Oglasi crna gora posao - Susretit će se u sredini
subota , 29.12.2018.Stopa nezaposlenosti
Click here: Oglasi crna gora posao
Les autres ordinateurs vous trouvent avec ce numéro. Par exemple, l'adresse IP de votre ordinateur est 77. Webmasters, les publicistes et les réseaux publicitaires d'évaluer votre site Web qui se basent sur l'estimation de rang alexa de votre site ou un journal en ligne. Beograd City Name: Belgrade Latitude: 44.
Les liens sur les autres sites sont appelés lien externe. Zapošljavamo sezonske i stalne radnike. Ukoliko nije tako, imate razloga za sumnju.
Stopa nezaposlenosti - S'il n'y a pas de balise alt, le moteur de recherche ne comprend rien de l'image. Webmasters, les publicistes et les réseaux publicitaires d'évaluer votre site Web qui se basent sur l'estimation de rang alexa de votre site ou un journal en ligne.
Ces types de liens appelés liens nofollow. Vous devez également ajouter la balise nofollow aux liens, vous pensez qu'il n'en a pas besoin. Les liens sur les autres sites sont appelés lien externe. Vous ne devriez pas avoir trop de liens externes sur votre site Web. Sinon cela affectera votre site Web négativement. Il est trčs important d'utiliser des photos sur votre site Web pour faire apparaître les principaux concepts de votre site Web. Cela augmentera votre nombre de visiteurs potentiels. Les moteurs de recherche comprennent les images par leurs balises alt. S'il n'y a pas de balise alt, le moteur de recherche ne comprend rien de l'image. C'est pourquoi vous devez utiliser la balise alt sur toutes vos photos, que vous utilisez dans votre site Web. Il est crucial d'utiliser la balise alt et de s'assurer que les moteurs de recherche savent de quoi vous parlez. Title Count Out Domain Count 5 Title Link Count 1 In Domain Count 59 PopURL Count 75 Informations sur la propriété intellectuelle Le domaine est soit vous ou l'ID de votre entreprise dans l'Internet, lorsque vous appliquez pour vous connecter ŕ Internet, ils vous donneront numéro de protocole. Cette adresse IP appelée Internet Protocol Number. Chaque périphérique connecté ŕ Internet possčde un numéro IP. Chaque ordinateur doit disposer d'un numéro IP pour se connecter ŕ d'autres ordinateurs. Par exemple, l'adresse IP de votre ordinateur est 77. Les autres ordinateurs vous trouvent avec ce numéro. Le domaine n'est que l'apparence de ce nombre. Beograd City Name: Belgrade Latitude: 44. Webmasters, les publicistes et les réseaux publicitaires d'évaluer votre site Web qui se basent sur l'estimation de rang alexa de votre site ou un journal en ligne. Sur la chance que vous avez un site qui ont une grande renommée, les deux vous sont allés ŕ par plus d'invité et vous obtenez un avantage élevé sur les promotions que vous montrez. Nous avons découvert 20+noms de domaine. Les sites qui se situent au milieu de 2,872,403 et 2,872,383 sur le web juste avant ou aprčs gora.
Oglasi za zapošljavanje- Oglasi za zapošljavanje najbolji do sad!
Cela augmentera votre nombre de visiteurs potentiels. Vaši inozemstvo oglasi ili inostranstvo oglasi su potpuno besplatni i ovde se oglašavaju srpska dijaspora, bosanska dijaspora, hrvatska dijaspora i domovina. Chaque périphérique connecté ŕ Internet possčde un numéro IP. Sinon cela affectera votre site Web négativement. NAPOMENA: Ovaj posao je istekao i možda više nije aktuelan! Les autres ordinateurs vous trouvent avec ce numéro. S'il n'y a pas de balise alt, le moteur de recherche ne comprend rien de l'image. Bez registracije, možete da postavite oglas u brojnim kategorijama: posao u inostranstvu, lični kontakti, brak u inostranstvu, sezonski poslovi, izdavanje i kupovina ili prodaja stanova i kuća. Nous avons découvert 20+noms de domaine. Ces types de liens appelés liens nofollow. Les liens sur les autres sites sont appelés lien externe.
[Slike o seksu|Ona trazi njega zagreb|Oglasnik Kontakti.Hr OglašAvanje, SlideSearchEngine.com]
komentiraj (0) * ispiši * #
Pravilnik o osposobljavanju kandidata za vozače - Stranica za upoznavanje
Osposobljavanje kandidata za vozače
Click here: Pravilnik o osposobljavanju kandidata za vozače
Ukoliko kandidat za vozača već posjeduje vozačku dozvolu za upravljanje vozilom neke od kategorija, obvezan je tom nastavnom predmetu prisustvovati najmanje broj nastavnih sati predviđenih za to u tabelarnom prikazu. Izvanredni nadzorni zdravstveni pregled iz stavka 1.
Ocjena iz stavka 1. Teorijska i praktična obuka kandidata za vozače u daljem tekstu: kandidat izvodi se u skladu sa planom teorijske obuke i planom praktične obuke. POTVRDA O ZAVRŠENOJ TEORIJSKOJ OBUCI Datum MP Potvrdu izdao Ime, prezime i potpis odgovornog lica DOPUNSKA TEORIJSKA OBUKA R. Obuhvaća nastavne predmete: 1.
Auto škole – osposobljavanje kandidata za vozače - Dnevni preventivni tehnički pregled vozila. Vožnja prometnicama s posebnim karakteristikama ako postoje : kružni tok prometa, prijelaz preko željezničke ili tramvajske pruge u razini, vožnja uz autobusna tramvajska stajališta, vožnja u tunelu, vožnja duljim uzbrdicama ili nizbrdicama.
