| < | kolovoz, 2005 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 |
| 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 |
| 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 |
| 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 |
| 29 | 30 | 31 | ||||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
Možda nikada nećete probati moju kuhinju ali će vas uvek zanimati šta imam da kažem
____________________________________
____________________________________
Domaćica i neki od boljih postova iz daleke prošlosti
Domaćica u Parizu
Domaćica i prosjaci
Domaćica i Nova 2006
Domaćica u Bratislavi II
Domaćica u Bratislavi I
Domaćica o televizijskom programu
Domaćica o dnevnoj politici II
Domaćica na moru IV
Domaćica na moru III
Domaćica na moru II
Domaćica na moru I
Domaćica na EXIT-u 2005
Domaćica na EXIT-u 2001
Domaćica za volanom
Domaćica i njena osebujna spoljašnjost
Domaćica i blogocoolerske liste
Domaćica i Evrovizija
Domaćica i članak sa kojim je dospela na naslovnu stranicu blog.hr
Domaćica o poštama i zašto ih mrzi
Domaćica o dnevnoj politici I
Domaćica i nepozvani gosti
Domaćica i Branko Kockica
Domaćica i holandski studenti
Domaćica u kozmetičkom salonu
Domaćica u Albaniji
Domaćica i drug Tito
Domaćica o zvezdama koje su svi jedva čekali da zaborave
Domaćica i institucija braka
Domaćica i udžbenička problematika
Domaćica i njena iskušenja na putu ka fakultetskoj diplomi
Domaćica i porodica Milošević
Uz pomoć Hala njušim:
Manualno posećujem sledeće fellow-Srbiće:
Azizamku
Beogradoholika
Jelo i ostalo
Kanidju
La Laru
Markomaniju
Natty
Ostap Bendera
Sibonija
TV blog
Fiesty Kitten
Shoshona
I drag mi komšiluk:
Big Mamu
Beštijicu
Blogistiku
bugenviliju
Chipi Chipsa
Cranberrie
diverzanta
divljakušu
draguljčeta
Espadrilu
Egotripp
Jade
Jazzie
Kulericu
Ma kaj got
Neve-neru
Odu jagodi
Parah dox
Rabljenog političara
Ribca
Riječanku
Skalicha
Utvaru iz pakla
Yellenu
YogaGirl
i druga Tita, naravno
Autentična ili ne, naša Belle de jour
Blogovi mojih real-life drugara iz prijateljskih i svrstanih zemalja:
Bettina
Tommi Laitio
U suzama su nas izgleda napustili:
Bankrobber
Cookie
Oko promatrača
Pastoralna kupusica
Pinacolada
Poetik
Portobello Belle
URLanje
I ja bedz za trku imadem!
online
___________________________________
rijama@yahoo.com
___________________________________
Moj vodič kroz teskobe svakodnevnog života
Žal za mlados'
Pop Boks
Leksikon YU mitologije
Na poslu je dosadno? Zabava je one click away
SpaceJap
Apsolutni hit
Najbolje otkriće trash patrole
Dobra reklama govori sto jezika
Nešto actually korisno
Linkz to my hall of cool
Vincent Price
Peter Sellers
Michael Caine
Peter Greenaway
Matori seronja koji mi je još uvek drag
The Housemartins
Billy Bragg
They might be giants
Jeff Buckley
The Faint
James
Kings of Convenience
4AD klika
Inspirativni tepisi
Delboy and Rodney Trotter
Rođendan, kažeš?
Rođendan mi je prošao a na poklon mi niste kupili:
Knjige
John Fisk "Popularna kultura" (izdavač Clio)
Vida Ognjenović "Put u putopis"
Sue Towsend - bilo koji od nekolicine dnevnika Adriana Mole-a
P.G. Woodhouse "Jutro donosi radost"
P.G. Woodhouse "Hvala ti, Dživse"
Oto Oltvanji "Crne cipele"
A o ovome ni da ne govorimo ..
USB kabl za moj telefon
Jednu dobru masažu
Biotherm mleko za telo (da, ono sa limunom)
..::Domaćički shit-lit::..
