|
The Clash - Brand New Cadillac Kiša pada što me neminovno podsjeća na našeg auteka. Zakaj? Zato kaj mu brisaći ne rade tak da je za vrijeme kiše neupotrebljiv. Je, može se upotrijebiti za to da se u njem sjedi na mjestu i sluša se dobovanje kiše po limenom krovu. Da, naš autek je jedna velika, velika hrpa lima koji je u voznom stanju po suhom. A i to vozno stanje nije prikladno za sve vozače zato kaj ga trebaš znat vozit. Ima brdo mušica koje postaju nesavladiva prepreka za vozača koji ga ne zna u dušu. Tu je problem s alternatorom kaj zajebava tak da ti se lako može dogoditi da ti autek krepa na sred križanja il da se fino voziš, a pokazivač brzine ti sam od sebe padne na nulu. Ak imaš sreće, vrati se natrag, a ak nemaš onda pogađaš kolko brzo voziš. Tak mi je lani taj pokazivač fino zakazal na pol puta od Novigrada prema Zadru. Konstantno mi je pokazival brzinu nula km/h. Srećom je radil pokazivač okretaja, pa sam znala po prilici kojom brzinom se krećem. Druga mušica našeg auteka je kaj ga moraš u kretanju nagarit na iznad 2000 okretaja jer inače ne buš tak lako krenul, već bu ti autek cukal i poskakival kak da si na električnom biku negdje tam u Ameriki na rodeu. K tome je još i polu slijep na lijevo oko, a žarulju nije baš tak lako promijenit. Pogotovo ak je vani temperatura ovakva kakva je ovih dana, pa ti se ruke fino smrznu. Unutrašnjost našeg auteka je donekle ok, ak se izuzmu poderane presvlake na zadnjem sicu (prek tog je dekica) i rupa čudnog oblika na vozačevom sjedištu iz koje fino ispada spužva. Ajd, to nije neki problem. Bitno je da smo prije nekih pola godine kupili nove presvlake, al ih nismo montirali. Još su fino zapakirane i nekak nismo našli vremena da se s njima poigramo. Al smo zato promijenili sve gumene podmetače. I to je nekaj. Dojam u unutrašnjosti još narušava nedostatak oplate na dvoja vrata (prednja suvozačeva i zadnja). Nema tih oplata zato kaj su skinute i metnute na toplo u stan. Skinuti su i električni podizači, a stakla su podboltana s letvama. Podizači se trenutno nalaze na balkonu i popravljeni su, al je prehladno da ih mužić sad montira. Ma, bitno je da imamo novi radio mp3... Izvana je autek lijepe metalik zelene boje, barem na onim mjestima gdje nije izgreban, a izgreban je svuda što od ključeva, što od udaraca i raznih okrzavanja u stupove, zidove i slične čudne prepreke. Kad je dugačak gotovo šest metara i još ima kuku, pa u neke garaže ni nemre ući. Za vozačeva vrata bar nismo mi krivi već neki kreten kaj nam ih je razbil po noći na parkingu. Je, zamjenili smo ih, al i dalje fali dio kvake i ukrasna lajsna. I nekak ta nova/stara vrata vise krivo na pantima, no to se ne vidi kad su vrata zatvorena. Uskoro nam je registracija i baš me zanima kaj buju nam rekli. Lani smo prvi puta prošli bez ikakvih dodatnih popravaka. Dal bu to bilo tak i za desetak dana bumo vidli. Ajd, naručil je mužić novi alternator koji dolazi u petak, pa bu električar to fino složil. Bu i promijenil žarulju, svijećice, valjda brisaće sredil i to je to. Prije tehničkog se otpeljamo par krugova da ispušemo auspuh i fino zagrijemo motor. Uz malo sreće, puno brbljanja s ekipom zaposlenom na tehničkom koja nas već pozna, bumo i to prošli. Ak ništ drugo, autek nam je prepoznatljiv i upada svima u oko zbog svoje linije i zbog toga kaj je jedini takav u Zagrebu... |
|
