The devil inside

Kasno palim, to je činjenica. Ali baš 11 godina zakasniti s reakcijom...u najmanju ruku je čudno.

28. ožujka 1999. prvi puta u životu otišla sam na križni put na Ksaver, sa sestrom. To je bilo još u ono doba kad sam redovito išla u crkvu, i ne razmišljajući o tome što to meni predstavlja, i predstavlja li uopće išta.
Mama je išla u bolnicu popodne, a seka i ja smo bile ujutro, tako da možemo otići na Ksaver. Otfurale smo mu maslinovu grančicu s mise. Nije bio ni svjestan da smo tamo, samo je ležao i vidjelo se da nije dobro. Ali doktor je ostajao pri svome, to je normalno, doći će do poboljšanja.
Jedva smo stigle doma sa Ksavera, dan je bio odvratan, nebo sivo i teško i mirisalo je loše.
Mama je obično dolazila doma oko 10. Nisu nam stvarali probleme oko toga, bili smo jako vezani, a on je bio sam samcat u toj sobi.
Nije došla doma u 10. Niti u 11. Negdje oko pola 1 došla je s kumom. I nije trebala ništa reći. Znala sam da će je ta večer pratiti cijeli život. Kad je gledala svoje dijete kako umire.

Svima nam je bio šok. Ali jebiga, to je dio života, i moraš krenuti dalje. I otišla sam dalje. I privikla se na činjenicu da više nikad neću vidjeti svog bracu. I preispitivala samu sebe je li normalno krenuti dalje samo tako, bez puno suza i svega? Ionako ne pomažu, ali nije li normalno tugovati pa krenuti dalje?

A danas je, nakon 11 godina, opet Cvjetnica.
I ne znam što je to u mojoj glavi kliknulo, ali kao da sam tek sad shvatila da...njega nema. I da se neće vratiti.
I tek sada boli, jače nego ikad.

I nadam se da postoji nešto iza, nešto dalje od ovog života, i da ćemo se jednom ipak negdje sresti.

Nadam se da me se koji put sjetiš, buraz...Nisam te zaboravila... :(