Hunting high and low
- 22:09 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (29) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Za one koji su se tek sad uključili ovo je treći deo. Prvi je ovde, dok je drugi onde. Dok se gospon M na putu do auta teturao uz stepenice, osetila sam potrebu da mu nadenem par epiteta za pamćenje. Imala sam nameru da svoju sposobnost deskripcije podelim sa MZD i holanđaninom #2 ali avaj – dok sam preturala prve misli preko jezika njih dvoje su jezike već upotrebljavali u druge svrhe. Drugim rečima – ljubili su se. Kad pre, pitaćete se a pitala sam se i ja. Mislila sam da će im do tog stadijuma trebati još barem par rakija ali su mi oni dokazali da se ovakve stvari mogu desiti i bez preterane alkoholne intervencije čime su celi moj let's-kiss policy stavili pod fundamentalnu reviziju. U svakom slučaju, situacija nije obećavala: njihov novootkriveni DNK odnos je značio samo da se naša knjiga svela na dva slova i da je jedno od ta dva slova malo nakrivo. Ma šta nakrivo, eno, već se srušilo tamo negde ispred muškog toaleta. Inače, kada se napije, Primož ima jedan uobičajeni refleks a to je da mu se peva i da tokom pevanja najbolje voli da me grabi za vrat, pozivajući me da mu se pridružim. On naravno peva glasno i bez trunčice sluha čime bih dodatno naglasila ono «glasno». Ako želite da znate koja je pesma ovoga puta bila žrtva njegove(a)muzikalne kasapnice, pročitajte naslov i plačite. Sto mu vikinških gromova, i ja kažem. Digresija: za tu pesmu je inače vezana jedna posebna priča. Tokom našeg prošlogodišnjeg boravka u Malmeu, Primož i ja smo se onako malo napili. I onda smo počeli da pevamo. I onda smo shvatili da oboje volimo tu pesmu. I da ja znam da je pevam, sa sluhom - skoro pa i bolje od onog iz A-HA. I onda smo hteli još alkohola ali njega nije bilo. Digresija na digresiju: pošto je bio praznik, državne prodavnice alkohola u Švedskoj nisu radile pa smo po isti morali u Kopenhagen. Kraj digresije na digresiju. Kad smo shvatili da su flaše prazne a srca još uvek puna, sjurili smo se na recepciju. Molili smo recepcionere švedskog podrijetla da nam daju da pijemo. Ja sam im čak i otpevala jednu pesmu od ABBA-e ali se nisu dali. Rekli su – ne može. Sutra smo se na to požalili dnevnom recepcioneru, inače iz Bosne. Njegov odgovor na to je glasio «Jebemliga, sad znate zašto mi ne daju da radim noćnu». Teška nepravda. Taj momenat i dan danas teško prevazilazimo iako on nema neke preterane veze sa gorenapomenutom pesmom, sem što je od nje sve počelo (i na njoj se manje-više i završilo). I dok su drugo dvoje odlazili u osamu, ja sam malčice proklinjala sudbinu što je briga o pijanom slovencu marke «Primož» pala isključivo na moja poprilično velika ali ipak nejaka pleća. Inače mislim da se o odraslim osobama ne treba brinuti ali kada ste trezni, neko do koga vam je stalo je pored vas i jako je pijan a vi ste žensko, neminovno vas pogodi onaj nikad-pronađeni majčinski instinkt koji se ogleda u mešavini brige i lagane živčanosti naspram objekta vaše brige. Naravno da sam sebi obećala da me ovoga puta njegova pre-komunikativna pijanost neće iznervirati i da ću biti maksimalno tolerantna sve dok nam «prolaz» u naš de luxe apartman ne bude ponovo prohodan. Lepo su to naši u vihoru-strasti-izgubljeni golupčići osmislili, a realizacija? Pa recimo da u obzir nisu uzeli činjenicu da će se kafić u kojem su nas ostavili ubrzo zatvoriti. I da ćemo i Primož i ja ostati bez ikakvog alkohola. I da će se Primož i dalje drati kao sotona. I da ću ja sad actually morati da osmislim šta ćemo raditi narednih sad-dva (tri? O ne.) Dok sam ja smišljala šta bismo mogli da radimo (Da ga udavim? Da se udavim? Da na prepunom