29.06.2006., četvrtak
zašto rahatli mrzi klime
Pitala me Zrine u komentaru ispod zakaj ne volem klime, odnosno zakaj sam ih nevoljela a ja to ne mogu objasniti kratko. Naime...
Periodično i sporadično rahatli dobije pametnu ideju. Genijalnu pače čak. Nešto čujem, pročitam, saznam ili - što je češće - izbrijem i voila! Ako nisam imala problem, sad ga imam. Recimo, prije nekog sam vremena izbrijala na povratak prirodi, vegetarijanstvo, nudizam, sadnju maćuhica i sve ostalo što se može podvesti pod zajednički nazivnik "priroda rula". Pa sam, eto, u duhu svoje prirodnosti, povratka korijenima itd itd, počela nagovarati dragog da u nekoj pripizdini iza zaprešića kupimo teren. Te da na tom terenu sagradimo kućicu od nekakve prešane slame. Sve kao prirodno, samo drvo, slama, ko da smo dva od tri prašćića. Niks mort, niks beton, samo prirodno tako da naš chi ili koji kurac može slobodno plahutati po domu nam našem. Problem nije što ja imam ideju, mislim šta sad, neki ljudi imaju ne znam, jedrilice, ja imam ideje. Problem je što sam ja, dok rečene i spomenute ideje, iznosim jebački entuzijastična, uvjerljiva i skroz racionalna. Tako da smo bili praktički na korak do kupnje rečenog kućerka od slame i dasaka kojeg bih ja vjerojatno zapalila, poznata po svojem spretnom i okretnom rukovanju zapaljivim tvarima. To jest, ako je prije vuk ne bi otpuhao.
E sad, kako u takvo zdanje staviš klimu? Nikak, pa otpuhala bi mi chi, feng i shui drito kroz prozor i odoše nepovratno moja sreća, karizma, bogatstvo, blagostanje i seksipil! Završila bih pišući chain drek u ppsu prijateljima i poznanicima o tome kako ne možeš bit siromašan ako si bogat ljubavlju, prijateljima i pozitivnim mislima. Je.
Još neki primjeri mojih GENIJALNIH ideja:
- idem živjet u Australiju s likom koji mi nije dečko ni niš, i koji bi me vjerojatno ostavio na aerodromu. Plan je bio radit za novine hrvatskih iseljenika, baš oni jedva čekaju ovakve retaje iz Hrvatske da im piskaraju o životu i svijetu.
- kad sam ostala bez posla, prijavila sam se na GENIJALAN posao/avanturu. Brijala sam naime otić na Kosovo ispitivat Srbe i Albance kako se slažu i kak im je, onak inače. Otišla nisam jer su mi prijatelji organizirali INTERVENCIJU i zaprijetili vezivanjem za radijator.
- išla sam se u rijeku ukrcat na tanker. prekooceanski.
- mislila sam da je genijalna ideja prijavit se u sanitet aman taman prije Bljeska i Oluje iako sam bila debelo maloljetna
- jednako mi se genijalnim učinilo sjest kao pilot na motorni zmaj kojeg nikad nisam vozila, a suvozač mi je bio bez pilotske dozvole jer je "malo psihotičan"
- ekstremno genijalnom sam ocijenila ideju prijavljivanja za gašenje požara koji je spalio pola jednog otoka
- jednako genijalnim sam smatrala pokušaj hodanja s likom koji je u autu pod normalno držao pištolj, iako je tvrdio da se bavi tekstilom
- a savršenim mi se učinio posao na hot lineu/tarot liniji u noćnim satima, dok sam danju uredno radila u majci svih novina
Osim što imam genijalne ideje, imam i popriličan problem s realnošću. Recimo, kad sam prije par godina počela rekreativno plivati, otplivala sam dva kruga po bazenu i skoro se utopila od zadihanosti i nedostatka kondicije. Ter sam, takva zapuhana i bijela ko krpa, zaključila da mi je potrebna samo dobra motivacija jer šta pasmater, šta je materija naspram snage duha. jel. Te sam počela trenirati za, ni manje ni više, hvarski maraton. Obratite pažnju na riječ maraton.
Kad sam prvi put nakon 7 godina sjela na bicikl, istog sam dana napravila 40 kilometara jer šta, kuracpalac, nadmoćan duh, blablabla, ako ja zabrijem da moje noge moraju pokretat pedale, one će ih i pokretat ili ih neće bit. To što drugi dan nisam mogla sjedit na guzici, ni hodat, ni ustat, ni leć, ni išta uglavnom, samo je znak da nogama treba još stroži režim treninga. Ja da ne mogu? Nemoguće.
Kad prestajem pušit, prestajem i jest. Skroz. Ne priznajem ja te fore, oralne fiksacije, pasmater ovo ono, ako si ja nešto utuvim u glavurdu, to će tako i bit.
E, zato ja ne volem klime.
|
- 10:00 -
Komentiraj (18) -
Printaj -
#
26.06.2006., ponedjeljak
ja došla
Eto, prođe i moj godišnji. Velikodušno sam firmi poklonila 2 dana, a ona me nagradila s toliko posla da ću sljedeći put sunce vidjet tamo u proljeće 2045. Što s obzirom na ove rupama u ozonskom omotaču, globalnim zagrijavanjem, američkim odbijanjem potpisivanja sporazuma u kyotu i paklenom frontom iznad Horvaške potpomognute temperature i nije neki bed. U firmi bar imam klimu. Ne volim ovakve postove, al sad bih samo kratko piskarnula o sljedećim temama:
1. KLIMA Iako smo je prvi put ugradili lani - a ja sam se dotad klela svime što mi je sveto da ta đavolja naprava nikad neće u moj dom te se sprdala s ljudima koji su imali klime u stanu, autu, hlačama... u ovom sam stanu objeručke oduševljeno prihvatila ugrađeno postojanje iste. Dapače, hvalila sam se ljudima kako eto i to imamo pa nećemo skapat ovog ljeta. O kako se samo zajebah! Ima naime na mojoj zgradi centralna klimna jedinica za sve stanove. Na toj klimnoj jedinici, inženjeru koji ju je sastavljao se rodbine najebem, ima displej. Na displeju piše error 102-low pressure. To čak i ja, tehnički neuka i tulava za sve vrste popravaka (šivanje, krpanje, spremanje, pranje suđa i kuhanje uključeno) znam rastumačit kao slab jebeni pritisak u sustavu. Zovemo šefa za održavanje zgrade. Popravit će, veli. Došli majstori prvi. Slab pritisak, kažu, treba odzračit. Sutra će jer sad nemaju šrafincigere. Dođu sutra (ono sutra od prije 10 dana), donesu šrafincigere i zaključe da oni to u biti ne mogu popravit jer je slab pritisak. Dođu drugi majstori. Zaključe isto što i prvi, i isto im je nekaj falilo, šećerleme valjda. Epilog je da pravi, THE majstori, koji su se ocem i majkom zakleli da će doć danas, navodno dolaze odmah sutra ujutro. Poslije 8. U medjutku mi je u 11 navečer u stanu ugodnih i nerashladivih 32 stupnja. Bauljamo ko pijanci svo troje, a ozbiljno se bavim mišlju tužit majstore prve, druge i dvajsedme jer su mi nanijeli ozbiljne duševne boli, da ne velim spojebali ten. Jerbo je to spojebavanje moje psihe jedina karnalna aktivnost koja mi se u zadnje vrijeme događa.
Za sutra sam spremila prastari patent koji bi me iz pakla mog doma trebao sigurno dovesti do klimatiziranog auta: traperice u škrinji. Javim ishod.
2. HRAĆNEM SI NA KARAKTER Jerbo pušim. Opet. S guštom. Upravo sjedim za kompjuterom i pušim. U svoju obranu moram reć da hraćkam po svim emajliranim i staklenim površinama u kojima si ugledam lik i djelo, jebo mene odlučnu i karakternu.
3. SJEBALA SAM SI AUTO Za to doduše krivim prvenstveno hrvatske ceste. Naime, kreteni su komad stare magistrale prije karlobaga raskopali tako da se voziš po gradilištu dok hrpa intelektualaca sjedi pored ceste i puši. I gleda te, kao ono hahaha, gle glupaču di se zapeljala, gle ode podvozje, gle odoše amortizeri, bam ode guma... Ne bih doduše ni skužila da sam si sjebala auto da mi dragi nije sjeo u didija i otkrio da to kaj se on trese na nekim brzinama nije baš jako čeče. I da se čudno nešto čuje dok kočim. Jesam li čula? Jok ba, darling, baš preslušavam novog Springsteena, i toplo ga preporučam. Izvela sam akciju skrušenog kajanja zbog sjebanog didija u kombinaciji sa još skrušenijim priznavanjem svih grijeha i dometanjem kako ja eto tek odnedavno imam vozačku pa ne znam što je normalno, te da ga nikad ne vozim preko 110, blabla truć truć, wasn't me. Sad uz sav poso moram i auto odvest na servis, a kako se u to sve razumijem ko marica u ono što obično nije krivo, sad imam paranoju da ću postupit ko curka koja je na mail dobila crnogorski virus u kojem je se moli da obriše sve sys fajlove pa je to i učinila. Savjete o ophođenju s mehaničarima, posebno ako netko ima dajdžestiranu verziju "Kako odglumit mehaničaru da znaš što je druklager" primam. Hitno.
I na kraju:
HITNO POTRAŽUJEM Dva ćelava gospodina brdjanskog lika i djela, lako raspaljiva karaktera i ograničena vokabulara, da bez suvišnih pitanja utjeraju povelik mi honorar. Plaću nek si isto usput zaplijene. Cijenjene ponude na mail: rahatli@gmail.com.
|
- 22:41 -
Komentiraj (11) -
Printaj -
#
12.06.2006., ponedjeljak
prestati pušiti je fumus vaginus
Oliti narodski pičkin dim. Stvarno je. Evo, ja sam prestala pušiti dosad jedno 17 puta. Ovo je 18 put. I totalno je lako, ono praktički nisam ni osjetila da mi nekaj fali. Stvarno ne. Malo mi se spava, evo drma mi se lijevi kapak već dva dana pa sam poluslijepa, nemrem popit kavu jer mi smrdi, nemrem popit colu jer ima okus ko sredstvo za dezinfekciju zahoda (pretpostavka, nije da sam ikad kušala sredstvo za dezinfekciju zahoda), živčana sam ko pseto, i u svojoj prirođenoj autističnosti dodatno autistična.
Kad okolina shvati da si u postupku odjebavanja cigarete, momentalno se podijeli u nekoliko skupina:
- zakleti nepušači koji svoje odobravanje što se pridružuješ njihovom taboru pakiraju u rečenice tipa "dobro je što više nisi DEBILČINA KOJA TRUJE SEBE I SVE OKO SEBE TIM USRANIM, SMRDLJIVIM, OTROVNIM CIGARETAMA." Ili, što mi je rekla majka jedne frendice: "drago mi je da si prestala pušit, jer su pušači niža, gluplja vrsta ljudi, a ti nisi glupa. Odnosno, bila si, ali srećom više nisi." Touche.
- bivši pušači koji te odma dočekaju ko brata. Prepoznaju se po rečenicama, "Kad sam ja onomad prestao pušit nikad više nisam na pljugu pomislio. Prestat pušit je totalno lako, samo ti treba jaka volja, a zna se hohoho tko ima volju hohoho".
- pušači... "E ja bi tako rado prestao, ali ono... nemrem ja bez pljuge, a valjda ću morat... aj držim ti fige, mislim ako ti je bed, ugasit ću..." I naravno, čovjek se radije druži s pušačima pa čistom inercijom, od totalne simpatičnosti te grupacije, pokupi nanovo njihove navike... To vam je razlog broj jedan za povratak mrskome pušenju.
Onda prođu ta tri, četiri, pet, sedam, mjesec dana tijekom kojih vježbaš tu navodnu čeličnu volju i čekaš da ti bude bolje. Jer je navodno ljudima koji ne puše bolje. Ali, događa ti se sljedeće:
- kašlješ ko majmun
- spava ti se
- ne možeš spavati
- natekne ti jetra
- počneš žderat sve što nema noge da ti zbriše
- zapuhan si non stop
- sve ti smrdi
- nemreš pit kavu, colu, gazirano, nemreš jest junk, zatekneš se u bircu kako naručuješ zeleni čaj s medom i limunom...
Onda prođe mjesec dana i imaš energije. Probudiš se ujutro ODMOREN. Wow. Počneš jesti samo zdravu hranu - povrće, voće, salatice, ovo ono... Vježbaš. Odjednom ti svi govore da nikad nisi izgledao/la bolje. Koža ti sjaji. Roba ti više ne smrdi ko pepeljara.
