..like a rose on the grave of love..

Zbunjena sam. Cini mi se da i zivci polako popustaju. Drze se jos nekako, ne znam. Zbunjena sam do te mjere da ne znam da li bi bi bilo bolje da sjedim ili hodam. Pa hm, nema razloga da hodam. Ili? Uopce ne znam. Citam te neke postove usput, svi o zivotu, o koracima, o propustenim prilikama. Mislim ono, pa procitat cu do kraja, mozda me koji i opameti konacno. Al kurac, na kraju se jos vise izgubim. Matematicki gledano, moram samo ustat, napravit par koraka, poslat nekom poruku i to bi bio kao prvi korak. Ali mojoj glavi to predstavlja prilicno velik problem. Njoj to izgleda ko da moras dignut kamen tezak 100 tona. Ili preplivati ocean za 5 minuta. E i moja glava ne zeli prihvatiti to da postoji i NEkompliciranost tj. JEDNOSTAVNOST. Cudno, pitam se zasto je rijec jednostavnost tako dugacka. Pa ako bi vec morala oznacavat jednostavno, ne bi onda morala biti sto kraca? Ma gotova sam. Al nije tako strasno kako zvuci. Pocela sam ja malo radit na tom, samo sto se bojim da sam pocela samo u svojoj glavi. Imam potrebu sad hitno nesto ucinit. No sve me zaustavlja, sve me odvlaci i sve me zivcira. Moglo bi se reci da sam bijesna. Bez razloga. Navodno. Aha, mos mislit. Veli mi Parni Valjak upravo sad da moras prvo puzati da bi znao hodati. Pametni su to ljudi. Ok, pretpostavimo da ja sad puzam. Jebote, ocu hodati. Prestara sam za puzanje. Ma glupa sam. Bilo bi dovoljno da pocnem govorit. Ali sad ne mogu. Cesto sam rekla tu prijasnju recenicu. Ja mislim da sam se u biti toliko navikla na nju da sam na kraju i povjerovala u to. Uopce nije tak. Ja mogu sve kaj hocu i ja to znam. Samo sam pun kurac komplicirana. Da, to je. I ovi komarci su krivi. Osjecam da mi jedan leti tu negdje iza ledja, a nazalost nismo u dobrim odnosima hehe. Pisem sad tako da izbacujem svaku misao koja mi je u glavi. Morala sam to vec prije uciniti jer sad ih je previse, steta je vec ucinjena. Htjela bi cuti tvoj glas. Samo, bojim se. Da ne budes bezobrazna.. da ja ne budem mozda bezobrazna.. da ne velim ono sto mislim nego se zadrzim na nepotrebnim stvarima.. Ne spava mi se a htjela bi spavati. Stvarno. Samo da prije cujem tvoj glas i velim ti neke stvari. Kladim se da necu ni oka sklopiti jer cu se dvoumit dal da ti posaljem poruku ili ne. I tako ce onda svanuti jutro a ja cu zakljuciti da opet nisam nista ucinila a tak je u biti jednostavno. Meni ti jednostavni pokreti pricinjaju velike poteskoce. Nekako bas i ne znam baratat s njima. A znam da moram samo probati. Pa prvi puta je najteze. Onda poslije vise nece biti. Valjda, nadam se. Pa nece mi biti prvi puta. Koji k mi je. Ma to je kriv onaj moj feeling u meni. Znam te po rijecima. I jos sam ti onakvu zadnju bezobraznu poruku poslala. Ko da si ti za sve kriva. Ma kuja sam. Jebiga. Oprosti sto sam kuja. Heh ici cu na promjenu identiteta, mozda onda bude bolje. Moram hitno promijenit neke svoje navike. Svoje postupke. Dio sebe. Moram ga baciti. Smeta mi. Ne zelim ga takvog, uzasno me zaustavlja. Zaustavlja me da napravim bilo koji korak. Jaka sam samo kad imam u sebi par litara bambusa. Da. Dobro, ne uvijek. Al onda mogu govoriti. Nema straha. Sad sam ga trijezna izbacila, no osjecam ga jos uvijek kod tog dijela sebe. Ne znam imenovat taj dio. To je onaj dio koji mi neda da se oslobodim. Da ti pristupim bez straha od tvoje reakcije, bez straha da ces opet onak bezobzirno poklopiti, bez straha da ces nestati, bez straha da te necu moci opet prizvati natrag. To je taj dio. E to treba maknut. Sad odmah! I zivcira me ova vrucina. Pun mi je vec kurac nje. Psujem bezveze ali stvarno, ono, nemam volje kontrolirat se. Doslo mi je prije da se napijem jer sam bila uzasno bijesna. No doslo mi je da povracam cim sam osjetila pivu. Tako da sam i od te opcije odustala. I tako sam sad na kraju zavrsila na blogu i svoju tugu utapam tu umjesto u alkoholu hehe. Ne znam stvarno sto je gore. Ajde, dosta. Mislim da je vrijeme.. za nesto..