Pripadan tebi

OKRUGLO 300

Pita me nekidan Brod da kad ću više progovorit?
Pa evo, pošto je ovo nekako i slavljenički post mogla bi danas reč, ustvari napisat koju rič više.
Najprije samo malo statistike.
Prvi post sam napisala prije nekih godinu ipo dana.
U ovih 300 postova nakupilo se 8080 komentara. Prosjek komentara po postu 27.
I dalje pišem kratke postove…. 53 riječi u prosjeku.
I naravno bez iti jedne slike!
Statistika skroz pristojna. Ali pustimo sad statistiku. To su samo neke brojčice koje i ne znače baš puno.








Ove zadnje dane prolistala sam svoje prve postove i smijala se. Šta na ono šta sam ja pisala. Šta na komentare.
Na neke postove sam samo zakolutala očima i mislila se di mi je pamet bila sve ono ispisat. Ma dobro ispisat ali objavit. Ali ovako sve skupa gledajući nije ovo ni ispalo tako loše. Ipak je to moj dnevnik pa mogu pisat šta me taj tren pukne. A da nije moglo bolje, moglo je. U početku sam pisala malo otvorenije ali onog trena kad sam skontala da me se pripoznalo i moji postovi su postali skroz drugačiji. Ustvari, tad i nastaje moj problem sa pisanjem jer često želim reč odnosno napisat i puno više. Šta ne znači da ja to ne učinim na svoj poseban način. Često samo slikom.








Već od prve napisane riči sam mislila da ja nemam o čemu pisat. I tako iz dana u dan, iz posta u post a sve ne znajući o čemu bi pisala stigla sam do ove sasvim pristojne brojčice.
Posebno mi je zadovoljstvo šta su blogerice koje su nekako istovremeno počele pisat još uvik tu i šta se još uvik čitamo, šta nismo dasadile jedna drugoj.





U ovih mojih 300 postova bilo je svega i svačega. Zafrkancije, recepti, južine, nekoliko jako, jako osobnih postova, ozbiljnih, neozbiljnih i nekoliko sasvim pristojnih uradaka. Skoro u svim postovima kao podlogu sam koristila slike i ponekad sam sa slikama više rekla nego sa ričima.





Od ovoliko postova sedamdesetak ih je bilo na naslovnici, većina njih u fotoreportaže šta je isto sasvim pristojna brojčica.
Kad sam počela pisat naslovnica mi nije bila ni na kraj pameti. Sve mi se to činilo strašno, strašno daleko. Nisam baš očekivala da će i moje slike bit među odabranima i primjećenima. Kad sam prvi put vidila svoje slike na naslovnici nisam mogla virovat. Malo pomalo, postala sam tamo stalni gost.
Nakon nekih 7-8 miseci pribačena sam na almost cool listu šta je naravno pridonjelo tome da se brojčica posjeta popela na više od 72 000 .
Ali sve je to manje važno.





Meni je važno da se ovde ugodno osjećam.
Da sam ovde našla ljude s kojima dijelim isto mišljenje.
Da imam lipo, ugodno društvo, društvo s kojim mogu pročakulat i sasvim nevezano za post ili slike.
Da se od srca mogu nasmijat čak i onda kad i nisam baš od volje!








Još uvik volim vidit nove komentatore i svatko novi je dobrodošao na moj blog.
Nastojim svakome uzvratit posjetu. Ali u zadnje vrime i nemam baš previše vrimena. Da mi dan traje bar 30 uri možda bi sve i stigla. Zato u zadnje vrime uglavnom čitam a komentare ostavim tek tu i tamo.








U zadnje vrime i ne pišem baš nešto. Uglavnom se provlačim sa laganini temama i slikama. Ovo će bit jedan od dužih postova i jedan od onih za koje mi je tribalo malo više od deset minuti koliko mi inače triba za napisat post. Nakon ovoliko postova došlo je do malog umora, zamora.
Došlo je vrime za malo razmislit.
I odmorit.
Uzet nekoliko dana godišnjeg odmora.





Evo, ja sam progovorila. Puno više nego mi je običaj.
A sad bi.... ma ništa, nema veze!
Iden malo odmorit!