To je stajalište našeg sugovornika iz državne službe koji, kaže, već godinama nastoji upozoriti na taj problem, ali neuspješno. Kad se pročita taj pravilnik, zaista su u njemu diskriminirajuće odredbe. Alternativni propisi Umjesto da glavni kriteriji budu kadrovska i tehnička opremljenost novoosnovanih autoškola, one su sada sporedni kriteriji. Glavni je pak koliko autoškola ima na nekom području. On kaže da su količinska i teritorijalna ograničenja suprotna europskoj Direktivi o uslugama. Poduzetnici su slobodni osnovati koliko god žele tvrtki za obavljanje uslužne djelatnosti, odnosno samostalno snose tržišne rizike. Država ne smije ograničiti broj odobrenja koji bi ovisio o birokratskoj procjeni potencijalnog broja kandidata. Mislim da tu ima pravo i MUP bi zaista trebao napokon preispitati nekoliko odredbi ovog pravilnika, a kad bolje razmislim, čak i ukinuti cijeli pravilnik jer on govori isključivo o tome kada se na nekom području može otvoriti neka autoškola. Dakle, Pravilnik je praktično nepotreban, a za otvaranje neke autoškole bilo bi dovoljno poštovati Pravilnik o osposobljavanju kandidata za vozače u kojem je definirano što sve neka autoškola mora imati da bi mogla nuditi usluge obuke novih vozača. Naravno, treba poštovati i druge propise, pa i one vezane uz osnivanje tvrtke i to je sve što bi moralo biti obvezujuće za osnivanje nove autoškole. Letimičnim pretraživanjem na internetu naletio sam na nekoliko takvih situacija u kojima su instruktori u nekoj autoškoli htjeli otvoriti svoju autoškolu, ali nisu uspjeli. Tako se jedan instruktor koji ima više od deset godina iskustva u obuci novih vozača u svim kategorijama kao predavač, stručni voditelj i administrator požalio da s kolegom iz iste tvrtke i s istim iskustvom nije mogao otvoriti autoškolu. Prilika za ministra Smatra da je to možda i jedina djelatnost u Hrvatskoj koja potencijalnim poduzetnicima ograničava pristup tržištu bez obzira na to što ispunjavaju sve uvjete. Nije to jedino ograničenje, jer nešto slično imaju i proizvođači duhana u Hrvatskoj o tom potom , no dok se čita njegova ispovijest, osjeća se ogorčenost prema sustavu i nemoć da ga promijeni. Uostalom, to je i rekao sugovornik iz državne službe koji je upozoravao na tu besmislenost. Novi ministar unutarnjih poslova Davor Božinović član je Vlade koja za sebe voli reći da je stvorila povoljan ambijent za poduzetnika kao što to inače kaže svaka vlada za sebe. Međutim, ovaj pravilnik potvrđuje da nije baš tako, pa je novom ministru ovo sjajna prilika da već na početku donese promjene u svom području djelovanja. Dovoljno je da ukine Pravilnik i da kriteriji za otvaranje novih autoškola više ne budu broj autoškola, instruktora i potencijalnih vozača na nekom području, nego kadar, tehnička opremljenost i sve ostalo što mora ispunjavati neka autoškola. Legalizirani kartel Iako će se mnoge autoškole naljutiti zbog ovoga što pišem, smatram da treba ukinuti još jedan pravilnik, onaj o jedinstvenim minimalnim izračunskim elementima za cijenu nastavnog sata. Drugim riječima, Pravilnikom je regulirano koja je to najniža cijena za obuku novih vozača. Kao razlog za uvođenje ovog pravilnika navedeno je da se time sprječava nelojalna konkurencija. Kao da ona može postojati uz pravilnik o osnivanju autoškola vidi glavni tekst. Međutim, kad bi se oba ova pravilnika ukinula, ništa se novo ne bi dogodilo na tržištu obuke novih vozača, jer bi sve autoškole ionako morale ispunjavati određene kriterije, poput kadrovske i tehničke opremljenosti itd. Dakle, ovdje postoji jak autoškolski lobi koji brani ulazak novih igrača na tržište i ne ostavlja mnogo izbora novim vozačima da izaberu autoškolu koju žele. Kao da je legaliziran kartel.
BSLZ 2015 - KONFERENCIJA ZA MEDIJE [15.04.2015]
Izuzetno od stava 1. Minimalna razina tehničke opremljenosti učionice autoškole za izvođenje nastave iz nastavnog predmeta PPSP, uredskog prostora za prijem kandidata za vozače i rad stručnog voditelja autoškole, sanitarnih prostora za potrebe svih korisnika poslovnog prostora autoškole, minimum nastavnih sredstava i pomagala potrebnih za izvođenje nastave iz nastavnih predmeta PPSP i UV, vozila AM, A1, A2, A, B, BE, C1, C1E, C, CE, D1, D1E, D i DE kategorije za izvođenje nastave iz nastavnih predmeta UV, ploče za označavanje vozila te naljepnice s oznakama autoškole moraju biti sukladni posebnom propisu kojim se reguliraju minimalni standardi o radu autoškola. Izuzetno od odredbe stava 2. Podloga — reflektirajuća plava folija. Isto vrijedi i za juvenilnu epilepsiju. Ministar nadležan za zdravstvo osniva drugostupanjsko zdravstveno povjerenstvo za vozače kojima upravljanje vozilom nije osnovno zanimanje te drugostupanjsko zdravstveno povjerenstvo za vozače kojima je upravljanje vozilom osnovno zanimanje. Posebni sadržaji za kategorije vozila M, A1, A2 i A Korištenje zaštitne opreme: rukavice, obuća, odjeća, zaštitna kaciga. Na motocikl mora biti postavljena tako da je vidljiva u cijelosti. Izuzetno od stava 1. Član 10 Po završetku praktične obuke kandidatu se izdaje, na njegov zahtev, Potvrda o završenoj praktičnoj obuci, formata A4 ili A5, čiji je sadržaj i izgled dat u Obrascu 4, koji je odštampan uz ovaj pravilnik i čini njegov sastavni deo. Obvezno je navesti odredbu članka i stavka ovoga Pravilnika na temelju kojeg je ocjena donesena. Prestankom rada pravnog lica zaključuju se sve evidencije, a trajno se čuvaju, u skladu sa propisima kojima se uređuje čuvanje arhivske građe, one za koje je ovim pravilnikom to propisano.