trgu viknem da sam iz Srbije pa da se potom zabavimo bežanjem od razularenih kroato-tinejdžera?) Primožu je na pamet palo sledeće: Haj'mo do mojih kola da malo pijuckamo votku iz gepeka i slušamo 80s mjuzu, a, šta kažeš? To je bila prva smislena stvar koju je rekao za tih par sati. Sada ćete vi reći da smo o istom trošku mogli da se prijavimo i u dom za stare i nemoćne ali verujte da je u tom trenutku to bila najpametnija moguća ideja. Ostalo je još samo da do kola stignemo. A kola su bila ispred naše kuće. A kuća je u centru periferije Krka. A ja ne znam put. A Primož kao zna. A on je pijan. I ima sjeban osećaj za orijentaciju. Jako. Nismo hodali ni 2 minuta pre nego što je prvi put stao. «Domaćice, vidiš ovaj beli olenander?» «Errrm da?» «E vidiš ... tu ti je beli oleander ... a tamo je roze oleander. Kako su samo lepi. Jel razumeš sad to?» «Šta?» «Pa njih ... kao koncept. Beli oleander, roze oleander, jedno pored drugog. Kao ti i ja.» «Ti, domaćica iz pakla iz Beograda i ja ... Primož iz Slovenije ... beli oleander i roze oleander. Jedno pored drugog. « O ne, pomislih, ovo će biti gore od onog «Ko je ukrao sve zvezde i stavio ih u tvoje oči» «I sad, kada bi nas ovde videla moja baka koja živi u jednom selu u Alpima ...» U tom trenutku sam primetila da nam se približava grupa od oko 12 veoma pijanih klinaca od kojih barem jedan nosi majicu u stilu «Hvala ti Bože što sam Hrvat» «Moja baka» nastavio je Primož prilično glasno «Ona bi isto videla da je to što si ti iz Beograda i što sam ja iz Slovenije, nešto krajnje konceptualno. Kao ovaj oleander. Jedan je beo, jedan roze. Kao Srbija i Slovenija. Ti i ja. Ti iz Beograda ... « «... e Primož sori ali preterano kenjuckaš. A nama se približavaju ovi klinci. A meni se sad kao stvarno ide. « «Ma šta klinci? Oni ionako ne shvataju te koncepte. Oni ni ne znaju gde je Beograd ... oni nemaju pojma da je Beograd baš cool. Ono Srbija je cool. Ono ... » «Jaoj Primož daj sad stvarno idemo.» Taman kada su klinci bili kojih desetak koraka od nas, povukla sam ga za ruku i nastavili smo dalje. «Primož, imaš li ti ikakvog pojma gde mi idemo?» upitala sam nakon kojih 10ak minuta hodanja. «Da, da ... tu sa leve strane treba negde da budu stepenice. Onda levo pa levo pa pravo pa onda desno pa desno. Nego, hajde da pevamo nešto.» I ja sam, u skladu sa obećanjem prethodno datim prvenstveno sebi, počela da pevam. Prvo, zato što mi je bolje da slušam sebe nego njega. Drugo zato što je i njemu bolje da sluša mene nego sebe. Uostalom, dok me sluša ima tendenciju da se manje dernja i sveukupno je manje ekscesan nego inače. Pevali smo sve – od A-HA do Human League. Sve čega smo se setili a da je iz 80tih i da je malo trashy. A toga je u 80im bilo, samo mi nismo znali reči. Dvadesetak minuta kasnije sam stala na kraju nekog puta i rekla «Primož ja se ne sećam da smo u dolasku ovim putem ovoliko išli. Znaš gde treba da skrenemo?» «Pa ja sam pre jedno desetak minuta primetio da smo možda promašili ali nisam hteo da te prekidam dok pevaš» «!%#&&/#%»#$%&$ i gde sad?» «Pa ajmo gore ... mislim, ništa nas ne košta, vratićemo se od tamo na pravi put» Gore smo se popeli preko nekih ograda i kućnih dvorišta. Krenuli smo nazad. Primož je ponovo počeo da se dernja pa je morala da nastupi volume control akcija. Pridružila sam mu se. Hodali smo tako jedno 15ak minuta uzbrdo-nizbrdo-levo-desno ali od našeg puta ni traga. Dok sam pokušavala da zaboravim koliko mi je hladno i da se skoncentrišem na nalaženje pravog puta, Primož se koncentrisao na pevanje reči koje Kaja Goo Goo nikad nisu spravili uz muziku koju su Kaja Goo Goo definitivno spravili. «Primož» prekinula sam ga «da li se sećaš ove ulice? Možda da skrenemo u