PROFESOR PSIHO T

U velikom ormaru naše duše obično skrivamo i jednu malu kutijicu u kojoj su pohranjene stvari koje nikom, ali baš nikom ne bi otkrili, pa čak ni sebi. Ako ipak uđete u skrivene katakombe moje psihe nadam se da ćete naći nešto toliko lijepo da nećete moći razumijeti ili nešto toliko zlo i ružno da ni sami nećete moći spavati.
Među tim propalim životima ne mogu se naći, ali neki vrag mi ne da mira, pa stalno iznova čeprkam po tamnim stranama mozga ne bih li našao odgovore kojih nema, pa nema. Zar zaista nitko ne razumije što mi je? Mogu li si pomoći i zašto bol ne prolazi? Samo nemir... Uvlači se poput ljepljiva medija i ne mogu ga s ničim sastrugati. Bol je neopisiva. Da li ima neki lijek ili bar otrov koji bi ju odagnao iz mojih misli. Možda bi trebalo popiti koju... Nemir, nemir, nemir.
Neću više da budem zdrkan i zato idem trčati. Ovaj put ću mačka zavezati na uzicu pola metra dužu od povodca moga Bobija i obje za desnu ruku. Alaj ćemo se natrčati ovaj puta...

PREMETALJKA:
Misli su crne,
Oči su plave.
Šrafi su stegnuti
Oko moje glave.

Izvadi jedan,
Izvadi dva.
Promjene nema,
Jebo te ja.