[Seksi jebacina|Badoo hrvatska|Kućni poslovi / Čuvanje dece]
Oznake: u, PRIPREMI, Pravilnik, o, OSPOSOBLJAVANJU, kandidata, za, VOZAČE, vozački, skuplji, i, do, 500, KM
komentiraj (0) * ispiši * #
Kroz igru i pjesmu do ljubavi prema stranom jeziku - Datiranje za seks
Dobrodošli na naše stranice !
Click here: Kroz igru i pjesmu do ljubavi prema stranom jeziku
Znatiželjno su gledali što smo im donijeli i jedva čekaju da počnu koristiti materijale, posebno glinu. Fotografije pogledajte u prilogu. Naša je Nataša ove godine nagradu zasluľila prvenstveno zbog uspješno provedene građanske akcije Biblioceker, o čemu smo već u nekoliko navrata pisali, ali ona je to zasluľila svojim cjelokupnim radom. Lastavice, gdje si bila IV SLUSANJE MUZIKE Slusanjem upoznati najmanje 15 kompozicija putem audio-vizuelnih aparata.
U ove četiri godine sklopljena su prava prijateljstva. Uz pola banatskog i sifon sode, život deluje jednostavan i gotovo savršen. Demonstratori su pomagali i odgovarali na mnoga dječja pitanja.
BOSANSKI JEZIK I KNJIZEVNOST 9 (PRIRUCNIK).doc - Večeru mogu da razvlačim i po sat vremena.
NOĆ KOJA SE NIKAD NIJE ZAVRŠILA 2. LAUŠE, NEĆU TE OSTAVITI 5. GLAVA OD TRISTA DOLARA 6. TATA, A ŠTO NIJESI SPASIO MOG ĐEDA? TI SI NAJBOLJI OVDE 8. KAKO JE TO SVE RELATIVNO, MAINE LIEBE MILEVA! VAZDA UZBRDO, NIKAD NA VRH 11. PONAVLJANJE NA ZAHTEV GLEDALACA 12. IZA ZATVORENIH VRATA 13. SAMO SE SEĆANJE SMATRA SREĆOM 14. GALOPIRANJE DO GUMNA I NAZAD 16. PO MENI SE NIŠTA NEĆE ZVATI 17. NE ŽALI SE ZLONAUMNOM - UČINIĆEŠ MU DOBRO! MEĐU SVIMA KAO DA JE SAM 19. A ŠTA JE KAZNA? ZASPAĆU I SANJAĆU DA — NISAM JA 23. NA FILMU SE SVE VIDI 26. I GOLUBOVI SU ZNATIŽELJNI 27. A U AFRICI PLAČU KAD SE NEKO RODI 28. FAKULTET MOŽE SVAKI DA NABUBA, AL' NADZORNIK DA BIDNE SVAKI — JOK! NE 'VATAJ SE ŠIĆA U NEĐELJU! JESI LI SIGURAN DA SI TI — TI? PODARI STRAŽU JEZIKU MOME! NI PO BOGU NI PO MEDICINI 35. MEN SANA IN CORPORIS SANA 36. KAKO JE OBRAD NADVISIO HEMINGVEJA 37. PUŠKA IZ PRVOG ČINA 40. BUBAŠVABE I JELENCI CRNE I BIJELE GORE 41. OD TIH SE OČIJU SAKRITI NE MOŽEŠ 42. NE ZNAM KAKO DA SE BIJEM U OVOJ TUČI 43. DOGODILO SE NA DANAŠNJI DAN 44. O ETICI I NAJBOLJEM PRASETU. DA LI SAM ZAKLJUČAO VRATA? BITNO SMANJENA URAČUNLJIVOST 50. U njoj je Žarko i učesnik i tumač, i pripovedač sopstvenog greha i patnik sopstvene kazne, i dvostruki ubica i zatvorenik, i muž i otac, i brat i sin. Knjiga je teška, tačna, bolna, oštra. Na vama je da procenite i time presudite u svoje ime i u ime društva i humanosti, a ne u ime suda i zakona. I siguran sam, vi ćete, brojno i strasno to i učiniti. Sud je presudu menjao više puta, a menjali su se i sami sudovi, dok je zakon tumačen na razne načine, pa su shodno tome izricane i drugačije kazne. Knjiga se bavi najvažnijim i najbolnijim pitanjem koje i dalje lebdi u vazduhu: Da li je Žarko Laušević ubica iz zločinačke potrebe, ili iz nužde? No, nisam ja taj koji daje odgovor. Ja ukazujem na izazov koji knjiga pred vas postavlja. Neki će imati dileme, neki će verovati i plakati dok čitaju. Neki neće, i da žele, moći da promene mišljenje koje već imaju. Dilema je ogromna, a talog običaja vekovno razvijan unutar porodice i sredine određuje vrednosti i pravila života, koji ne pomažu u donošenju ove odluke. Kao i sa svakom drugom važnom knjigom u okviru jedne kulture i Žarkova će uzburkati mnoge i tek kroz njih progovoriti punim glasom. Krug će biti zatvoren u srcu i mozgu vas, čitalaca. Zašto baš ja pišem ovaj predgovor? Evo ovako: Žarko i ja se poznajemo više od trideset godina, snimili smo jedan film zajedno i posle toga izgubili svaki kontakt. Ja sam već živeo u Americi kada je Žarko ubio dva mladića i trećeg ranio. Ta je priča bila za mene daleka i nejasna, nije me se ticala. Tačnije, nisam želeo da bude deo mene, izbegavao sam suočenje i sa činom, a i sa samim počiniteljem. Već više od deset godina živimo u istom gradu, u Njujorku - prestonici svih ljudi koji žive drugi život; čak živimo i u istoj zgradi na našem voljenom ostrvu. Jasno se sećam dana kada sam želeo da propadnem u zemlju jer smo se sreli ispred stanice podzemne železnice. On se vraćao sa posla, umazanog lica i ruku, u molerskim, farbom isflekanim pantalonama, a ja sam veseo išao u grad, bez mogućnosti da ga zaobiđem, bez snage da pitam išta od važnosti, samo ljubazan, formalno nasmejan. Pamtim, i to dobro, kako mi je odjednom, pošto smo uz kratko mahanje rukom prošli jedan drugog, ponestalo vazduha i kako sam na obrazu osetio šamar koji nisam sam sebi opalio. Zatim se desila njegova selidba u drugi stan na istom spratu i naša duga priča u mračnoj i praznoj dnevnoj sobi. I njegove i moje. Zbližio nas je, vremenom, fizički rad, jer smo obojica bili deo ogromne armije emigranata - umetnika i intelektualaca - koji preživljavaju radeći moleraje i polukvalifikovana rintanja. Žarko je postao odličan