Pripadan tebi

NISAN BAŠ LUDA ZA NJIN

U sridu pridvečer zazvoni mi mobitel.
- Ideš smenon u Zagreb?
- Pitaš gluposti!
- Aj spremi se. Iden po lance!
- Dobro, usput me u deset pokupi s probi.
- Dobro.
I tako na brzinu spremim nekoliko stvarčica u boršu, u glavi na brzinu privrtin di bi mogla poć i navijen mobitel za vrlo rano ustajanje.
Partenca je prije tri, za svaki slučaj, jer se očekuje snig. Na Dalmatini nigdi nikoga i vrlo brzo dolazimo do Sv. Roka. Kratka stanka i ulazimo u tunel. Spremni smo na to da nas sa druge strane čeka skroz drugačije vrime. Ali da će nas dočekat baš onolike pahulje, snig i gusta magla, nismo se nadali. Stajanja nema, nego pomalo naprid do prvog odmorišta ili punpe. A nije nimalo ugodno. Nigdi nikoga, snig još nije očišćen, ne vidi se bože tebe. Na prvoj punpi kratak predah i s malim divom nastavljamo pužećim korakom. Uskoro smo sreli i ralice i kad je svanilo sve je bilo puno lakše.





Zagreb nas je dočekao okupan kišom. Na brzinu smo obavili posal radi kojeg smo došli, kratko prošetali i odlučili odma krenit nazad jer smo na radiju čuli da se najavljuje još gore vrime.























Vrlo brzo dočekali smo pahulje. Ralice stalno kruže i čiste tako da nije problem vozit.








Ja se u međuvremenu bavim pjevanjem i fotografiranjem. Iz auta, naravno.


















































Ulazak u tunel je kratkotrajni odmor očiju od bjelila.
Palo mi je napamet da zašto se ne bi ovaj dio Dalmatine cili prekrija!
Bija bi to posal stoljeća!








Na radiju čujemo obavijest da je tunel Sv. Rok i Maslenica zatvoreni. Znači, očekuje nas zaobilazno.





Stara cesta je uska, cila na zakrpe, auto poskakuje ka koza. Okolo na neka mista idilično bijelo, male kučice pod snijegom. Skrenem pogled na drugu stranu, kuće s rupama, prekrivene snigom. Ratne rane još se vide. Prizori su to koji bole. Nema se di stat i izač za slikavanje, pogotovo jer je cili promet preusmjeren ovde.











- Oćeš priko Knina?
- Neću, ajmo se šta prije uvatit mora!
Čeka nas spuštanje priko Velebita.
- Jesi kad ovde vozija?
- Nisan.
Ništa ne govorim. Puno puta sam prošla ovom cestom i uvik mi se od nje dizala kosa na glavi i bija grop u želucu. Ovo je prvi put da se ovde spuštam po snigu uz udare bure. Ralice i ovde čiste ali nimalo nije ugodno. Prošla me volja za slikavanjem. Kad smo se spustili u Obrovac samo san uspila izustit fala bogu!
I gore, s ceste se osmijehnila Velebitu.

Ja i dalje nisam luda za snigom.
I ovaj put mi ga je dosta za sljedećih pet godina!