The devil inside

Nemrem spavati, pa ću vas malo daviti svojom dosadnom deprica spikicom.

Činjenica jest da zadnjih dana/mjeseci veza između Z i mene nije baš najstabilnija. Točnije, na jako je klimavim nogama i to još jako blizu ruba provalije. Nimalo idilična situacija.

Čudno je kad osobu s kojom provodiš čitave dane zadnjih godinu i sedam mjeseci (i jedan dan, da budem precizna) gledaš kao potpunog stranca. Ne toliko čudno koliko tužno i zastrašujuće.

A opet, ne postoji biće koje ti je bliskije od tog stranca.
Stranca pred kojim nemaš tajni, i pred kojeg stavljaš sve svoje misli, ne razmišljajući o ishodu.
Kojeg već idućeg trenutka prepoznaješ kao dio sebe koji povremeno gubiš.

Svega par prepirki na ljetovanju. Zadnja.

„Volim te, no nisam zaljubljena u tebe.“
I ne lažem, nisam.
A minutu kasnije po tko zna koji put se zaljubim u najljepše oči i osmijeh...

Nakon svake prepirke razmišljam ne bi li bilo bolje da malo prorijedimo viđanje. Možda nas to viđanje 70ak sati tjedno dovodi do zasićenja, mislim si. On ne želi to. I meni je teško pojmljivo.

Pozvan je na teren u Županju. Do sredine listopada.
Dobila sam što sam htjela. Zašto sad nisam sretna?
Zašto je to izgledalo puno bolje dok je bilo samo opcija?

Kud sam se baš na arheologa morala zaljepiti???