moler, dok sam ja bio manje nego prosečan, jedino me je vadio nadimak, Profesor. Mrak razaranja i serija događaja u kojima pobeđuje primitivizam stižu do nas iz majčice Srbije i njene sestrice, Crne Gore. Svaka vest odande je gora od prethodne, a nekadašnja istočna Jugoslavija se drobi i ograđuje. Deo svesti i ponosa polako nestaje, želja i dalje postoji, ali je muka sve veća. Vreme tvrdoglavo i bezobrazno prolazi bez zastajkivanja, a Žarko i ja počinjemo da se družimo. U poslednje dve godine ja sam svedok, gotovo iz dana u dan, kako je Žarko, od stotina i stotina stranica svog Dnevnika, sačuvanog u šesnaest svezaka, iz hroničara prerastao u pisca. Sumorne stranice zatvorske hronike pretvaraju se u intimnu ispovest. Zatvor je bio borba za opstanak i boreći se svakodnevno da preživi i ostane normalan, Žarko počinje da piše. Pisanje postaje njegovo verno utočište, njegov izvor energije, njegova vera. A pripovedač u njemu uspeva da spoji dvostruki smisao pisanja - pisanje koje definiše posledice ljudske smrtnosti i pisanje koje čuva život od zaborava. Pripovedanje retko opravda dugovečnu mudrost da je život određen sudbinom. Neophodan je susret čoveka koji prepoznaje i razume dubinu ljudske duše i redosled događaja koji su odraz neumitnosti sudbine. Istorija pisanja i jeste proces mnogobrojnih, manje ili više uspešnih, pokušaja da se dostigne sam vrhunac doživljenog. Posebno su dragocene one povesti koje posle tragedije ostave prostora i za buduću nadu. Čovek je krhko biće koje odlaskom iz života ostavlja iza sebe samo uspomene. Ova knjiga dodiruje mnogo tema, predstavlja brojne likove i opisuje sijaset događaja. Žarkovo zapažanje je oštro i iskusno, ulazi pod kožu onih koje opisuje; njegovo uvo pamti suptilnosti jezika i zvukove dugačkih zatvorskih hodnika, njegova mašta razgovara sa maštom rođenog brata. U tišini, u osluškivanju, u zadržanom dahu, u tuposti prolaska vremena. Iznad svega, i kao prava potvrda Žarkove blagosti, tokom cele knjige provejava humor. Taj humor je raznolik - kao i likovi i priče oko njega - ali je odraz snage koja ga drži da ne poludi. Upravo sam taj humor prepoznao i zavoleo u ovom, današnjem Žarku. To je humor ljubavnika života, a ne nekakvog jetkog sumnjala. Onaj Žarko, iz knjige, i ovaj, pored mene, sa kojim pričam i šetam, slušam odlomke dnevnika, i Njegoševe stihove koje recituje, postaju jedan čovek. Ovaj današnji sagledava onog kažnjenog. Sagledava ga brižljivo, kritički, najdublje što može. I uvek, kao kratki odmor između dva dramatična časa, odmori nas humor. Žarko potiče iz duboke usmene crnogorske tradicije koju je nadogradio prvo kao glumac, a sada i kao pisac. Uz taj humor ide i njegov osmeh. Da, to je isti čovek. Pamti slike koje prethode tragediji. Počinje da prepoznaje i živi sopstvenu sudbinu. Tragedija se ne može razumeti i preživeti kroz ostrašćene emocije, kroz bes i mržnju, kroz slepu ljubav, već jedin kroz prihvatanje besmisla tragedije. Dobrota, širina shvatanja, pamet, neophodni su za katarzu. Spremite se za veliki put koji ćete proći čitajući ovu knjigu. Taj put nije ni malo lak, priča je emotivna, neke rečenice seku kao nož. Ali, ako čitate otvorenog srca, nagrada će na kraju biti posebna: upoznaćete jedno ranjeno ljudsko biće koje prolazi kroz pakao gledajući svet oko sebe sa željom da ga razume. Zoran Amar, u jesen 2011. Uzimam kožnu torbicu od koje se ne odvajam i izlazim iz kola. Oko kioska brze hrane preko puta je u toku tuča. Dvojica se rvu na zemlji. Oko njih je gomila koja vrišti i navija. Sa druge strane preme kiosku juri nekoliko mlađih ljudi. Mili stoji sa druge strane mog golfa. Pogledasmo se i vraćamo se u auto. I ostali semafori duž čitavog Bulevara samo žuto trepću. Tamo je makar vazda bilo mirno. Titograd Podgorica deluje napušteno. Trideset i šest stepeni Celzijusovih. Klima u mom polovnom golfu to ne može da rashladi. Iako se primičemo kraju u kom sam proveo gimnazijske dane, uvek osetim nelagodu kad ovuda prolazim. Da, palo je tu par šamara, guranje, pretnje da me više ne vide u njihovom reonu. Nisam otišao kući posle toga. Sedeo sam dugo ispod mosta na obali Morače, prao lice, pušio i plakao. Te noći sam možda odlučio da, kako god krenulo, posle mog studiranja ovamo više ne dolazim. Sećam se da mi se neizdržljivo išlo u WC. Tamo, malo dalje odavde, na sred neosvetljene raskrsnice prema Cetinju, u jednom trenutku samo sam video nečiju glavu koja probija šoferšajbnu i pada na mene. Sećam se kukanja mog ujaka. Istrčao je iz kola, išao okolo, dozivao, zapomagao. Nisam mogao ni da se pomerim, niti da govorim. Bio sam pritisnut nesrećnikom čija je glava u mom naručju krenula da se cela boji u crveno. Srče je bilo svuda, po obojici. Bila je zima, napolju je duvao oštar severni vetar. Ja sam, hipnotisan od šoka, sa obe ruke držao njegovu glavu kao neku strašnu loptu koja