|
Ne znam. Nekako mi je vrijeme da se uozbiljim. Nisam više dijete, životne opcije mi se realno gledano sužavaju jer starim, jebote. Ono već sam prešao pola puta, odoka rečeno.
Trebao bih uvesti neki red. Ono da se rano dižem i idem se vrtiti po pjaci, među onim starim ljudima i kupovat neko povrće ili tako nešto. Ma jest, pa da ovo vremena što mi je još ostalo provedem u rutini. To je već pola posla jer kad si u rutini, onda ti i u mozak uđe red, a to nije ono što ja hoću. Ja bi da ja uspostavim svoj red i to bez puno rutine.
Postat ću sportista i svima govoriti kako je sve dobro dok je zdravlja, jebeš sve drugo. Ali neću puno vježbati jer se priča da nije zdravo, da mladež umire po tim fitness centrima skoro pa svaki dan. Ili ih truju. Ne znam tko i ne zanima me. Ja se držim svojog posla i ne gledam puno okolo. Nisam nikad ni gledao puno naokolo. Odmah mi je bilo jasno da je to samo zajebancija i problemi bez kraja. Mislim da bi idealan život bio kad te ne bi zanimalo ništa udaljenije od 15 metara. To je već daleko, ne možeš to ni dohvatiti. Ovako te samo mami. Kako se može čovjek uozbiljiti ako su 360 stupnjeva oko njega užasne i ogromne gromade onoga što ga ne bi trebalo ni zanimati. To odvlači pozornost. A tako se ne možeš uozbiljiti. Ako ti nešto odvlači pozornost baš toliko da te uzruja, onda je normalno da je čovjek nervozan i da ga ne treba baš tad uzrujavati još više jer se svašta može dogoditi. Nego, ja i moja promjena kroz preliminarno ustanovljavanje početnog stanje ove sad trenutne situacije. Na osnovu grube procjene o početnoj situaciji morao bih i definirati neke ciljeve u životu. Ono želim imati para i boli me kurac za sve. Ili možda ipak ima neki posao koji bi me ispunjavao pozitivnom energijom, zadovoljstvom i blagom, ali konstantnom euforijom. A to se ne može kupiti za nikakve pare. Još bi trebao ustanoviti metode, onako samo se malo pozabaviti time, ali o tom potom. A i ne moram imati neki plan da bi se uozbiljio. Mogu se uozbiljiti i bezveze. Ono, od danas sam ozbiljan i nemojte se šaliti kad sam ja u blizini jer mi smeta, molim vas! Molim vas!
Uh, ovo je prvi i zadnji put da to spominjem, ne znam stvarno što mi je bilo. Može se šaliti tko god hoće, ne smeta meni. Ništa meni ne smeta. Pa ja sam ozbiljan čovjek, kako bi mogao sebi dopustiti takvo nešto. Na kraju bi se smijali za mnom, gamad pogana... to je samo životinja koja čeka da čupne malo za nogavicu, taj narod. Ne možeš im ništa učinkovito napraviti, stvarno ih je previše i daleko su bolje organizirani, jedino ih možda nahuškati jedne na druge da i njima bude u kurcu. Dobro, sad znam što mi je raditi. Mogao bi kupiti onaj kotao za pravljenje šećerne vate pa se time početi baviti. Stavit ću više boje da jače namami djecu, djeca to kupe pa bace. Nekako je bezveze, šećer samo nekako prozračniji. Mogao bi napisati na kotao 'Domaća šećerna vata.' Pa bi strancima govorio: Lokališe špecijalitet! Lokališe špecijalitet! Samo što se ja ne znam smiješiti u takvim situacijama i najradije bi da me ne zajebavaju puno s tom vatom. Jedno deset komada da prodam po 15 kuna i eto plaće. A ljeti mogu sve to montirati na motokultivator pa ići po plažama, zajebavat se i prodavat vatu strancima kojima će biti simpatično sve to skupa. Mogao bi neku uniformu nabaviti. Onakvu kakvu je nosio Mao Tse Tung. Ili neki kominezon na kojemu će pisati DDD – deratizacija, dezisekcija i dezinfekcija. Unajmio bi i nekog malog, nekog malo divljijeg da ide okolo i bode ljude sa nekim štapom i govori: Vata... vata... špecijalitet! Moglo bi to i proraditi. Samo da ne bude kakvo sranje sa ovim kamatama, što im bi da povećaju europsku diskontnu stopu, majku im jebem, je li ih strah inflacije ili misle da pomalo sve uspore da ne bi naglo propalo kad počnu sranja sa naftom. To je to. Hoće smanjiti potrošnju jer je sve ionako kinesko pa to i ne igra neku ulogu. A mene da sjebu ko budalu! Ne znam kome da se obratim zbog toga, znam da ne mogu tužiti, ali neću ni šutjeti. A mogu valjda taj kotao naći jeftino u Bosni ili Srbiji, na granici reći da su to od centralnog grijanja neki rezervni dijelovi, neće me valjda zbog toga maltretirat ili ne daj bože da me privedu. Propao bi mi posao unaprijed, tko će svom djetetu kupiti šećernu vatu u čovjeka kojeg su na vijestima privodili u zgradu policije, sa lisicama na rukama, jer uvozi neispravne uređaje za pravljenje šečerne vate. Možda da rastavim kotao pa ga malo pomalo dovozim. Ma sve mi je to nekako na klimavim nogama. Jebiga, pravi igrači ulažu na financijskom tržištu. A mogao sam i ja biti broker da sam slušao tetku i išao na burzu. Da vidim ima li što posla u špekulativnom sektoru. To je neki znak da posao na burzi tražim na burzi. To će upaliti, mogu ja nagovoriti ljude da kupe sebi dobit, tako bi govorio... evo ja bi kupio sve ove dionice da imam para, skočiti će za 20% zbog Jazveca i onog rasula u Plivi, jebemti mater i likvidnim sredstvima, nikad ih nema kad ih trebaš! Držim jebeno bogatsvo u rukama, a ne mogu ništa... jebemti, jebemti... pa bi se udarao šakom u glavu i plakao na sred one burze, pa bi ovi drugi brokeri to sve kupili, mislili bi da ne blefiram čim se udaram u glavu šakom.
Pa ću biti bogat, bit ću po novinama sa ovim poznatim ženama i prepričavati ću ove trenutke neimaštine, koji su mi samo bili velika životna škola, i to sa sjetom u očima jer ja pamtim samo dobre stvari, takav sam po prirodi. Eto.
|
