Sjećam se vrućih ljetnih dana,
onih kada još nismo imali klimu,
kada je baba govorila da je promaja dovoljna
i da brački kamen sam od sebe kuću hladi.

Jeli smo uz otvorena balkonska vrata.
Nos nam se već priviknuo na miris soli i mora

(više nismo ni obraćali pažnju na taj umirujuć miris)

Koža mi je slana od jutarnjeg kupanja.
U ušima mi lagano zuji zvuk motora kaića.
Baba vadi sir iz frižidera i toči svoju treću čašu vina,
dide pali cigaretu.
Sve je kao i uvijek, baba se mršti na dim cigarete,
a dide odmahuje rukom.

Čuje se zveket vilica i tanjura,
suđe se pere.
Mama i ja ostajemo zadnje,
ostali već ubili popodnevno oko.

Iz vana dolazi zvuk ljeta.
Sve je mirno
sunce prži
nema sada van.

Nisam tada imala laptop ni Netflix.
Samo knjigu.
Uzela bi ju u ruke i čitala,
svega stranicu dvije dok nisam utonula u san.

Najljepši su mi ti ljetni popodnevni snovi bili .
spokoj je bio gotovo nestvaran.
Sanjala sam i bila budna istovremeno.

I sada znam kada me pitaš koliko te volim.
Eto toliko!
Kao te spokojne vruće ljetne dane.
Ti mi ih vračaš
Ti mi vračaš sva ta mirna ljeta.