The devil inside

Da, znam da je prošlo skoro 3 tjedna od zadnjeg javljanja.
Da, znam da nije u redu od mene.
Da, priznajem da sam najobičnija sebična kokoška.
Ne kajem se. Žalim slučaj.

Jučer je odletio za Istanbul.
Ja sam zadnjih par dana gotovo konstantno tulila, dok me on smirivao.
Na aerodromu sam se suzdržavala jer su mu starci bili tam, sve dok nije došao trenutak kad sam ga trebala pustiti iz zagrljaja na idućih mjesec i pol dana. Mislim da je taj trenutak jučer bio najtužniji u povijesti naše veze.

I onda začuđujuće olakšanje. Nije bilo suza. Nisam skakala od sreće, ali bila sam mirna. Bitno da je napokon počelo.
Jedino sam se kasnije rasplakala na najgluplju pizdariju, njegov status na fejsu, kako gleda mramorno more i pije efes pilsen. Tek je onda postalo stvarno. A ni činjenica da mi je kompjuter štekao nije bila olakotna okolnost. Al smo se kasnije uspjeli čuti preko gmejla.

A danas i prvi put vidjeti se preko kamere. Blažena moderna tehnologija.


Inače, zadnja tri tjedna bila su prepuna svega, između ostalog, bila sam dvaput u inozemstvu (BiH i Slovenija). Prvo na rolovanim ćevapima u Lončarima (BiH) - to je inače piletina punjena sirom i omotana slaninom, nešto prekrasno; a par dana kasnije u Sloveniji, u Zidanom mostu (mislim vam staviti fotke za par dana, pa se strpite).
Za par dana još nekoliko narukvica putuje za Berlin, a u ponedjeljak vjerojatno počinjem i raditi. Možda se bacim i na davanje instrukcija iz fizike i matematike.

Dajte mi još par dana da ovaj kaos u svojoj glavi dovedem u red, a onda me se čuvajte, neću vam dati mira.

Pusa vam od fizičarke.

Mišu...jojim te