je krenula da se otvara i pršti po meni. Njegova desna ruka je bila preko mog ramena. Sećam se vreline njegove krvi. Ujak je pokušavao da me oslobodi tog strašnog zagrljaja, vukući biciklistu za noge. Čija je to krv? Krv neznanca, moja mokraća i znoj, ujakove suze. Sećam se smrada koji me je pratio nedeljama kasnije. Nešto kao smrad jedne zaklane kokoši kad je iznenada linuo pljusak, na Cetinju, kasnih šezdesetih. Svi su otišli u kuću, ostavljajući poluživu obezglavljenu kokošku da se trza na kamenom stolu. Mene je neko u toj žurbi zaboravio. Razjapljene vilice kisnuo sam pred slikom umiruće kokoške. Smrad mokrog perja i krvi. Od tada više nikad nisam okusio pileće meso. Biciklista je bio devet meseci u komi i preživeo je. Moj ujak je oslobođen krivice, ali bio je dužan da mu kupi novi bicikl. Taj bicikl je nekoliko nedelja čekao na balkonu našeg stana u prizemlju, dok se jedne noći neko nije uzverao preko ograde i ukrao bicikl. Posle toga moj otac je pozvao majstore i ovi su napravili rešetke na balkonu koji od tada podseća na kavez. Stižemo do raskrsnice Bulevara i Ivana Vujoševića. Još pre nego smo skrenuli levo do nas dopiru neka podvriskivanja. Dovikivanje preko puta ne jenjava. Nazirem grupu od nekoliko momaka. Ne okrećem se na njihovu stranu. Nedavno sam u Morinju, u Boki, ujutru zatekao obijen auto, sa rupom pored volana umesto tek kupljenog Sony-ja. Mili je kod kioska, vidim da naručuje nešto. Gubim ga iz vida. Ušao je kroz uzani prolaz u baštu restorančića. Oko kioska je mirno. Čuje se kako cvrči meso i metalna lopatica koja struže zagoreli luk. Neki mladić sedi na ogradi susednog lokala i jede hamburger. Cvećara je tamo, koliko mi se čini. Ulazim kroz uzani prostor prema bašti. U bašti je jako mračno. Odavde ne vidim Milog. Vidim konobaricu koja se bavi pripremom hrane. Ona grupa glasnih mladića kao da se udaljava, ali ne prestaju da se deru. Kao kad se žališ na loše vreme, na inflaciju, na nešto što ne možeš izmeniti. Konobarica osmehnuto slegnu ramenima. Okrećem se i vidim onog momka sa ograde da se preteći približava. Ili pokušavam da odglumim mir. Ima oko dvadeset godina. Ko si ti da pitaš? Prilazi žurno Mili iz bašte. Što ima da pita? Sve pada oko mene! Vidim betonski pod, moje lice se rolja po njemu. Osećam udarce po nogama, nove po glavi. Moja sočiva su nekud odletela. Minus šest u mraku! Pokušavam da se zaštitim od udaraca. Shvatam da sam već unutar baštenskog dela. Sve je i dalje bez zvuka. Neko otima moju torbu! To je onaj prvi momak koji je sedeo na ogradi. Ne, to ne sme da se desi! Kreće neki strašni adrenalin, čupanje oko moje torbe. Odvojio sam je od njega! Vadim pištolj iz moje torbe i istog trena ga repetiram upravljajući ga prema napadaču. On skače na mene! Vidim mu tu, na par santimetara od mene onaj isti ludački pogled i nikakav strah. Rvemo se, stojeći, oko mog pištolja. Vidim da nešto viče, ali ništa ne čujem. Moj CZ-99 je izmedju naših grudi. Četiri ruke koje se otimaju. Ništa se ne dešava. Ni zvuk, niti siledžija odustaje. Ne znam koliko puta i ne znam gde. Mislim da sam ga pogodio. Pritisak popušta, njegovo telo se odvoji od mene. Stojim nem, mokar, žmirim okolo, nemam vazduha. Tu, metar-dva od mene neko leži na podu. Iznad njega, kolenima pritiskajući mu grudi, je onaj što me je prvi udario i zabada mu nešto u glavu! To na zemlji je - Mili! Njegovo telo ne reaguje na udarce ovog odozgo! Uspravljam pištolj i pucam. Ne znam koliko puta. Na kraju je pištolj ostao u zadnjem položaju. Mladić pognuto, držeći se za stomak, otetura kroz uski prolaz napolje. Lice mu je skroz krvavo! Dozivam ga, ili mislim da to činim. Bože, je li živ? Je li ga onaj ubio? Jesam li ga ja ubio? Ništa i dalje ne čujem. Otvara oči i duboko uhvati vazduh kao čovek koji je jako dugo ronio, pa je napokon isplivao na površinu. Pomažem mu da ustane. Njegova košulja je skroz krvava. Ne znamo šta bi, kuda. Tu iza njegovih leđa je baštenska ograda. Na ulicu ne smemo. Moj pištolj je prazan. Šta je sa ostalima iz one grupe? Jesu li to bili oni čiju smo vrisku čuli kad smo dolazili? Prelazimo preko metalne ograde otprilike metar visoke i krećemo u mrak, što dalje od ovog strašnog mesta. Instinktivno bežimo prema roditeljskom stanu stotinak metara dalje. Mili pljuje krv, zastaje, teško diše. Držim stisnut moj pištolj, iako znam da je više neupotrebljiv, jer mi je torba sa nekoliko metaka u njoj ostala negde u bašti. Možda nas tamo čekaju članovi iste družine. A, ako i ne, treba li otac i majka da nas vide ovakve? Utrčavamo u susednu zgradu. Tamo stanuje naša rođaka. Dugo zvonimo na jedno dugme koje bi trebalo da bude interfon njenog stana. Nedaleko od nas Mili vidi neke siluete. Pritiskam kvaku ulaznih vrata u zgradu. Možda jedno na nekom od gornjih spratova odakle dopire slabašni snop. Neko je ušao u ulaz posle nas. Penje se uz