Stojim jučer na stanici i čekam bus. Pojavila se neka mrga ćelava od metar i devedeset pet šest, nabijen, ali ne i debeo, u trenerci i nekom crvenom prsluku, u jednom trenu ga nije bilo i sad je tu na samom rugu nogostupa.. Velik tip kojem baš ne bi želio stati na put. Mislim si ma neću ni pogledavati dva puta.
Zaustavlja se autobus koji prevozi djecu s posebnim potrebama, teta pomaže jednom malom, malenom dečkiću da izađe i ona mrcina ga uzima ispod ruku i od sveg srca poljubi u obraz, ali pažljivo i obzirno. Nježno ga spušta na pločnik i hvata za ruku.
Mali je tako sitan, pretpostavljam da ide u prvi razred, ali mogao bi ići i u vrtić, ima nek torbu koja se lagano nakrivila i okrugle naočale tipa Harry Potter. Torba mu se još jače nakrivila i on je zastao da ju namjesti, a tata se ponovno sageo i opet ga poljubio onako kako mame ljube bebe. Tata je smanjio svoje korake i tako hodaju polako i ravnopravno.
Gledala sam za njima dok mi nisu zamaknuli iza ćoška i u sebi odavala počast tom ocu: