Q STRIP
srijeda, 23.11.2005.
[Qolumna] oQo stripa Prevodilački blues
|
Piše: Vladimir Tadić Fanovi su mnogo zahtevniji danas. U vreme stare Stripoteke, Bisera, Eksa, ozloglašenih ZS/LMS, ne samo da nismo znali ko je urednik izdanja, nije se znalo ni ko je prevodilac, a neretko ni ko su autori samog stripa. Ali dobro, odrasli smo. Danas nam je bitno koliko grama ima papir, kakve su korice, da li je štampa paus ili ofset, koliko milimetara je naše izdanje uže/kraće od originalnog, i koja su politička ubeđenja članova redakcije. Sa godinama očito raste i FANatizam i sposobnost za zakeranje. No, oko prevoda se koplja lome, donekle s pravom. Dobar prevod može da poboljša loš strip. Loš prevod, češća situacija, može da upropasti odličan strip. Ide ona anegdota gde su se dva drugara sa filološkog fakulteta prijavila za isti posao prevodica. I dok čekaju da ih pozovu na razgovor, jedan kaže drugom: "A šta ćeš ti ovde? Znaš da znam engleski bolje od tebe!" A drugi mu odgovara: "Aha, ali ja znam srpski bolje od tebe". A kod stripova, što bi naš dragi urednik rekao, nije čak ni stvar poznavanja samog jezika – već i stvar poznavanja jezika stripa. Većina prevodilaca toga danas nije svesna – nije caka u tome da strip treba prevesti – treba ga prepevati. A za to je potrebno znanje kako jezika sa koga se prevodi, tako i onog na koji se prevodi. Ne važi ovo za sve stripove, naravno. Plus, neki stripovi ne zahtevaju prepev, već bukvalan prevod. Nema potrebe za zamenom određenih termina, nema potrebe za ubacivanjem lokalizama. Dešavaju se tu gde se dešavaju, radnja je dovoljno univerzalna da je ne treba premeštati na Balkan, ili jednostavno, oni verodostojno opisuju vreme i mesto gde se odvijaju. Zato je smešno čuti u stripu koji se odvija u pretprošlom veku, a koji je mrtav ozbiljan, kako se jedan od likova "ubedačio". Ali, tu je i humoristički strip. Jezički čistunci će vrištati kada čuju nekog Amera kako viče: "Pušćaj me bre!", ili hoće da sluša Partibrejkerse. Validan je to stav, naravno. Možda treba ostaviti original - u slučaju Partibrejkersa bi to bili Hootie and the blowfish – pa ko zna, zna. A ko ne zna, nije ni bitno. No, ja sam oduvek bio za drugu varijantu. Odrastao sam na Chlorophyleu koji se zove Krcko i viče "Vrag mu babin". Na Lucky Lukeu koji se zove Talični Tom. Na Gastonu Lagaffeu, koji se zove Gaša Šeprtlja i radi u redakciji Dečjih novina – nije bitno što je ta redakcija u Gornjem Milanovcu u kome živi cirka 10.000 duša, i koji nema ni zoološki vrt, a kamoli aerodrom i parking metre, a što "naša" milicija nikada nije imala uniforme kao što je ona koju nosi Milkan. Jel' nas bilo briga za sve te nelogičnosti? Jel' su nam bile bitne? Jesu li nam uopšte pale na pamet? Ne, uživali smo, jer nam je takav prevod dodatno približavao radnju, to što su likovi, očito francuski, govorili naš jezik, a ne samo naše reči uklopljene u francuske konstrukcije rečenica. Da je Prunelle ostao Prunelle, a nije postao Žmurko, da De Mesmaeker nije postao Gužvić, a Lebrac Tuško, Gaša verovatno ne bi bio to što je danas. Bio bi puno toga, ali ne toliko puno.  I zato, kada Riki u Krabaru kupuje časopise za kune, kada se junaci Love & Rockets spremaju da progovore dalmatinski, kada će Ralph i Leslie iz Liberty Meadows doći na maskenbal kao Rokeri s Moravu a ne Hall & Oates, meni je to super. Jezik je divna stvar, pruža milijardu mogućnosti. Treba ih korisititi. Ali pažljivo. Da ne dobijemo još jednog Daredevila zvanog Nebojša. (Vladimir Tadić je vječiti apsolvent prava, povremeni savjetnik za medije te konstantni stripofil.) |