Prije nekoliko desetaka godina,prvi put sam išao sam u Zagreb.Naime bili smo nas dvojica .Moj prijatelj Remo bio je deran uočljiva stasa,malo niži od mene,ali širokih ramena i pločastih prsa.Presrelo nas je desetak derana naše dobi i ponudilo nam ciglu na otkup.Remo je okrenuo leđa i nije se htio tući.Zapravo uvijek je to radio i uglavnom je taj njegov sistem imao efekta.Likovi jednostavno nisu znali kako da mu priđu ,s koje strane da ga opizde pa su odustajali.Ja nisam imao tu smirenost pa sam rekao;
U redu dećki,navalite, ali molim vas četri po četri. Neznam kako smo se izvukli ,bilo je malo smiješno,a i oni su vjerojatno zajebavali da ubiju popodnevnu dosadu.Tako smo ja i Remo produžili dalje, lagano hodajući do prvog ugla, a onda... Koji je to šprint bio, jebo te mali aviončić.
Zaboravio sam reći,on gotovo nikad nije prićao i jako je volio poeziju. Sad je u Njemačkoj ,čeka državljanstvo pa se čujem s njegovom ženom, jer on, baš i ne voli telefonske razgovore.
"Mobitel ću kupiti, kad ga budu pakovali sa praškom za pranje veša kao gratis". Eto, jednom je ipak to napisao na papirić,a možda i izgovorio ko će ga znati. Davno je to bilo pa se ne sjećam.
Ostalo je malo šunke, pa idem to zgurati u duboko.,jer ko zna, nikad se ne zna,krto je znanje najbolje zamrznuti.
