Štefek Međimorec
subota, 11.06.2016.
NA PAŠI
NA PAŠI
Mi smo f selji melji kanose koji so pre Drovi svinje pazilji. Kanos je rano v jutro z nekvom trobentom trobentoval po vuljici, a to je bil znak da se morajo svinje pustiti na pašo.
Melji smo i čerdore. Oni so pazilji krave. Isto tak je i čerdor rano v jutro kutil krave po selji. On je pocal s korbočom tak kaj je se proščalo. Meni je to bilo joko ljepo, pok sem ga prosil kaj bom i jo probal. Unda sem fest zamohnol, a korboč je ne počil, nek se zamotal kolji mene kak kača. Se sem bil sprelojtreni. Počel sem se bečati i vikati:
– Pustite me vun, pustite me vun!
Z vremenom ljudi so se menje puščalji krave i svinje na pašo, a i čerdori i kanosi so se zdošlji i se se to dotrglo zanavek.
Mi deca smo rado išlji s kravomi na pašo jerbo smo se moglji do milje volje igrati, a i nekvo hasen smo naprajlji. Jo i Grintavec smo navek išlji skupa. Nejprije smo hodalji za grobje i tam smo se unda pincekovalji, loba ritalji, z deklama se igralji graničare i pomalji smo se hapljuvalji kaditi. F nedeljo smo znalji iti f Storo šumo. Tam smo se igralji tofkače, kauboje i indijonce, tarzane, partizane i Švobe. Alji jempot je f Stori šumi moja krava zginola. Dve vure smo jo iskalji i komaj smo jo našlji. V grmjo je lježola i pomalji preživala.
Alji unda smo počelji hodati na igraljišče za Jadanom. Tam smo se shođalji s celoga sela. Oni z Gašparičevoga kota, dečki z Črne Pešte i Beloga Beča i mi z Gornjega kraja. Tam nam je bilo joko ljepo jerbo je ne bilo puno grmja i krave so nam bilje na videlji. Za Jadanom smo uglavnom loba ritalji. Navek je nešče donesel mantljina, a to je bilo puno ljepše nego dok smo ritalji s prepičenem gumenem lobom.
Š Črne Pešte je dohođal i Tonček. On je išel z menom f školo. Si smo ga zvolji Konj Češelj zoto kaj so oni melji tak suhoga konja kaj so mo se rebra vidla prek kože i rebra so mo zgljedala kak češelj. Tonček je isto bil tak joko suhi – noge so mo bilje kak botice, pok smo unda i njega, kak i njegvoga konja, zvolji Konj Češelj. Jempot nam je f školji drogarica učiteljica Dragica podeljila sljičice na kojima je bil nekof joko suhi dečec z Bijafre. I unda smo mi drugi den moralji donesti peneze za toga dečeca z Bijafre. Grintavec je rekel drogarici Dragici:
– Drogarica, jo predložem da drugi tjeden pobiramo peneze za Konja Češlja jerbo i on zgljeda kak da je z Bijafre, a ne š Črne Pešte. Trebal bi se i on malo opkohljati.
A drogarica Dragica mo je rekla:
– Ivane, zašto tako ružno govoriš? Ne kaže se predložem, nego predlažem, ne tjeden, nego tjedan i tako dalje i tako dalje.
A Grintavec ji odgovori:
– Ampok, drogarica, si smo mi domoči i si se razmemo, kaj bomo ve štacunorilji. Konj Češelj je joko dobro loba rital i oni de je on igral navek so pobedilji. Tak je
dobro znal sukljati kaj si ti dišel na jeno strono, a on z lobom na drugo strono.
Te den smo mi za Jadanom naprajlji prvenstvo. Igralji so Doljjončani, Gornji, Črna Pešta i Belji Beč. Koji so zgubilji, te so ispalji. Praf smo mi Gornji igralji protif Črne Pešte. Nam je na golo bil Grintavec. A to so ne bilji provi golji, nego so z jene strone za stativo bilje hlače, a z druge strone Grintafcova bela majica. Konj Češelj je bil som pret Grintafcom i dol je gola. Si š Črne Pešte so počelji skokati, akat tamo, imamo mi kaj za videti. Nega nam jene stative. Grintavec je počel vikati:
– Neje gol! Neje gol! Kaj ne vidite da nam je Štefekova Cveta gola pojela.
