Ima jedan sat ni po čemu naročito značajan.
Ti i ja ispod njega se nikada nismo našle,
jer to je samo običan sat
ispod kojeg se svi nalaze.

Mislile smo da nismo obične,
i da ne priliči da se ispod sata sastajemo.
Bojale smo se izgubiti u masi,
u masi svih sastajanja,
u masi zagrljaja i pozdrava,
jer ti i ja smo nešto posebno,
a taj sat ni po čemu poseban nije.

Da smo barem bile malo manje posebne
pa da se nađemo ispod sata,
u masi zagrljaja da i mi razmijenimo zagrljaj.

Sat nije ništa posebno.
Ti i ja smo bile
i sada više nismo,
a sat i dalje je.

Da smo se barem našle ispod sata...