Paul Anka - love me warm and tender Nakon nesanice i nemirnog sna osjećam se jutros puna poleta. Izgleda da je kod mene uvijek sve naopak. Godila mi je jutarnja šetnja od Glavnog kolodvora do posla. Čak sam čula i cvrkute ptica. Bit će da se u meni proljeće uranjeno budi. Sinoć sam se dva sata vrtila u krevetu, dizala svakih pola sata na pišanje i konačno zaspala oko jedan. Sanjala sam neobičan san. Bila sam u Konzumu i kupovala čokoladice, šunku i druge stvari. Na blagajni je bila repina od dvadesetak metara, a blagajnica nije imala vrećice tak da su svi ljudi ispred mene negodovali što sad brdo stvari moraju nositi u rukama. Jedino sam ja imala vrećicu. U torbi. Tak sam u nju sve potrpala i izašla van. A vani zgrada mog djetinjstva sva objepljena zrnima pšenice. Sija na suncu zlaćanim bojama. Na svim balkonima spuštene rolete od bambusa, a sa vanjske strane na roletama ogromni cvijetovi napravljeni od crvenog papira. Na svakom balkonu po jedan veliki cvijet šuškav kao mak. Crvene se ti cvijetovi na zlaćanoj podlozi. Zeleni se trava u parku ispred zgrade, a ja stojim općinjena prizorom s druge strane ulice. I budim se. Radio mi prekida san. Pored mene mužić duboko diše. Drži mi ruku na goloj stražnjici. Nježno me miluje. Nemam želju da se ustanem. Fino mi je to milovanje. Ne osjetim uzbuđenost nego samo nježnost. Toplinu i ljubav. Dan je divno počeo. Nešto će ga sigurno sjebat... |
|
Mržnja. Vele da je tanka linija između ljubavi i mržnje. Vele da onaj koji može istinski mrziti, može i istinski voljeti. Glupost. Mislim... Trebala bih mrziti, a ne mogu. Ne mogu mrziti nikog, mada imam oko sebe poprilično materijala za mržnju. Uvijek sam i imala. Kaj mogu kad sam lakovjerna i naivna, pa to ljudi iskorištavaju za svoje interese. Mogu biti bijesna. Mogu kuhati u sebi sto čuspajza i goveđih juha, al ne mogu mrziti. Mogu biti razočarana zbog tuđih postupaka i riječi, ali ne mogu mrziti. Mogu okrenuti leđa i viknuti BAŠ ME BRIGA! Mogu samu sebe time lagati, ali opet ne mogu mrziti. Mogu pustiti i suzu poniženja... Razmišljam o tome kakav je osjećaj mrziti. Znam kakav je osjećaj voljeti. Ako je mržnja suprotna od ljubavi, onda, zaključujem, osoba koja mrzi nikako nije ravnodušna prema objektu svoje mržnje. Opsjednutnost je ista. Osjećaji su samo negativnog predznaka. Takva osoba ne zaboravlja niti jednu jedinu riječ koju joj je objekt mržnje uputio, niti jedan jedini postupak koji je objekt mržnje učinio. Isto kao i kod ljubavi. I ja pamtim svaki postupak i svaku riječ. Osjećam se tupo i tužno. Vrijeme je pred kišu. Oblaci ne mogu biti niže. Depresivan pogled kroz prozor. U mozgu košmar. Misli lete, analiziraju, pokušavaju naći odgovor, objasniti neobjašnjivo. "Fakti" nisu takvi kakvima se predstavljaju. Još uvijek imam ljubavi i razumijevanja. To je jedina konstanta koja me sprećava da vrištim, koja me navodi da se borim riječima jer drugog oružja nemam. Trudim se. Pokušavam. Nadam se. Bodrim. Ali riječi ne padaju na plodno tlo. Nema razumijevanja za ono što govorim. Stalno se nekako izokreću i stvaraju drugačiji smisao u tuđoj glavi. Ne, nisam ja objekt mržnje. Mada mi se ponekad čini da se zavaravam da nisam. Nisam savršena, znam. Povrijedila sam neke osobe u ovoj mojoj prvoj polovici života koja se lagano bliži kraju. Naravno, pod pretpostavkom da ću živjeti osamdeset godina. Povrijedili su i drugi mene. Ali sve je to život i ide se dalje. Bez negativnih emocija. Barem smatram da bi tako moralo biti. Ono što je bilo, bilo je. Pamti se, ali se s time ne opterećuje. Ne mrzi se! Eh, kad bi... |
|
Mužić je bolje. Jučer smo bili na Rebru. Trebali su mu napravit još jednu operaciju u jednjaku, al je doktorica odustala. Činilo joj se preopasno jer mu nije sve zaraslo kak treba od zadnji puta. Kaj je tu je. Naručila ga za mjesec dana na zahvat. Bitno da su mu nalazi ok i da više nije tak kritično. Dignul se s III. stupnja na II. To sve tak zvuči pozitivno i bilo bi ok da nisam lagano pizdila kaj smo čekali od 8 do 11,30 da ga se doktorica sjeti pregledat. U tih tri i pol sata se sam prešetavala po hodniku i kad je mužić konačno sestru pital kad bu ga pozvali, sestra mu drsko odgovori da je 30 ljudi naručeno u pola devet. Ma da. Kak ne. A u čekaonici je bilo jedva dvadesetak ljudi, s tim da je većina bila u paru tj. s pratnjom. I naravno, nisu svi čekali gastroskopiju i nisu svi bili naručeni kod istog doktora. Pet minuta nakon obraćanja sestri, mužića konačno pozovu na pregled. Opet je jadničak dušu ispustil i isplakal cijelu muku. A kaj mu ja mogu? Da, da, mužić je bolje. Sam je živčan ko pas. Viče zbog gluposti. Otresa se. Luduje. Tak sam jučer dobila jezikovu juhu zbog računa za vodu od 29 kuna. Nazval me neurednom i neorganiziranom. Eh. nisam mu ni ja ostala dužna neg sam mu rekla da onda sam sve vodi, ak mu se ne sviđa moj način vođenja financija. Rekel je da bude u kaj čist sumnjam. Priznajem, jesam šlampava kaj se nekih stvari tiče, al sve podmirujem na vrijeme i za svaki dokument znam di sam ga stavila. To kaj on oče da je sve posloženo po fasciklima – nek si sam slaže. Bemti suzicu. Jučer su me fakat izjebali i on i stari. Nisam mogla ni ručat na miru. Jedem, a stari mi gura 200 kuna pod nos da si uzmem za taksi 100, a 100 da mu odmah vratim. "Zar ne vidite da jedem? Neću sad novce dirat. Ostavite ih tu na stolu.", velim i stari ode. Mužić me pak tri put dizal od stola. Prvi put da idem tražit gdje sam zapisala očitanje brojila za vodu iz 9. mjeseca lani. Nisam našla. Drugi put da idem tražit nekakvu bravu koju bi mogli zamijenit na moru. Našla. Neku staru koja mu se nije baš sviđala, pa je rekel da je spremim jer može za nekaj drugo poslužit. Treći put jer je tvrdil da je našel ostavštinu od dede tam gdje ne bi trebala bit. Trebala sam ga uvjerit da je to kopija, a original je tam gdje treba bit. Uz put sam još starom promjenila novce...Prisjeo mi ručak. Pucala mi glava. Izmjerila sam starom tlak i išla spavat u 18 sati, pa s malim prekidom, do jutra. |
|
Umro nam prijatelj Miro! Od srca. Žal mi mada je bil zajeban prema svima, al mene je nekak imal rad. Podnosil je moja spuštanja. No, i ja sam podnosila njegove provokacije i bezobraštinu. Uz mnoge mane Miro je imal i vrlina. Kad gmo ga zvali na ručak il palačinke, uvijek je donesel hrpu tog sa sobom tak da je znal u tome i pretjerat. Ak je odlazil prije nas iz Novog, ostavil nam je sve kaj mu je ostalo u frižideru da potrošimo. Kad nam je trebala pomoć oko bilo čega, na njega si mogel računat. Sjetim se njega i nekih epizoda kaj smo imali. Prije dve godine mi je palo na pamet da izbacim stol iz konobe. Rastavila sam ono kaj se moglo rastavit, al kroz vrata nije prolazil. Probala sam ga izvuć kroz prozor. Makakvi. Zovem Mireka. Dogega se on niz ulicu i onda počnu razne kombinacije. On u konobi, ja na ulici, al noge od stola se nedaju. Okreći ovak, okreći onak. Ništ. Onda smo izbili jednu nogu – ustvari strgali – pa smo ga nekak uspjeli kroz prozor izvuć. Zabili smo nogu natrag. Napravili na stolu još jednu policu i ubacili ga u prostor ispod stepenica. Bez Mireka to sve skup ne bi mogla izvest. Je da je neke stvari i zajebal kao npr. kad nam je okrenul na prikolici osovinu na krivu stranu. Pa smo morali sve ponovo rastavljat i sastavljat. A to se dogodilo zato kaj je Miro bil užasno tvrdoglav. Nije htjel slušat da osovina tak neide neg drugačije. Kak se mužiću nije dalo s njim prepucavat, pustil mu je da je stavi kak oće, da sve ušarafi, pa da onda vidi da je bil u krivu. Miro je imal i silne ideje kak izludit susjede. Najbolje je bilo kad je nasred ulice ubacil hrpu suđa u škaf i onda ga pral sa šlaufom. Il kad je došel na plažu, pa si u gaće utrpal četkicu za zube, kaladont, sapun, šampon i išel u more sa svim tim u gaćama. U moru si je onda obavil čitavu higijenu uz zaprepašetene poglede turista. Il kad je jel dagnje sa šlagom. Il kad je sa skalpelom deral zeca... Falit će nam. Od kog bumo sad posuđivali luster kleme, čavle i šarafe? Tko bu sad s mužićem slušal muziku i zavijal ko vuk? Tko bu govoril susjedi u facu da je zmija i to anakonda? Tko bu maloj petogodišnjoj rođakinji Lari donosil mačkice iz ulice? Tko bu nam prigovaral kaj pušimo? Tko bu nam pametoval? Eh, Miro, Miro...Zakaj si bil tak tvrdoglav i nisi doktorima vjeroval? Mogel si još puno poživit, a ne tak otić - bez pozdrava...Nismo ni janjca zavrtili kaj smo planirali... |
| < | siječanj, 2009 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv