Pripadan tebi

NAŠLA SAM

Tražim.
Kad sam napisala –tražim- nije mi baš bija na pameti nastavak posta.
Cili život nešto tražimo.
Društvo, prijatelje, partnere,posao, bolji posao.
Osmijeh, sjaj u oku, pažnju, zagrljaj. Sunce. Vitar.
Često ne nađemo šta tražimo.
Ponekad nađemo ono nešto, ali napravimo korak nazad . Pripadnemo se.





U zadnje vrime smo zapljusnuti valom crne kronike. Ubojstva, tučnjeve.
A ja tražim zrno dobrote.
I svaki put osjetim strepnju. Jer i moja dica izlaze kasno navečer vani. Sa fakulteta dolazi kasno navečer.
Sa treninga dolazi kasno, busom iz Kaštili. A nije ugodno stat na stanici kasno po noći i čekat. Uhvati je ponoć dok dođe doma. I nikad neznaš šta se kome mota po glavi….hoće li nekome zasmetat šta je plavuša…. šta je crnka… šta je ovo ili ono.
I svaki put ja se pitam: Kako ova dica mogu bit tako okrutna? Prituč nekoga i ostavit na ulici. I da ne proradi savjest.
Di je nastala greška?
Je li greška samo u genetskom kodu?
Roditelji?
Dica?
Škola?
Društvo?
Ja bi rekla sve pomalo, ali mislim da ipak najveći dio odgovornosti snose roditelji.





Na zadnjem roditeljskom sastanku od 32 –oje dice na sastanak je došlo nas deset roditelja. I to uglavnom roditelji dice koja nisu problematična, koja nemaju izostanaka.
Znam da je vrime teško, svatko radi, bori se za zaradit novac.
Ali…… stvorili smo tu dicu, o dici se triba brinit. A ne ih prepustit isključivo školi, nastavnicima, ulici. Ne mogu oni ispravljat roditeljske greške.
Šta su djeca starija raste broj izostanaka iz škole. Uglavnom su to neopravdani satovi, jer nitko me ne može uvjerit da se opravdano može izostat 1.-3.-6. sat. I roditelji uredno opravdavaju takve izostanke. A to nije rješenje!
I kod mene to nikad nije palilo. Ponekad sam čak bila i stroža nego šta sam tribala a sve radi toga šta sam dobar dio njihovog školovanja bila i otac i mater. Možda baš radi toga….. stisnila bi srce zubima i nije bilo popuštanja. Često su mi znale reč…….. zašto ona može ovo ili ono…….





Ali, ja isto virujen u našu mladost.
U petak sam tražila….. nešto.
I našla sam bljesak dobrote





Dolazi mi mlađe dite iz škole i odma s vrata viče:
- Maaaammmmmaaaaaa!!!!
- Molin!
- Išla san danas dat krv!
- Čula san na radio!
- Slušaj….. nismo imali dvi ure i išli smo u kafić. I onda smo na Sportskoj dvorani vidili plakat da se daje krv i mi smo išle.
- I?
- Najprije nas je pitala je li imamo 55 kila?
Ha ha… iman ja i viška!
Onda san se sitila da još neman 18 godina, pa su mi rekli da dođen za dva miseca.
- A jesi li ti zaboravila na mononukleozu?
- Nisan….. bila bi pitala, ali ionako me vratilo.
- Ja mislin da nećeš moć dat krv.
- I ja mislin, ali isto ću poć pitat.





Malo sam se začudila jer nismo baš često pričali o tome. Kad bi se na TV-u zavrtila reklama ili kad bi na radio pozvali dobrovoljne davaoce rekli bismo kako je to lipo i kako nekome možeš spasit život.
Baba bi obavezno rekla da je ona primila krv kad je bila na operaciji.





I bila sam tako ponosna.
Na cure koje su prvi put dale krv i na moju koja je to želila iako vjerovatno nikad neće moć dat.