razno al´ ne prazno
25.03.2008., utorak
Kažiprst
|
Od kuda samo naziv za prst – kažiprst? Kao to je prst kojim se nekaj pokazuje!? Ma kaj bi se pokazivalo, prije bi on nekaj kazivao! Meni trenutno taj prst na lijevoj ruci kaže da nije sasvim svoj. Utrnuo mi već pet dana. Mravci neki u njemu našli mjesto za godišnji odmor ili uskršnje praznike. Čudno mi pisat po tipkovnici jer u njemu nema osjeta. Izgleda sasvim normalno, al se tak ne ponaša. Bit će da je odlučil preuzeti osnovne značajke svoje vlasnice. A kaj mogu? Sama sam si kriva i sama sam dovela taj svoj kažiprst u takvo stanje-sranje... Kako? Lako?! Pala mi na pamet suluda ideja da idem strugat sa špahtlom zidove u hodniku. Kao trebalo bi ih farbati, pa da ih ofarbam umjesto jaja za Uskrs. I tako sam strugala zid i pol tri dana. Prst nije izdržo ni dva sata struganja i odrvenio. Bit će da sam sa špahtlom uspješno stiskala i živac koji je potreban za njegovo normalno funkcioniranje. Nakon tri dana i zida i pol odustala sam od daljnjeg struganja. Pa i ova stara boja nije tak loša. Ipak sam pofarbala jaja, a zidovi čekaju bolja vremena...ili barem uspostavu ravnoteže u mom kažiprstu... |
19.03.2008., srijeda
Nije za vegetarijance!
|
- Dolazi sutra kamion, veli mi mužić. - Ma kakav kamion? - Pa kamion iz Pušće pun mesa. - !? Kaj su te zvali? - Je, zval me frajer i silom oće doć do mene doma. Rekel sam mu da netreba, al on navalio, pa sam mu rekle da bumo onda otišli na gemišt. A valjda bu nekaj od mesa dal? Tak je otprilike maloprije tekao razgovor između mene i mog mužića. Kakve veze ima sad kamion iz Pušće, meso i gemišt i kak je došlo do svega toga? Sve sam nekak ja zakuhala prije par dana kad sam bila u redovoj tjednoj nabavi ića i pića u jednom povećem dućanu od svih tih silnih lanaca dućana. Kupujem tak šunkicu za Uskrs i prebirem po golemim košarama punim mesa kad u jednoj košari smiješe mi se komadi suhe vratine, fino onak vakumirane. Kak imam boljku proučavat etikete na svim proizvodima, kak bi kolko tolko znala kaj jedemo, vidim da nekaj ne štima. Rok trajanja je prešel odavno (2005. godina). Uzmem drugi komad kad tam isto. Gurnem ruku u košaru što dublje mogu i zvadim komad s pola dubine kad i na njemu isto – 2005. godina. Ebiga – to sigurno ne bum kupila. Drugo jutro uz kavu sjetim se tih vratina i spomenem ih usput mom mužiću. - Pa kaj mi nisi to odmah rekla? Sad ih sigurno više nema!, uzrujano veli između dva srka. - A kaj je to bitno? - Idem se sad odmah obuć i idem tam s kamerom to poslikat. Možda dobimo kakvu majcu il nekaj kak i zadnji put kad sam se žalil na luk. Ostavil je napol popijenu kavu i odmaglil. Vratil se za pol sata. - Izbacili su me van, al sam kupil komad, veli ponosno mi pokazujući komad vratine i račun. Rekli su mi da nemrem tu snimat, al sam sve snimil. Jedna stara mi je držala komad u ruki i mislila je da sam tajni kupac. Rekla mi je da joj je dost toga da ih sam varaju. Odmah je sjel za komp, skeniral račun, te ga sa slikama i pismom poslal na mail te trgovine. Jučer je dobil odgovor da nisu oni ništ krivi neg proizvođač, al da su sve skup povukli iz prodaje. Bila sam tam pa sam se uvjerila da košare više nema, a žena na blagajni bila je loše volje da mi je kruške tak hitila na pult da sam mislila da buju sve zdrockane. Opako sranje je tam bilo taj dan. To je danas potvrdil ovaj iz Pušće kaj se telefonski ispričaval da su ženskice u proizvodnji pogriješile...Sad čekamo kamion. Valjda bu pala neka šunkica... |
18.03.2008., utorak
|
