The devil inside

Evo, ispričavam se kaj sam vam nadrobila gluposti u prošlom postu, ali nisam si mogla pomoći. Osim toga, i nije sasvim neistinit. Zapravo, skrpan je od čitave mase istina. Za početak, ja JESAM magnet za frikove, što je vjerojatno rezultat toga što sam se okružila takvim ljudima. Valjda sam s vremenom stvarno počela širiti neku čudnu vibru, kad mi se prikrpaju u roku od sekunde.
Uglavnom je to onaj tip čudaka koji samo počne pričati. Ok, zapravo, zbog toga se nemam kaj buniti jer me nitko ne tjera da odgovaram. Sjećam se da me tak pokušaval zbariti beskućnik Ivo dok sam se vraćala s WC-a u Pothodniku. Pričala sam s čovjekom valjda 5 minuta, a kad sam odbila njegovu ponudu za kavu s objašnjenjem da me dečko čeka, bio je prilično razočaran. A jebiga. Istina, za to bi se mogla opravdati blagim pijanstvom, al mislim da bi isti scenarij bio i da sam bila trijezna.
A od nekih se uleta stvarno userem. Samo od šoka ili od straha.
Jednom me neka cura na cesti zgrabila za ruku, skoro sam se onesvjestila od šoka, jer sam bila skoro pa u trku kad me njena ruka počela okretati prema sebi. "E sorry, inače ne radim ovakve stvari, al stvarno mi dobro mirišiš..." Rekoh "Hvala" i nastavih dalje. Cijeli dan nisam mogla doć k sebi.
Neki drugi put me na cesti zaustavio lik i počne spika:
- Oprosti, imaš li malo vremena?
- Da, imam.
- E, ovako...ovo će ti zvučati užasno smiješno.
- Dobro, da čujem.
- A stvarno ćeš se smijati. Zapravo nije smiješno, ali tak zvuči.
- Da, dobro... - počela sam se smijuljiti jer mi je frajer bio komičan.
- Vidiš, radim na izradi jedne web stranice, foot fetish i slično, a primjetio sam da imaš crvene najlonke, pa sam te htio pitati bi li imala išta protiv da ti fotkam stopala u tim najlonkama. Imamo dosta fotki, ali nemamo nijedne baš s crvenima. - ostala sam u šoku, a kaj drugo?
- Khm...ovaj...pa...to su tajice. Nisu najlonke.
- Nemaju stopala?
- Ne, nemaju.
- Gle, sorry ak sam te uplašio, možeš reći ne, sve u redu, shvatit ću, samo...stvarno su tajice?
- Da, stvarno su tajice, sorry...
A zamislite si, da su bile najlonke, mogla sam se proslaviti i sada biti manekenka za stopala, baš kao što je George Costanza bio za ruke. Bemti, stvarno sam u životu propustila toliko dobrih prilika.
Al najveći šok mi je ipak bio lik koji je prošao na cesti kraj mene, a onda me zaskočio kad sam došla pred zgradu i tražila ključeve.
- E, sorry, imaš cigaretu?
- Nemam, žao mi je...
- Aha, ok, hvala... - i već sam mislila da sam ga se riješila, ali vratio se u roku od dvije sekunde. Doslovno.
- Čuj, fakat si mi predobra - zbunj... - daš mi broj?
- Ne...!?
- Aha...a sorry na smetnji.
- Sve ok, ajde bok - napokon sam iskopala ključeve.
- A da mi ga ipak daš? Ili da sad odemo na kavu?
- AJDE BOK!
Pazila sam da dobro zatvorim vrata za sobom, da još ne uleti za mnom u zgradu i pokuša me obljubiti.
Očekivala sam da će u najmanju ruku prespavati pred mojim ulazom i čekati moj sljedeći izlazak kako bi me opet zaskočio. Nije.

Tolko od mene za danas. Možda vam dam malo mira idućih par dana. A možda i ne. Bumo vidli.
Pozdrav od fizičarke!

Zaboravih: novi