VRIME JE.......
Ne volim kad me uhvate ovakvi nikakvi dani.
Kad mi je uglavi paučinasto. Sve nekako magličasto. Mutno.
Kad ne znam ni di bi ni kud bi sama sa sobom.
Kad nešto stalno stvara sjetu. Možda zato šta se bliži kraj lita? Šta se ćuti jesen. Možda?
Gledam TV…. Slike prolaze, riči čujem i ne čujem.
Prolaze nekako kao kroz maglu, bez koristi.
Odustajem.
Palim radio. Ista stvar. Iritira me glas voditeljice.
Uzmem knjigu. Čitam. Stranicu, dvi. Nemam pojma šta čitam. Slova mi samo promiču isprid očiju u nekakvom neredu. Ostaju mi samo nekakve mutne, crne crte.
Uzimam Digital i NG. Listam i mislim…. Pih… baš su im slike bezvezne, mutne.
A u kantunu očiju me nešto žulja.
Kad se ne mogu nasmijat onako glasno. Od srca. Kad je moj smješak samo onako, reda radi.
Osijeh na licu, tuga u oku.
Mislim da je vrime za…..
Neznam zašto…. Možda odlazak, možda samo odmor.
Ali vrime je svakako za prislaganje nekih stvari.
U daljini svijetla točka.
Samo.... triba do toga doć!
|