Moja Cveta je žvenčila Grintafcovo majico. Jo sem fljetno dobežal i v zodnji, i to posljednji, čas sem z obedvema rokami počel vlječi Grintafcovo majico s Cvetine lampe. Vun je stol još samo jen rokof. Nekak sem jo uspel vun scukati. Majica je prije bila čisto bela kak snek i bila je zapraf onak malo pljehnotosifkasta kak belji pljeh, a ve je bila žočkastozeljena i so z prelami i jen rokof, on za kojega sem jo z lampe vun vljekel, se resporal. Grintavec se prijal za glovo i rekel:
– Ve sem nahrdal kaj tvorec f pormi.
I unda smo počelji Cveto f čerevo boksati i to tak fest kaj je zatuljila, zritnola se i begac.
Mi smo zgubilji, alji so unda bilji finalje. Igralji so oni z Gašparičevoga kota protif Črne Pešte. I več je utakmica bila skoro gotova, culo ti cusravo, nešto zaviče:
– A de so nam krave?
Niti jene krave na vidiko. Se krave so se rezišlje po poljo ilji so odišlje Fojsak. I mi begac krave iskat. Saki svojo kravo zove, alji se nečejo glositi. I dok smo došlji Fojsak, naša Cveta je mirno lježola v grmjo i preživala. A Grintafcova Đunđa je samo zbelno i zbešnjeno gljedala, tuljila je i so je bila nekak pukljava i debela. Mom smo znalji da se mlode rosne detelje najela i da se naduva. Samo je na mesti štrptala. Grintavec velji:
– Ve moramo ž njom begati kaj precera inače se bo respočila.
I mi begac z Đunđom po senokošaj, alji je nikaj ne hasnelo. Počelje so ji pene iti z lampe. Vidlji smo da vrok šolo bere i jo veljim:
– Jo idem po kuma Jožija, oni so skorom kak provi veternor, makar so zapraf ne, i oni se vu to razmejo.
A Grintavec mi velji:
– Kaj unda tu drmiš? Beži po kuma Jožija!
I jo begac. Srel se po poto Grintafcovoga japo, soseda Jondrija, i rekel sem jim da jim se krava Fojsako naduva. A sosed Jondri so reklji sosedi Mari:
– Mara, elj ve vidiš to! Te junec grintavi posrani me bo na nikaj sprajel. Jo se močim kaj Kristoš kaj se f hižo nekov dinar dosmica, a te pekljenski duh mi bo se zarojtal. Zgrabilji so sosed Jondri fljetno becikljina i direkt pravac Fojsak.
Došel sem do kuma Jožija i rekel sem jim kaj se dogodilo. Kum Joži so do penzije delali v Apatino i dok so došlji f penzijo, nazoj so se vrnolji v Međimorje. Oni so navek po gracki govorilji. I oni so zgrabilji becikljina, zelji so si cekera i f ceker so nametelji nekvo meštrijo i ajt Fojsak.
Kaj se pripetilo so čulji i tetec Fronci i oni pravac direkt Fojsak. Reklji so:
– Ako je Jondrijeva Đunđa mojo koruzu zgozila, unda bo platil globo ilji pe v rešt. Dok so kum Joži došlji, reklji so Grintafco:
– Da sam ti ja otac, ja bih tebi pokazao tvojega Boga!
A unda so reklji:
– Vi muškarci primite kravu za rogove i za rep i čvrsto ju držite da vam ne pobegne.
I unda so kravi fpičilji trokera f čerevo i vun je zljetela nekva zeljena ščava i se koji so bilji bljizo je pošpricala. Unda so kravi zaljepilji nekvoga ferbanta i reklji so sosedo Jondrijo:
– Andrija, pozovi sad odmah veterinara i on će da ti kaže šta moraš dalje da radiš!
Dobežalji so i sosed Đuri. Oni so melji zemljo Fojsako. Melji so kaj za videti. Latje je bilo pojeđeno i kuruza zgožena. Počelji so vikati:
– Pok meni so krave pojelje tri metre kuruze! Što bo to meni platil?
Sosed Jondri so reklji Grintafco:
– Samo dok se to prede, boš ti meni splatil! Ti muljec jen neotesani, grintavi!
Jo sem mom znal da bom i jo nadropal dok moja mama to zezna.
Grintafcova Đunđa se čisto oporojla kak da je čisto nikaj ne bilo. Alji sosed Jondri so reklji:
– Ti i Štefek več nigdor ne smete iti s kravomi skupa na pašo na isto mesto. Ak vas jo zahlopim, ti Ivo boš domaj vehje cepal ilji peš z mamom graha brot.
Sosed Jondri so znalji da je Grintafco nejhujše delo vehje cepati i graha brati. I tak smo mi več ne holji skupa na pašo. A kaj se tu more?!