U nedostatku zbivanja na ovom ukletom svijetu pada mi na pamet kako bih voljela biti tamo negdje gdje možeš lebdjeti u eteričnoj tekućini bez boje i mirisa... Kako li samo mogu napisati da zbivanja nema kad su svuda oko mene? Razlučujem ih, ali ih ne primam. Ne fokusiram se na njih, odbacujem ih od sebe i mislim pozitivno. Na Kosovu sranje. Mogli smo biti tamo za 6000 USD mjesečno, ali nismo. Zašto nismo? A kaj ja znam? Nekak mi nije nešt da me plaćaju za smrt...Tuđu, a možda i moju...Jebeš mene, ja tu nisam bitna, ali drugi...Hmmm... Neki dan čitam o umjetniku koji si je zamislio da izgradi kuću na Mjesecu kako bi izrazio ne znam što. Valjda svoju umjetničku dušu...Bizarno! Ne toliko njegova ideja nego to što je hrpa nekih ljudi mu dala donaciju za provedbu njegove ideje. Skupila se tu poprilična svotica od više od milijun kuna...Za kuću na mjesecu!!! Prva pomisao mi je bila koliko bi se ljudi moglo za to nahranit da barem jedan dan ne misle na puko preživljavanje... Kuda ovaj svijet ide?!? Jutros snijeg pada ko lud. Kataklizma? Da bar... |
17.03.2008., ponedjeljak
San
Da li ste gledali prije par dana na tv filmić 28 dana kasnije?U filmu je jedna zgodna i upečatljiva – barem meni – scena u kojoj četvoro preživjelih osoba bježi u taksiju iz Londona u Manchester, te putem prolaze kroz razne sablasne dijelove Londona, prazna cesta, nigdje nikoga...i tako se vozikaju kad najednom iz sveg tog užasa prođu pokraj polja zasađenog raznim cvijećem. Cvijeće je žute, crvene, ljubičaste, plave boje i posađeno u obojenim redovima – uredno i čisto, bez igdje ikakvog korova. Nakon te scene slijedi opet užas i krv na sve strane.... Jutros mi mužić kaže kako je lijepo sanjao. Sanjao je polje posađeno cvijećem, a preko cvijetnih redova preskače zečić. Jedino sam taj san pokvarila ja jer sam na njega vikala dok je gledao zečića...nešto tipa: "ŠTO RADIŠ? KAKO SE TO PONAŠAŠ? IDEŠ MI NA ŽIVCE! PUSTI ME NA MIRU!"... A njemu je i dalje to lijepi san... Kako povezati scenu iz filma sa tim snom? Lijepota i grozota u jednom ili? Da li je zbog te jedne scene film lijep? Nije! Da li je san zbog moje dernjave ružniji? Nije! |
14.03.2008., petak
Kolač
|
Recept je jednostavan. Uzmeš dva pudinga, litru mlijeka, kekse (po mogućnosti petit beure - il kak se već piše), dva šlaga, još 3 deci mlijeka, šest žlica šećera, protvan u koji buš sve skup slagal, lonac za kuhanje pudinga, žlicu za miješanje pudinga ili još bolje mikser - i to je to. Eh, tak sam bar mislila da je jednostavan i bezbrižno sam ošla spavat. Nakon dva sata odmora uđem u kuhinju, a kad tam rusvaj. Kaj se mužić potukel sa starim il nas je posjetila Al kaida? Mora bit nekaj od tog dvoje jel nema drugog logičnog objašnjenja zakaj je puding svud okolo po pultu i zakaj se bijela curka milijeka slijeva niz ormarić. Čini mi se da sam dobila i nove pločice jer su sve nekak bijelo piknjaste. Probam prstom jednu piknjicu i skužim da je to šlag. Hrpa lonaca i posuda leže odbačeni svud okolo... Mužić mirno sjedi za stolom i čita novine. "Napravil sam ti kolač.", hladnokrvno veli između dva otpuhaja cigaretnog dima, "U frižideru je." Otvorim frižider i stvarno. U protvanu se nekaj bjelasa. "Ma, super.", velim. Za svaki slučaj idem provirit u sobu da vidim jer je stari još uvijek živ. Dobro je - gleda televiziju! Nakon sat vremena čišćenja kuhinja poprima svoj prvotni oblik. U sebi psujem zato kaj nemam gdje metnut suđericu i kaj moram lonce ribat. Tješim se kak bum uskoro jela kolače... Dođe i taj trenutak. Izrežem si jedan komad i nekak ga izvučem van iz protvana na tanjur. Pa kaj ak ne izgleda lijepo - mora bit fino. Nekak mi čudno izgleda, al ne bum sad cjepidlačila. Probam prvi zalogaj i zastane mi u grlu. "Pa kaj si to unutra stavil dvopek?" "Aha." Dvopek?!? Zamislite si sad polugnjecavi dvopek s keksima, pudingom i šlagom... |
13.03.2008., četvrtak
Pepek
|