Ljudi ti pristupaju na sljedeće načine:
- kaj, nisi još pokleknula?
- jel ti bed?
- smeta ak zapalim?
- aj zapali jednu, šta se praviš. (ovo je razlog broj dva za povratak pušenju jer su takvi ljudi obično u bliskoj ti radnoj okolini pa zapališ jednu jer misliš da ti ništa neće biti...)
Ti se hrvaš s napasti a onda dolazimo do stresne situacije broj 1.
SVAĐA
Recimo, ispizdio te radni kolega (djelatnik prodaje ili marketinga). Šta radiš? Ruke ti same traže nešto za zapalit, neš se valjda zelenim čajem s medom i limunom umirit?
PIJANKA
Jednom sam prestala pušit u petak i otišla van. Napila sam se ko zver i zaključila da ako onda nisam propušila, bome ni neću. Vot a mistejka tu mejka - a to je važno pravilo: nikad ne podcjenjujte the dark side...
Dakle, pravila odvikavanja:
1. NE NASJEDAJTE propagandi: odvikavanje od cigareta nije pičkin dim, nije vam potrebna samo snaga volje, trebaju vam krv, znoj i suze. Čeka vas patnja. Je, proći će, meni obično prođe već četvrti dan, al da je gadno - je.
2. NE OSTAVLJAJTE se cigareta na državni praznik. Ne, ne, ne. Nećete imat kaj radit, sve će bit nekak zatvoreno, na TV-u kurac od ovce i propušit ćete dok si reko Dan državnosti. Uz koji mene veže posebno traumatičan pokušaj prestanka.
3. TRIK ZA MOZAK: meni obično pali popit malo vode kad mi se pripuši. Što izazove stvaranje staze slonova od mog stola do WC-a, al pali. Šaljiva pjesmica za skretanje pažnje mozgu na nekaj drugo, ne pali. Jednom sam odlučila pjevušit onu stefan raabovu pjesmurinu vade hade dude da kad god poželim zapalit, završilo je tako da su frendovi počeli pjevušit pjesmu jer im je bila fora, a onda je mene sve to podsjećalo da ne pušim...
4. DEPRESIJA. neki ljudi, ja recimo, padnu u depresiju. Na primjer, čemu život, čemu sve kad ne mogu pušit. Zašto ja uopće dišem? Čemu? Zašto postojim na ovom planetu patnje i bola? Zašto cijeli svijet smije pušit, a ja ne? A oni svi ziher ne vole tu pljugu koliko ja. Ostala sam bez najbolje frendice, pola srca su mi gadovi oteli... Ovakve je ingerniozne ispade najbolje ignorirati. Prođu.
5. Ja sam odustala od vjerovanja da ću se ikad riješit cigarete. Je, hraćnem si na karakter i to, al sumnjam da ja mogu za vijeke vijekova reć pljugi da se tornja. Vjerojatnije ću imat višemjesečne (ili godišnje) prestanke, nakon čega ću kao i svaki pravi bulimičar, navalit na pljugu sa strašću očajnika koji je već mislio da će doživotno bit bez nje... Zato ja mogu nepušit 2 godine i onda odma zdimit cijelu kutiju. Pljuga i ja smo rođene jedna za drugu, to je druga otužna istina o meni s kojom se moram pomirit.
ČEGA NEMA (KAD NEMA CIGARETA)
1. jutarnja kava je bezveze. stvarno. nije to to. ni sjest u birc nije neki gušt. ni novine čitat. niš. ujutro počneš kontemplirat univerzum, što je dobro za tvoj duhovni rast, ali nije dobro za zemaljskog tebe naviklog na hedonističko uživanje u kombinaciji nikotin/kofein.
2. pauza. kaj ću koji mili pauzirat? ovak se ustanem od kompa, odem zapalit pljugu, protračam, zajebavam se i sve pet. nema više pauze, miki moj, nema. jer ono, ČEMU?!
3. seks. jebeš takav seks kad poslije ne možeš opandrčit pepeljaru dragome na trbuh i zadimit jednu postkoitalnu.
4. vožnja. ok, odrasla sam na springsteenu, dylanu i američkim filmovima, ali hoću hoću hoću spustit prozor, navinut mjuzu i zapalit pljugicu dok čekam u tunelu sveti rok.
|
- 12:20 -
Komentiraj (23) -
Printaj -
#
|
