Čudni su putevi Gospodnji...

"Mali, šta si pognija glavu?!"
"Ma nisan, baba Ive, dobro sam!"
"Dite moje, meni se čini da fratarstvo nije za te. Ko da su ti utrali stra u kosti pa si sada stalno pognute glave. Sad ću ja tebi ispričati svoju priču o svom Božjem pozivu. Bilo je to davno, završili ratovi, a ja ocvitala u svojoj mladosti. Ostala san stara cura sa trideset i kusur pa odlučin poći priko Rilića u Zaostrog u samostan da postanem časna sestra. Pozdravila se ja sa materom mojom dragom, spakirala se i uputila pješke kozjom stazom priko brda u samostan. Cili dan san pješačila po zvizdanu, znoj me obliva, ali nisan se dala i pridvečer san stigla u samostan. Dočekali me tamo lipo i ljubezno, ali glavna časna me odma primila na pik. Oće ona od mene ovo, oće ono, ne valja ovo, ne valja ono, a mene stislo u grlu da joj sve saspen u brk. Pomislin, Bog me pozva, stsni zube i trpi. Trpila ja jedan, dva, čak i tri dana dok nisan pukla. Kad san pukla, sve san joj rekla šta ju iđe, skupila svoje prnje i nazad priko brda kući svojoj. Cili dan san jopet pješačila, a kad san došla nadomak kuće svoje, nitko sritniji od mene. Više mi nisu padali na pamet nikakvi pozivi. Par godina poslin, kada san išla kući iz druge smjene iz Duvanjske, pozva me moj Ante, a što je poslin bilo sve znaš..."
Babina priča izmami osmijeh na licu Maloga pa načas podigne glavu. Možda ga je baba sa svojom pričom "ubola u žicu", ne znam, ali godinu poslije Mali skine mantiju jer oćutija je ljubav. Ipak, zeru veću i pomalo drugačiju od one koju je osjećao prema Bogu. Ovo je bilo poštenije. Šteta, a opet i nije šteta. Ipak je to bila Božja volja, kako bi Mali rekao.

Oznake: Poziv, časne sestre, ljubav