po glavi da počneš trezveno razmišljati o raznim drekovima u životu. Opizdilo i mene. Opasno. I više puta. Al' neke budale ostaju budale do kraja života...
Redovno sam si u društvu birala one vesele, fine i kulturne. Kao - rekla mi mama da je to odraz onog - s kim si - takav si. I onda kak je dalje išlo, vidim ja starci me baš nisu naučili nekoj emocionalnoj inteligenciji. Ili sam ja odrastanjem bivala sve gluplja i ostala sobarica&kokosh, a ljudi se razvijali ili se nacija iskvarila nešto - pa sve nešto sve manje su bistri, tračaju sve u šesnaest, zavide, pljuju, žicaju, posuđuju, varaju, iskorištavaju...pheweeee
Nemam pojma. Možda sam i ja kroz neke ljude koji su na mene utjecali promijenila pogled na te vesele, fine i kulturne? Možda sam radi takvih, ja sad ovak' cinična, drska i namćorasta.
U tom nekom vremenu vjerovala sam u nekakve "prave" ljude, u nekakve pjesničke slobode i dobre namjere, u ideale (za koje ginu budale), vjerovala u iskrenost, poštenje, čovječnost...sve te prestrashno važne stvari u koje se kune svaki lik i svaka frajla. Jebote, koliko puta sam trošila vrijeme, mozak, benzin i lovu da bi nekom pomogla "u situaciji od životne važnosti" - a zapravo vozala za tuđi šopping, škrtost, preseljenja, spašavala od kiše, razbijala dosadu ili donosila razonodu, ubijala tugu. Koliko puta sam dijelila rame za plakanje da bi na kraju skontala da su mi ga iščašili? Koliko puta sam gledala nelojalnost pred očima u trenutku kada sam ja bila najlojalnija?
Koliko puta?!? Pun klinac i osamsto puta, čovječe!!!
I mislite li da mi je dosta takvog vjerovanja!? Ma vraga. Ja sam ostala isti usrani sanjar.
Životna činjenica je da nema čovjeka koji nema interes za druženje. (Ehh...a pitaj Boga, gdje je meni pobjegla ta "životna činjenica" kad je bila dioba i unos u bazu zvanu karakter?)
Netko ima interes fizički, netko materijalni, netko duhovni, a netko intelektualni. Sisaju te na sve načine i pri tom glume dobrotu. Čak se i ispričavaju ako te to vrijeđa, ljube te u obraz kad se sretnete, svaka druga im je uvaljen kompliment... Više nema šanse da prepoznaš što je ljubaznost, a što je licemjerje.
Šta da kažem osim: - Ma daj, odjebi s tim, imam ja i ogledalo i svijest!
Znam ja i predobro u čemu sam carica, a u čemu sam tropa. Meni nije do druženja iz interesa, ja bi da to bude radi interakcije i uzajamnosti.
Pitanje je samo koliko možeš prepoznati i kako vrednuješ ljude oko sebe.
U skontavanju loših karaktera i osoba sam carica. Vidim na prvu loptu. One dobre mašim. Ili ne vidim - ili sumnjam. Tu sam tropa. To mi je najveći bad. Hebiga, nitko nije savršen.
Raspisat ću oglas, možda se jave neki druželjubivi da ih prepoznam. ;-)