stepenice. Zvonim nasumce na vrata najbližeg stana. Nečiji koraci su sve bliži. Ulazna vrata se ponovo otvaraju. Čuje se nečiji šapat. Odjednom smo obojica osvetljeni svetlošću iz njenog stana. Utrčavamo bez objašnjenja unutra. Mili zaključava vrata i gasi svetlo u hodniku stana. Ostaje leđima priljubljen uz vrata. Čuje se samo njegovo disanje. Naša rođaka bezglasno plače. Kroz ulazna vrata dopiru nerazumljivi glasovi. Donosi litarsku flašu i neki peškir. Sedim na podu, pokušavajući da dođem sebi. Rođaka mi rakijom čisti lice. Glasovi spolja su prestali. Ranije sam je viđao samo na sahranama. DRUGA GLAVA I M E? Pored stare pisaće mašine Olivetti, u pepeljari dimi cigareta. Večeras je trebalo ići na slavu kod Duleta Jovanovića, u Kotor. Iako su svi prozori otvoreni, čak i vrata, nema ni daška vetra. Pored prozora je ogroman ventilator. Tu negde blizu napolju poče da zavija policijska sirena. Iz susedne kancelarije dopire neka informativna emisija sa TV-a. Sudija pali ventilator koji počinje da se okreće levo-desno, ali njegova elisa ne radi. To je bila povlastica retkih drugova. Domaći program, sem video - testa i Dnevnika, nije postojao. Majstor Božo je raspakovao naš RR - Niš televizor i dugo se mrštio i mahao glavom. Već ohlađenu kafu nije ni pogledao. Bila je tu i majčina sestra koja je živela sa nama, naša baba - očeva majka, koja je zime provodila sa nama, prve komšije, a i još nekoliko komšija sa decom sa ostalih spratova. Bio je tu i Ljubo Dapčević, sestrin vršnjak, Beograđanin-Cetinjanin, koji je već imao TV i u Beogradu i u Cetinju. Samo niko od popove familije iz prizemlja nije došao. Ukupno oko dvadesetak svedoka. Sve oči su bile prikovane za debelo sivo-zeleno staklo našeg još uvek neuključenog televizora. U sobi je nastao tajac. Svi su se odjednom ponadali da bi rakija možda rešila Božov, a i naš problem. Božo je žmurio duboko koncentrisan. Majka se već pokajala što ga je uznemirila. Svi su bili zabrinuti. Otac je bio naš heroj u tom trenutku. Sudija diktira, tipke Olivetti mašine zakivaju svako slovo, ona sirena napolju i dalje ne odustaje. Čestitamo srećnim dobitnicima, a ostalima želimo više sreće u sledećem kolu. Dragica, paleći novu cigaretu teško odgega do vrata. U sobi je postalo još toplije. TREĆA GLAVA S E D A M K O R A K A Samica Istražnog zatvora u Spužu, nadomak Danilovgrada. Prve noći nisam spavao terajući miševe sa kreveta. Druge noći sam ih skidao sa lica. Sinoć sam u sve moguće pukotine između zidova i poda nagurao novine koje je neko čitao ovde pre dve nedelje. Miševi su pre jutra pojeli svoje rešetke i ponovo napravili žurku. Ovde to lakše pada. Grebem tragove krvi sa nokata, sa patika bez pertli. U potiljku još uvek osećam bol koji pulsira. Oko otekle usne napipavam skorenu krv. Neko mi lupa iz susedne samice. Čujem otvaranje proreza na mojim vratima, zatim kuckanje prstom po malenom staklu. U hodniku je mrak. Pokušavam da nazrem lik. Vidim nečije konture, brkove. Neka galama iza njegovih leđa. Gledam kroz parče plavog neba ispresecano rešetkama... Jedan suvi oblak satima već stoji na istom mestu. U mom gradu je uvek padala kiša. Od 1-og do 27-og decembra, 1935-e nije prestajala. Učili smo u školi da živimo u najkišovitijem gradu u Evropi. Bili bi zbog toga strašno ponosni kad bi se sreli sa nekim izvanjcem. Ja sam zbog te kiše počeo da se grbavim dok hodam. Muka bi mi bivalo od mirisa kane kojom je tetka farbala kosu, zato sam izbegavao da se podvlačim pod njen ogromni crni kišobran. Kisnuo bih pored nje na putu do škole. Počeo sam da nosim naočare u sedmoj godini, pa sam suva stakla hodajući po kiši čuvao pognutom glavom. Prolazim pored nekolicine zatvorenika koje sprovodi drugi komandir. Tišinu pri mimoilaženju su ubrzo prekinuli komentari koje nisam razabrao. Neko me je dozivao. Ispred jednih vrata sam morao da se okrenem prema zidu i da sačekam da me stražar pretrese. U manjoj kancelariji čeka me doktor Rajko Danilović. Reče da je moj advokat. Ranije sam ga viđao samo na televiziji. Krupan čovek, u košulji kratkih rukava, okupan u znoju. Prostorija je ispunjena njegovom eau de cologne — Pino silvestre. Malopre su ga doveli iz bolnice. Niti ću ikad saznati koji je papir tražio. Samo me je, tako osmehnut, gledao. Da, kasnije sam otkrio da su mi sočiva bila samo pomerena od udarca. A treći je ranjen... Kad sam ga ranio? Gospodin Danilović je imao čašu sa vodom ispred sebe. Bi me sramota da tražim. Njemu se u međuvremenu ponovo pojavio onaj osmeh na licu. Jedinstven u sudskoj praksi! Ne treba da ti govorim da si u dobrim rukama. Jedino što je važno je da budeš strpljiv i da znaš da ćemo pobediti. Ovo je bila nužna odbrana i ja ću to uspeti da dokažem. Ti si legitimno branio svoj život, jer je tvoj pištolj svakog trenutka mogao da se nađe u njegovim rukama. Ti si spasao bratu život jer ga je ovaj drugi udarao