Pripadan tebi

MIRIS KOLAČA

Nekidan je Brod pisao o našem postolaru Parčini, Ineida se sitija Strižinice a meni je zamirisa tepli kruv i kolači.
Kad smo mi bili dica u glavnoj gradskoj ulici prodava se kruv. Iznad nekadašnje prodavaonice i danas je vidljiv natpis prvog vlasnika pekare.
Ante Strize.





Kad bi mater išla u grad uvik bi doma donila i kruv iz Strižinice. I cila je kuća vonjala. I bija je gušt odma na onako vruči kruv namazat maslac.
Kad ona nije išla ugrad red je bija meni skoknit.
“Doda, aj po kruv!”
I nije tribalo objašnjavat di i kad. Znalo se otprilike kad izlazi peć i kad će vruči kruv bit u prodavaonicu. I samo je tribalo stat u red i pričekat.
I slušat kad češ ćut traktor. Mislim da se onda kruv dovozija traktorom. U velikim, pletenim košarama. Kasnije se nije smilo traktorom pa se kruv dovozija bičikletom.
I mirisala je cila ulica.





Prodavali su se ovde i peciva i kolači. Poznati tvrdi i slatki kolači.
Kad mi mater ne bi spremila marendu, priko odmora bi skoknila do Strižinice, po slatki kolač. A bija je veliki, posut cukron. Zagrizeš u toplo, mekano pecivo. Cukar se prospe po kecelji.
Stresen cukar, pa zagrizem opet. I onda mi ostanu bili, cukarani brkovi. Opet stresneš, opet ispaštročaš kecelju.

A tvrdi kolači su visili na špag. I njih smo obavezno kupovali kad bi odili kod babe i dide.
A ti tvrdi kolač je baš bija gušt utočat u crno vino i pravo, domaće uje.





Prodavaonica i pekara kruva je zatvorena. Mirisi djetinjstva su nestali. Kroz ulicu se više ne ćuti miris teplega kruva. Ne vise više tvrdi kolači. Današnja dica za marendu jedu fornetiće, picete, smokiće i krokiće. I ne samo za marendu. Nekima je to i ručak.
Mali obrtnici, meštri, gube bitku.
Ma meni se čini da i Trogirani pomalo gube bitku. Sve se manje čuje dalmatnski i sve češće na moje “Evala” čujem “Bog”.