Nenekove ratne priče su me potakle da ispričam svoju «žensku» stranu tog rata…

Ja (u ovom trenutku mislim na sve žene i majke) sam ostala sama doma …. sa svojim strahovima….(uvijek je teže onom koji čeka, nego onome koji ode na put)

Moj najgori mjesec u životu je bio taj kad sam doznala da čekam bebu, a moj Najnaj nije za to znao. Bojala sam se da ne strada, bez saznanja da će postati otac.

Onda se on pojavio na vratima, umazan, smrdljiv, s oružjem, s nekoliko onih groznih bombi za pojasom…i saznao za bebu.
Drugi dan je prespavao…jer je cijelu noć bio budan…od sreće, od straha da li će nas moći prehraniti, da li će dijete imati bolji život….
Najgore doba za stvarati podmlatka... (bili smo tada podstanari, sami na svijetu).

Mališa se rodio. Skupili smo od svih mogućih poznanika robicu. Prijateljica i ja smo mu sašile pelene jer čak nismo imali novaca da kupimo gotove (naravno, one platnene). Mališan je bio sav u roza….jer su moje dobre prijateljice imale samo curice…

Onda je prohodao. Strogo smo pazili da mu cipelice ne budu taman…da ih može nositi barem tu jednu sezonu. Nažalost, nije bilo mogućnosti da dobije dva para, pa kad mi je jedan nadobudni šef na poslu objašnjavao da bih ja sad morala roditi još nekoliko Hrvata…ja sam mu rekla nek ovom mom jedinom kupi cipele….da može na snijeg, makar mu se jedne suše na radijatoru….

E da, meso….pogotovo delicije kao prešana šunka…to je bilo nedostupno za ondašnja primanja….(moram napomenuti da smo mi bili tzv. srednji sloj ljudi, bilo ih je puuno koji su bili u lošijoj financijskoj situaciji od nas!!)



Poslije…duuugo poslije je sve polako završilo….došla su druga tzv. bolja vremena….

Zato nemojte osuđivati nikoga….svi su oni branili ovu našu (kakva god bila) domovinu….