polomljenom flašom po licu. Jedino, to moraš da znaš, ovo je Crna Gora, a jedan od dvojice koje si ubio je bio — jedinac! Tebi ne moram da govorim, ti znaš šta to ovde znači... Tu su i neke španske novine. Bilo je i na CNN —u. Uglavnom su na našoj strani... Evo ti i ova sveska i olovka. Kaže, možda će ti zatrebati... Već sa druge strane vrata isti komandir mi naređuje da se okrenem prema zidu. Ponovo me pretresa i oduzima novine. Vraćam se u ćeliju. Smanjila se u međuvremenu. Onaj oblak je i dalje na istom mestu. Ima tačno sedam koraka. Sedam u jednom pravcu. Okrenem se i koračam sedam koraka na drugu stranu. Moglo bi biti blizu osam. Umoran sam, ali rano je, mnogo rano za spavanje. Šta to da zapišem? I Mili i ja. Da mi je oteo pištolj, ubio bi me! A onaj drugi je — klao Milog kao životinju preda mnom. S kolenima na njegovim grudima mog brata onesvešćenog i nepomičnog — kolje slomljenom flašom! Nisam umeo ništa drugo. Nikad to sebi neću oprostiti. Posle pet dana i noći. Pokušavam da sperem sa sebe znoj i krv koje vučem od one strašne noći. Čija je sve ovo krv? Jutros su me preselili u grupnu sobu na prvom spratu. Najstariji je naš komšija sa Cetinja, Nikola Kaluđerović. U jednoj tuči gine mu sin i on, nekoliko meseci kasnije, ubija ubicinog brata i nehatno još jednog čoveka, taksistu, potpuno nedužnog u čitavoj priči. Osuđen je na dvadeset godina za ubistvo iz bezobzirne osvete, ali već pet godina sedi u istražnom zatvoru i čeka pravosnažnu presudu. Okupao sam se, ali metalizirani miris skorele krvi ne izlazi iz mojih nozdrva. Gledam ljude oko sebe. Čudno me posmatraju, ali ništa ne zapitkuju. Ovde je voda dragocenost, jer su slavine uglavnom suve, pa se u retkim časovima kad je ima napune sve raspoložive plastične flaše i prinesu vrelom prozoru. Onda se u mračnom WC-u polivaš sa dve-tri flaše tako pripremljene vode. I to je kupanje. I ja se osmehnuh. Prvi put u ovom životu. Pričam dugo sa Nikolom. On ima neki poluslobodni tretman u zatvoru. Kako nije normalno da neko može da sedi u Istražnom zatvoru tolike godine čekajući presudu, izborio se za pravo da, dok traju šetnje, on sve vreme može biti na krugu. Pitam ga da li nešto zna o mom bratu. Bio je sinoć, kaže, do njegove samice, ali Mili ga nije prepoznao, baš kao ni ja. Ali, kad osjetiš da ćeš da krepaš trči na Cetinje. A, ako si, ne daj Bože, bio pošten — ne nadaj se mnozini. Ceo moj svet je bio skupljen tu, na Cetinju. I bilo mi je dobro. Nesrećna zaljubljivanja, srećni trenuci provedeni u Gradskoj Biblioteci... Bio sam odličan đak. To sam pripisivao ogromnim naočarima koje sam morao da nosim. Jednostavno, nisi mogao biti frajer i nositi naočare. Frajer je, kad Ljubo Dapčević nije bio tu, bio jedan Kela, koji nije nosio naočare i vozio je Pony — bicikl! A svi smo bili zaljubljeni u nedodirljivu Ivanu. Tih dana, dok se u Americi dešavala afera Watergate, otac je došao sa vešću da se selimo u drugi grad. Nismo se mi selili zbog prvog napuštanja predsedničkog položaja u istoriji USA. Naprotiv, otac je mrzeo Nixona, jer je, još na prethodnim izborima polagao velike nade u McGaverna, zbog obećanja da će prekinuti rat u Vijetnamu. Jedino što me vezuje za njega je činjenica da u tom gradu danas žive moji najbliži. Da, tamo sam i upoznao Maju, moju ženu. Sedim u sobi za posete i gledam Maju kroz plastični paravan sa rupicama kroz koje prolazi prigušen glas. Gledam njeno lice kao pri prvom susretu. Kose oči i isturene jagodice mora da su donešene sa nekih davnih istočnih putovanja njenih predaka po majčinoj liniji, čuvenih moreplovaca sa Korčule. Pored mene sedi komandir i ispunjava ukrštene reči. I Maja gleda negde u stranu. Priljubismo dlanove odvojene paravanom. Krećem i ja, mehanički. Želim da budem sa ženom. Šta je ova skrušena žena skrivila? Ulazi Krsto-Drago Nikač, moj ujak. Komandir je odustao od ispunjavanja ukrštenih reči. I ujak i ja gledamo u te potpise. Ima ih već desetak. Komandir iskosa ocenjuje svoj rad. Prihvatili su zato što nijesam Laušević. Brzo, dvaput, snažno, skoro cepa papir. Daće ti ih poslije. Plače, mali, što će drugo? Velika se nesreća desila. I za njihove i za sve nas! A mogao sam i Milog da ubijem! Bi li mi se tek onda vjerovalo? Vraćam se u sobu. Okrećem se prema zidu. Uzimam svesku koju mi je poslala Branka. Ne mogu ništa da pišem. Odjednom, nekontrolisano počinjem da vežbam svoj potpis. I podvlačim ga dvaput. I Mili je nosio pištolj one noći! Nikola je šetao sa njim i ispričao mu je šta on zna o toj noći. Kad je oboren na pod, izvukao je pištolj i pucao. Malo dijabetis, malo gotovo nikakva mogućnost za popravke, a nešto i sopstveni nehaj, učinili su da mu, ionako dotrajala proteza, stalno pričinjava bol i tera ga na tikove. I sad se ustima muči oko nje. Nijesam njega stio da pitam, no ću tebe…što će njemu levor? Nikola odlazi do umivaonika, Bobo za njim. Nikola