Moje ime je Pepek Malcev. Zakaj Pepek? Ak niste znali Pepek vam je kak i Pepić i svi Stjepani u mom kraju su Pepeki il Pepići. Nismo mi kak zagorci, pa da bumo Štefeki il Štefovi. A Malcev vam znači da sam od staroga Maleca sin. Stari Malec nije već davno živ, a i ja sam neki dan umro. U 75-oj. Nisam imel nikoga od svojih da me pokopaju, pa su me zakopali tam daljše na mjesto gdje se siromaki zakapaju. Pop je rekel par reći, tek tak da me ne zakopaju kak pesa – bez pozdrava i plača. Živel sam celi život tu u selu, u drvenoj kući kaj se sam nije srušila. A sad bu se i srušila onak sama. I za njom niko ne bu plakal. Više ne bu u mom vrtu kraj kuće bilo paradajza i tikvi, a velka jabuka pred kućom bu sva strulila. Bar buju se ose gostile na njoj, a morti neki balavac ju bu pobral, pa bu mu mati spekla štrudlu il nekaj drugoga. Joj kak dugo nisam jel štrudle, ni pite. Jedva da sam i imal kaj za jesti. Penziju nisam imal, al sam si sam kriv zato kaj nikad nisam radil. Nisam se ni ženil. Bil sam uvek sam i svoj. Je, dali su mi po selu i za jest i za pit. Ovo drugo mi je bilo drajše. Pa kaj onda kaj sam sam okolo po kućama hodil i tak dane provodil. Pa kaj kaj sam bil furt prljav, al u dronjkima nisam hodil. Moj prijatelj iz osnovne škole mi je čest nekaj za obleči donesel. Fina roba, hlače, sakoi, košulje i navek mi ga je bilo lepo za videt. Je, bila je tu i jedna cura kaj sam je od malena znal. Zadnji put mi je donesla crnoga vina i smokve s mora. A i kartu mi je poslala. Mislil sam da ne bu mi nikad pisala. Morti je zato poslala tu kartu kaj sam joj zadnji put dal par tikvi da si skuha. Njen muž mi je gural u ruke neke novce za tikve da ona ne vidi, al nisam htel zeti. Pa nis ja prosjak. Tikve su bile od srca. Dal bi ja njoj sve kaj sam imal. Obečal sam joj da bum joj ostavil breskve kad dozriju. Obečanje nisam ispunil jer je više nis vidil... |
Baka
|
Moja baka imala je neku čudnu sposobnost da vidi osobe koje nisu više u ovoj dimenziji. Sada uviđam da je tako - nakon mnogo godina odkada nije ovdje. Dok je bila živa smatrala sam da je luckasta. Zašto? Kao mala imala sam noćne more. Kada sam o tome pričala s bakom pitala me je: "Da li vidiš čovjeka u bijelom kako ti stoji pokraj kreveta?" Nisam vidjela. Do današnjeg dana ga nisam vidjela i ne znam da li ga je ona ikada vidjela. Moja baka bila je jako pobožna žena i samim time vjerovala je u duhove. Stvarno je vjerovala i željela mi je pomoći da nemam straha od čovjeka u bijelom. Rekla mi je: "Svaku noć prije spavanja izmoli oče naš i zdravo Marijo pa te više neće biti strah." Tu je bio jedan problem. Nisam znala ni oče naš ni zdravo Marijo. Baka mi je dala svoj stari molitvenik iz kojega sam te molitve naučila. Stvar je funkcionirala. Nije me više bilo strah. Pretpostavljam zbog autosugestije da mi molitve prije spavanja pomažu. Danas ih više ne molim. Noćne more su odavno prestale... Druga priča s mojom bakom je još čudnija. Kad je deda umro znala je govoriti kako joj on često dolazi u posjet, kako pričaju o svemu!? No, najčudnija njezina priča dogodila se jednu noć. Došli su joj u posjet muškarac i žena. Kuća je bila zaključana, a ona je već bila u krevetu. Rekli su joj kako su umorni od puta i da li se mogu kod nje malo odmoriti. Dopustila im je, te je muškarac legao na drvenu klupu, a žena kod nje u krevet. Ujutro ih više nije bilo, a baka je bila uvrijeđena kako su samo tako otišli bez pozdrava... Kad razmišljam danas o mojoj baki sjetim se njezinog zadnjeg smješka prije nego je umrla. Tim smješkom kao da mi je željela reći da se ne bojim i da ide u drugi svijet, drugi nivo svijesti gdje će egzistirati i dalje...Makar taj drugi svijet bio samo u mojim sjećanjima... |
