Oliti narodski pičkin dim. Stvarno je. Evo, ja sam prestala pušiti dosad jedno 17 puta. Ovo je 18 put. I totalno je lako, ono praktički nisam ni osjetila da mi nekaj fali. Stvarno ne. Malo mi se spava, evo drma mi se lijevi kapak već dva dana pa sam poluslijepa, nemrem popit kavu jer mi smrdi, nemrem popit colu jer ima okus ko sredstvo za dezinfekciju zahoda (pretpostavka, nije da sam ikad kušala sredstvo za dezinfekciju zahoda), živčana sam ko pseto, i u svojoj prirođenoj autističnosti dodatno autistična.
Kad okolina shvati da si u postupku odjebavanja cigarete, momentalno se podijeli u nekoliko skupina:
- zakleti nepušači koji svoje odobravanje što se pridružuješ njihovom taboru pakiraju u rečenice tipa "dobro je što više nisi DEBILČINA KOJA TRUJE SEBE I SVE OKO SEBE TIM USRANIM, SMRDLJIVIM, OTROVNIM CIGARETAMA." Ili, što mi je rekla majka jedne frendice: "drago mi je da si prestala pušit, jer su pušači niža, gluplja vrsta ljudi, a ti nisi glupa. Odnosno, bila si, ali srećom više nisi." Touche.
- bivši pušači koji te odma dočekaju ko brata. Prepoznaju se po rečenicama, "Kad sam ja onomad prestao pušit nikad više nisam na pljugu pomislio. Prestat pušit je totalno lako, samo ti treba jaka volja, a zna se hohoho tko ima volju hohoho".
- pušači... "E ja bi tako rado prestao, ali ono... nemrem ja bez pljuge, a valjda ću morat... aj držim ti fige, mislim ako ti je bed, ugasit ću..." I naravno, čovjek se radije druži s pušačima pa čistom inercijom, od totalne simpatičnosti te grupacije, pokupi nanovo njihove navike... To vam je razlog broj jedan za povratak mrskome pušenju.
Onda prođu ta tri, četiri, pet, sedam, mjesec dana tijekom kojih vježbaš tu navodnu čeličnu volju i čekaš da ti bude bolje. Jer je navodno ljudima koji ne puše bolje. Ali, događa ti se sljedeće:
- kašlješ ko majmun
- spava ti se
- ne možeš spavati
- natekne ti jetra
- počneš žderat sve što nema noge da ti zbriše
- zapuhan si non stop
- sve ti smrdi
- nemreš pit kavu, colu, gazirano, nemreš jest junk, zatekneš se u bircu kako naručuješ zeleni čaj s medom i limunom...
Onda prođe mjesec dana i imaš energije. Probudiš se ujutro ODMOREN. Wow. Počneš jesti samo zdravu hranu - povrće, voće, salatice, ovo ono... Vježbaš. Odjednom ti svi govore da nikad nisi izgledao/la bolje. Koža ti sjaji. Roba ti više ne smrdi ko pepeljara.
Ljudi ti pristupaju na sljedeće načine:
- kaj, nisi još pokleknula?
- jel ti bed?
- smeta ak zapalim?
- aj zapali jednu, šta se praviš. (ovo je razlog broj dva za povratak pušenju jer su takvi ljudi obično u bliskoj ti radnoj okolini pa zapališ jednu jer misliš da ti ništa neće biti...)
Ti se hrvaš s napasti a onda dolazimo do stresne situacije broj 1.
SVAĐA
Recimo, ispizdio te radni kolega (djelatnik prodaje ili marketinga). Šta radiš? Ruke ti same traže nešto za zapalit, neš se valjda zelenim čajem s medom i limunom umirit?
PIJANKA
Jednom sam prestala pušit u petak i otišla van. Napila sam se ko zver i zaključila da ako onda nisam propušila, bome ni neću. Vot a mistejka tu mejka - a to je važno pravilo: nikad ne podcjenjujte the dark side...
Dakle, pravila odvikavanja:
1. NE NASJEDAJTE propagandi: odvikavanje od cigareta nije pičkin dim, nije vam potrebna samo snaga volje, trebaju vam krv, znoj i suze. Čeka vas patnja. Je, proći će, meni obično prođe već četvrti dan, al da je gadno - je.
2. NE OSTAVLJAJTE se cigareta na državni praznik. Ne, ne, ne. Nećete imat kaj radit, sve će bit nekak zatvoreno, na TV-u kurac od ovce i propušit ćete dok si reko Dan državnosti. Uz koji mene veže posebno traumatičan pokušaj prestanka.
3. TRIK ZA MOZAK: meni obično pali popit malo vode kad mi se pripuši. Što izazove stvaranje staze slonova od mog stola do WC-a, al pali. Šaljiva pjesmica za skretanje pažnje mozgu na nekaj drugo, ne pali. Jednom sam odlučila pjevušit onu stefan raabovu pjesmurinu vade hade dude da kad god poželim zapalit, završilo je tako da su frendovi počeli pjevušit pjesmu jer im je bila fora, a onda je mene sve to podsjećalo da ne pušim...
4. DEPRESIJA. neki ljudi, ja recimo, padnu u depresiju. Na primjer, čemu život, čemu sve kad ne mogu pušit. Zašto ja uopće dišem? Čemu? Zašto postojim na ovom planetu patnje i bola? Zašto cijeli svijet smije pušit, a ja ne? A oni svi ziher ne vole tu pljugu koliko ja. Ostala sam bez najbolje frendice, pola srca su mi gadovi oteli... Ovakve je ingerniozne ispade najbolje ignorirati. Prođu.
5. Ja sam odustala od vjerovanja da ću se ikad riješit cigarete. Je, hraćnem si na karakter i to, al sumnjam da ja mogu za vijeke vijekova reć pljugi da se tornja. Vjerojatnije ću imat višemjesečne (ili godišnje) prestanke, nakon čega ću kao i svaki pravi bulimičar, navalit na pljugu sa strašću očajnika koji je već mislio da će doživotno bit bez nje... Zato ja mogu nepušit 2 godine i onda odma zdimit cijelu kutiju. Pljuga i ja smo rođene jedna za drugu, to je druga otužna istina o meni s kojom se moram pomirit.
ČEGA NEMA (KAD NEMA CIGARETA)
1. jutarnja kava je bezveze. stvarno. nije to to. ni sjest u birc nije neki gušt. ni novine čitat. niš. ujutro počneš kontemplirat univerzum, što je dobro za tvoj duhovni rast, ali nije dobro za zemaljskog tebe naviklog na hedonističko uživanje u kombinaciji nikotin/kofein.
2. pauza. kaj ću koji mili pauzirat? ovak se ustanem od kompa, odem zapalit pljugu, protračam, zajebavam se i sve pet. nema više pauze, miki moj, nema. jer ono, ČEMU?!
3. seks. jebeš takav seks kad poslije ne možeš opandrčit pepeljaru dragome na trbuh i zadimit jednu postkoitalnu.
4. vožnja. ok, odrasla sam na springsteenu, dylanu i američkim filmovima, ali hoću hoću hoću spustit prozor, navinut mjuzu i zapalit pljugicu dok čekam u tunelu sveti rok.
Post je objavljen 12.06.2006. u 12:20 sati.