The devil inside

Sjetih se davnih dana (zapravo, i ne tako davnih, prije otpr. godinu i pol) kad je ovaj blog nastao. Moja me draga prijateljica nagovorila da napravim blog nakon niza razgovora o „zločestim temama“. Početna je ideja, dakle, bila da pišem o seksu i sličnim pizdarijama bez dlake na jeziku. (ok, sad imam neke jako zločeste slike u glavi, al neću ih dijeliti s vama, jer mislim da ste shvatili da ovaj blog nema nikakve veze s tom početnom idejom) A onda, kad je trebalo početi, i napisati prvi post, nisam se osjećala ugodno pri pomisli da sa hrpom neznanaca dijelim sve dobro i loše vezano uz vlastitu seksualnu aktivnost.
Blog se uglavnom razvijao u moje kmečalište, zbog čega mi je danas žao. Moram priznati da mi više godi kad mi u komentarima kažete da sam vas baš nasmijala, nego kad me tješite (ne kažem da to loše radite, zapravo me „dignete“).
Evo, nažalost, zadnjih mi dana luda glava i hormoni ne daju mira. Razmišljanje o vlastitim postupcima žešće mi diže tlak i kad bih mogla, vratila bih se moćnim Deloreanom u prošlost, u društvu divno kompaktne bejzbol palice, i zatukla samu sebe. Znam, ideja mi i nije najblistavija, al eh, ne očekujete valjda od mene tako složenu mentalnu aktivnost koja bi uključivala i razmišljanje o posljedicama? Jebate, gubim se u vlastitoj rečenici.
Masa pizdarija u mojoj glavi čeka svoj red na uobličavanje u post, no čini se da je strojček koji bi to trebao izvesti trenutno u kvaru. Mislim da patim od kroničnog nedostatka kofeina u krvi.
Slušam najveće hitove Tajči.
Don Žuan i Smokvica.
Ajme kretenizma.

Dobijete post do kraja tjedna. Ne obećajem.
Pusa od fizičarke!