Pripadan tebi

MOGLA SAM.......

Od kad sam otvorila blog posljednja sedmica najduži je period u kojem nisam napisala niti riči. Jednostavno sidnem na stolicu, otvorim word i gledam u prazni papir. Ne ide, pa neide, pišem, brišem, ne mogu složit dvi normalne rečenice. Da ne govorim da ne mogu napisat nešto baš lipo. Pa sam jednostavno odustala.
Poželila sam tako da mi onaj prošli post, koji je ustvari bio rođendanska čestitka mome Mužu i zahvala šta čita, prati i trpi moje ispade priko bloga, ujedno ostane i zadnji. Bilo je trenutaka kad sam skoro kliknila na križić.
Motala sam se tu okolo, pratila, čitala a ni komentar nisam mogla ispisat.





A nije da nemam o čemu. Glava mi je prepuna.
Mogla bi recimo pisat o peglanju, pranju, kuvanju, slaganju i prislaganju ormara. Vječita inspiraacija nas žena. Sve puno a nemamo šta obuč. E, da, i meni se to događa. Ali, tako je dosadno više o tome pisat.





Ili recimo malo grintat na blogeditor u kome piše skice(1), a od skice ni traga ni glasa. O tome kako me svaki put skonšuma kad oću objavit post a on neda, o glupim spam nevidljivim komentarima i nevidljivim postovima. O tome kako kad upišem korisničko ime i lozinku obavezno izbaci – Blog stranica je uklonjena -. Prvih par puta san se stresla, a sad lipo recitiran beštime ( ovo sam samo malo fina, ovde zamislite kočijaške beštime ) po spisku i po nekoliko puta upisujen podatke. Pa to stvarno nije normalno!





Možda o tome da dica idu na fakultet već petnaest dana a još nemaju iksicu. Dolazi mi tako jučer Mlaja i priča kako je iz menze donila punu kesu mlika i sokića jer je na faksu bila cili dan. I mama, jedan momak mi je reka da bi neznan šta da za jedno mliko. Pa san sve razdilila.
A Starija je prije par dana ostavila na referadi da joj izvade prosjek ocjena, kad je u četvrtak išla pitat je li gotovo dobila je odgovor da šta ona misli, da one ništa ne rade. Da će joj bit gotovo sljedeći tjedan. A njoj potvrda triba do utorka. Pa to je stvarno za popizdit.





Pisat o politici, lopovima, aferama. Grozna tema i stvarno ne bi tila zagađivat ovaj svoj prostor s njima.
Gradonačelinik i Ljubavnica…. Pih….. samo mazanje očiju. Ma ne znam samo šta je čudno u tome da netko ima ljubavnicu. Ljudi moji, zgražamo se radi pizdarija a ljudi u Željezari, Škveru i još puno drugih firmi se bore za koru kruva. Danas je tako njima, sutra možda meni, mojima, prijateljima. A po portalima i teveu se raspravlja o nečijoj ljubavnici.





Predizborna obečanja, transparentnost, kukanje o praznoj blagajni…. Triba se uvatit posla a ne laprdat okolo.
Hmmmm…… možda da postavim pitanje: Kad će bobiji dobit plače?
Ma pitam gluposti!
Odgovor će glasit: Nema novaca…. Blagajna je prazna!





Tribala sam ustvari napisat dvi tri riči o našem malom hrčku koji je uginija prije dva dana. I baš nan je žal te male zvrčkaste životinjice šta nam se uvukla pod kožu. I da, pritom se pitam kakvi su to ljudi koji svoje ljubimce, pse i mačke mogu izbacit na ulicu? Pa me zadnjih nekoliko dana kraj ulaza dočekuje pet, šest pasa. Kvragu, bojim ih se, a žal mi ih je vidit onako napuštene, jadne.





Tema je bilo na pretek a riči mi nikako nisu izlazile. Mogla sam jednostavno sve svalit na bljakastu južinu koju danima već osjećam u kostima i glavi.
Ali nije južina uvik svemu kriva.
Možda mi je samo tribalo…… Ma ništa!
Kriva je ustvari jedna velika tuga i triba malo vrimena da sve prođe.





Kategorija posta:
Fotografija: Jesen u Trogiru
Osobno
Ženski kut
Seks/ljubav
Gastronomija
Politika
Novac
I još puno toga!