nju?» «Ne sećam je se ali daj da skrenemo u nju, čisto da vidimo kakve su kuće i tako-to, znaš ono, zezanje» Dvadesetak minuta kasnije smo upali u mrkli mrak. «Primož, sad stvarno, imaš li ti pojma gde idemo?» «Ma da, da, tu sad pređemo mostić i ono, kod kuće smo» «Ali ovde nema nikakvog mostića. Nema ni kuća. Nema ni uličnog svetla.» «A? Pa onda sam se verovatno zajebao.» Nadalje su naše besciljno hodanje prekidale samo njegove stanke za-prisetit-se-koju-bismo-pesmu-mogli-da-pevamo-sledeće. Ja sam morala da pribegavam i ucenama u stilu «Pevaću ti ceo best of WHAM! samo se seti gde treba da idemo, plizplizpliz!» «Što, jel ti hladno? Pa ugrejat' će te ona flaša votke u mom gepeku» «Pa da, ali mi prvo treba da stignemo do tvog gepeka a čini mi se da se to neće baš dogoditi tako skoro» «Ma hoće, hoće, taman da ovi naši malo završe ono svoje hopa cupa aa? Al sam smislio!» «Ma odličan si .. (para iz ušiju) ... nego, čekaj tu da odem da proverim da li kroz ovu ulicu možemo da prođemo bez preskakanja ograda i terasa» Nisam prošla ni polovinu ulice kada se iz pravca Primoža čulo neko arlaukanje na slovenačkom. Dotrčala sam i imam šta da vidim: Primož se dere na auto. Da, na auto. Ne na auto u pokretu, ne na vozača, nego na parkiran auto. Čuju se reči kao što su «nešto nešto jebem ti nešto», «nešto nešto pička na nosu nešto» i «nešto nešto kurac nešto nešto». Primož stoji ispred jednog auta ljubljanske registracije i dva auta mariborske, svi su parkirani ispred jedne kuće. «Primož, šta ti je?!» «Ma u PIČKU LEPU MATERINU gledaj ovu sramotu, ovaj iz Ljubljane došao ovim kurčićem od kola a ovi iz Maribora, seljačine odvratne joooj utamanio bi ih sve na mestu, oni su došli ovim dobrim kolima, pizda li im materina seljačka mariborska, mamicu da im njihovu jebem» Joj, nit manje zemlje nit više antagonizama. «I čekaj, tvoj je problem sad što je ovaj iz Ljubljane došao lošijim kolima nego ovi iz Maribora?» «Ma jebem li ga, em došao lošijim kolima em sa njima spava u istoj kući, ne znaš šta je gore» «A šta tebe boli dupe, mislim, ti nisi ni iz Ljubljane ni iz Maribora?» «Ma ne znam ni sam šta me boli dupe, ovi iz Maribora su ti takve jedne seljačine, joj, kad vidim ovakvu sliku da nisam tako ateističan, sad bi se krstio!» «Jebote čoveče, koje ti probleme u životu imaš, stvarno. Ajmo sad dalje, pevaću ti nešto, samo se makni da neko ne izađe da nas ne ubije bejzbol palicom or something» Jedva sam ga pokrenula. Pola sata kasnije: «Primož, zar nismo već prošli ovaj restoran pre deset minuta?» 10 minuta i 5000 koraka kasnije «Da, definitivno smo bili kod ovog restorana malopre, ajmo sad u nekom drugom pravcu.» Hodajući tako jednom od mnogobrojnih pogrešnih ulica, susreli smo 3 mladića sa gitarom. Ja sam mislila da ćemo ih samo proći ali avaj. Primož, lupkajući jednog za rame «Eeeeheheheeeej prijatelji, gde ste krenuli?». Njih trojica ga okružuju. O-O, ovo ne smrdi na dobro. Ulećem i ja, da ne napravi neko sranje. On se i dalje dernja. «Gde ste krenuli A PRIJATELJI?! A???» «No kroejšijan. Ingliš pliz» «Aaaaa engleski pričate!! Pitam, gde-ste-krenuli-sa-tom-gitarom?!» «Beach – hotel Dražica, you know?» «Yes, yes I know. But do you know? Do you reaaaalllyy know? HA?» (ja ulećem) «Have a nice time boys!» (vučem Primoža koji ovog jednog i dalje lupka po ramenu) «Ajmo Primož sad lepo kući. Sorry boys, he's a bit drunk» «Ok, ok» Raspuštaju obruč napravljen oko Primoža. Ja ga malo psujem iako znam da je to uzalud – on u tom stanju više ne uviđa da se njegova komunikativnost može pobrkati sa agresivnošću. Neverovatno. Samo što smo utekli češko-slovačkim-smth-smth tinejdžerima, u pozadini ponovo čujem one klince sa početka priče. Umorna i pomalo nervozna jer –totalno- nemam pojma gde smo, počinjem da hodam malo brže i totalno pizduckam na Primoža. On se šetka i pevucka kao da sutra ne postoji i uopšteno nije uznemiren zbog činjenice da smo celo ostrvo propešačili jedno 20ak puta i da još uvek nismo ni blizu kući. «Čuj Primož. Cenim to što ti je sa mnom zabavno ali sam se ja sad smrzla i piški mi se i stvarno bih kući» «Ma vodim te ja kući nego, šta misliš, da li su oni naši završili ono njihovo hopa cupa a?» «Vala, iskreno, sad me baš briga za to. Imali su vremena da se obrnu jedno 10 puta ja hoću samo da pišam i da legnem» «A nećeš sa mnom da sediš u kolima?» «Pa dobro, dovedi me do kuće i možda hoću» «A hoćemo li da pijemo?» «Verovatno, meni sad stvarno treba piće.» «Znači, nećeš samo da pišaš i da legneš nego ćemo i malo da se zezamo između?» «Zezaćemo se, ajd samo da stignemo do kuće» Za nepoverovati, kojih 20ak minuta kasnije smo stvarno bili kući. Ne pitajte kako, ne pitajte zašto, snašli smo se. Na satu je bilo 5:07 što znači da smo hodali više od 2,5 sata. Primož se odmah bacio na cirkanje a ja sam malo blejala, čekajući da golupčići finally shvate da smo tu pa da izvršim invaziju na zajedničku nam sobu. Nakon što smo pijuckali-pijuckali i nakašljavali se-nakašljavali konačno su shvatili pa smo ušli. Ja sam se odmah strovalila na krevet i natakla svoj mp3 na uši misleći da će golupčići da nastave. Primož je i dalje pijuckao i smejao se sam sa sobom (ili sam sebi, svejedno). U nekon trenutku je uleteo u sobu i pitao me «Ej, šta to slušaš?» «Ma ništa, neku mjuzu. Oš ti malo?» «DA!!!» reče on i spremno se baci na moj krevet. Rekoh, krevet? Mislila sam na sunđer. Lepo sam vam rekla da apartman nije prvobitno dizajniran za petoro! Vrteli smo tako pesmu po pesmu i pevušili. Bilo je tu i komičnih trenutaka. Recimo, tražeći pesmu često bi naleteo na pesmu koju smo tek čuli. Potom bi uzviknuo «Jeeebote, al je ovo dobra pesma!» «Pa da, sad smo je čuli» «Stvarno? Ne sećam se» Ili slušamo pesmu i on uzvikuje «Domaćice, slušaj sad ovaj deo ... totalno je savršen a plus je i na francuskom» «Pa ono, cela pesma je na francuskom.» «Stvarno? Nisam provalio.» Šaleći se tako, kako to samo umeju mladi, došli smo i do THE pesme. Njegove pesme. Naglo se ućutao i počeo tiho da pevuši. Konačno se smirio pa sam i ja sklopila oči. Odjednom sam osetila neku ruku na stomaku. «Primož JEBOTE šta to radiš» odskočila sam «Koji ti je kurac?» «Šta ... šta radim?» zbunio se «... a, misliš ovo, sa rukom? Hahaha, ma ne brini čoveče, nije to namenjeno tebi ... mislim, ti si mi kao neki model a fantaziram o nekom drugom.» Hmmm. To nije bilo taktično. «Hahaha, šta, demonstriraš na meni a misliš na nekog drugog? Hohoho ... ajd sad idi.» «Pa jel mogu barem da čujem pesmu do kraja?» «Dobro, ajd.» «A jel mogu da ti stavim ruku na stomak?» «Ne.» «A da te zagrlim?» «Ne!» «A da ti pipkam vrat?» «NE!!!» «A što? Jel to zbog domaćina? Mislim ako je zbog domaćina, sad ću mu poslati SMS da ga pitam ...» Zamišljam šta bi moj dečko mislio da u 6 ujutru dobije SMS u kojem ga Primož pita da li sme da me pipka jer kroz to fantazira o nekom drugom. «Abso-fuckin-lutely NOT. Primož, ti si pijan a meni se spava. Ajd napolje» «Ok, Ok idem. Nego ... nećeš valjda da se posle oko ovog sprdaš sa mnom na onom tvom GLOGU?» «Hahahaha, neću, ali samo idi.» «Ok, ajd laka ti noć» Dok je zatvarao vrata, videla sam da je MZD zbunjeno podigla glavu i pogledala me sa upitnim izrazom lica. Znam da je gorela od želje da me odvuče negde i sazna koji mu je kurac bio. Ko zna šta je mislila, imajući u vidu da je od svega mogla da vidi samo naša stopala i čuje glasove. «Objasniću joj sutra» pomislila sam «sada stvarno moram da ... zzzzZZZZzzzzz» To be continued. |