otvara praznu slavinu, pljunu u lavabo, opsova Rim, nesposobni. Bobo uzima flašu vode pored umivaonika, poliva mu. Nikola se umiva, otresa šake. Bobo brka flašu, peškir i šibice. Ljubo mi dolazi, Ljubo Dapčević, naš prijatelj od rodjenja. Malo šuška kad priča, uvek sam voleo da ga imitiram, najviše pred njim. Jedan hrvatski novinar se pita u GLOBUSU: ŽARKO LAUŠEVIĆ — KRATKOVIDNI UBOJICA ILI TRAGIČNI JUNAK? Da li muka kriv — nevin ostaje i posle presude, ili se čovek pomiri sa nekom kaznom, pa onda jednostavno broji mesece i godine, ne tražeći od života i vremena koje prolazi neki zanimljiviji izlaz? Kao kad se voziš liftom, pa onako glupo čekaš, buljeći u nepoznatog, koji oseća istu neprijatnost. Ti tada ne živiš, samo čekaš da stigneš do nekog drugog nivoa, gde će se tek nastaviti život. Držiš smerno ruke ispred sebe, preko šlica, možda zviždućeš, pevušiš nešto. Za to vreme oči kao da ispituju krov lifta koji je obično jako zanimljiv. Sutra izlazi, ili se makar nada tome. Čudno, kao da se nama koji ostajemo kazna time povećava. Danas su mi u poseti bili prijatelji iz Beograda - Petar Božović, Voja Brajović i Miša Janketić. Oni su poznati glumci. Snimio sam preko trideset filmova. To sam, izgleda, sebi doslutio. Tamo mi u sceni posete u zatvoru Claire Beckman, alijas Stamena Ljubibratić, saopštava da me napušta i da odlazi sa našim sinom u Ameriku. On ima i svog pomoćnika, advokata Vučkovića. Sa njima su u timu i advokati Djuranović i Golubović. Ova dvojica me zastupaju besplatno. Ja nikad u životu nisam ni zaradio, ni video, toliko para na jednom mestu! Dolazim na snimanje i shvatam da imam novog konja! Imaš od danas novog konja! Pogledaj, kako je lep! Prilazi lik kog nisam ranije viđao na filmu, u društvu sa Fićom, kaskaderom. Nisam mogao da ga zaustavim. Onda sam, u galopu, krenuo da se oslobađam teške opreme koja bi me mogla ubiti pri padu. Bacio sam najpre koplje, zatim i kacigu. Konj je nasrtao na sve što bi nam se našlo na putu. Kao kroz maglu se sećam da su neki ljudi u poslednjem trenutku skakali u stranu. Shvatio sam da moram da skočim sa konja, jer se namerio da me otrese o kamion sa agregatom, koji je bio nekih pedesetak metara dalje. Možda samo par sekundi ranije sam se odupreo rukama o sedlo i odbacio unazad. Vidim ispred sebe konja, koji se brzo, nakon oslobađanja viška sa njegovih leđa, mirno zaustavio. Ležim i počinjem da osećam žmarce svuda po telu. Pritrčavaju ljudi iz ekipe. Iznad sebe vidim živu legendu jugoslovenskog filma Batu Živojinovića, koji se sa pola ulepljenog brka upišava od smeha. Žmarci postaju sve prisutniji. Kao da mile po meni. Zašto se Bata smeje? On je hteo da te ubije. Ma, neka to, nego ste mogli i mene i ovu devojku, Anitu, što mi je lepila brkove da oterate u pičku materinu. U poslednjem momentu smo skočili u stranu. U tom trenutku za 90. Danas, ovog nekog glupog avgusta, 1993-e, u Jugoslaviji, za svoje poslednje penzije, zajedno, moji roditelji su mogli pre nedelju dana, kad ih je poštar doneo da kupe četrdeset nemačkih maraka. Istog dana, uveče - dvadeset i četiri. Ljubo Dapčević kaže da je advokat njegova briga. Košarkaš Predrag Danilović mi jednako kao i Ljubo poručuje da treba da mislim o sebi. Ovih dana je trebalo da završim sa snimanjem jedne reklame za TV. Bio sam … sprečen. Producent te reklame Bojan Maljević, nije bio sprečen da, i pored neobavljenog posla, uplati na moj račun kompletan iznos! Još uvek kriju od nas kad odlazimo za Beograd, u Centralni Zatvor, na neuropsihijatrijsko ispitivanje. Ići ćemo, to je jedino izvesno, maricom. Da, poznajem i Upravnika. Štaviše, njegova i moja majka su dve rođene sestre. Kome će biti neprijatnije? Hoću li morati da prođem kroz ona ogromna plava vrata koja su me čak i na filmu sablažnjavala svojom pneumatskom neumitnošću? Hoće li se tim veštačenjem dokazati da sam bio neuračunljiv? Ili će utvrditi suprotno? Hoće li bilo koji ishod tog ispitivanja, ili bilo šta što nam budu radili narednih meseci, nekoga oživeti, zadovoljiti, doprineti bilo kakvom popravku noći između 30-og i 31-og jula? Samo - pazi krajnike. Devetnaesta noć Vozimo se za Beograd. Preko puta sedi moj brat Mili. Napred su dva policajca i jedan civil. Nas dvojica ćutimo, njih trojica napred vode dijalog o aktuelnoj političkoj situaciji. To je isti narod.... Brat je, u medjuvremenu, postao član Liberalnog Saveza Crne Gore i ozbiljno se deklarisao kao Crnogorac. Ja bih, povremeno dolazeći u Crnu Goru i prisustvujući tim raspravama, koje su ipak imale jedan prilično akademski, nikad svađalački ton, naginjao na očev autoritet i erudiciju i naravno prihvatao njegovu priču o migraciji sa Kosova u Crnu Goru, pre 400 godina. Otac, eto, naučno dokazuje da smo Srbi, a ja, kao Cetinjanin, zebem od mnogo mišljenja. Volim i da svima dam za pravo. Volim i kad me nađu još negde. A najvolim kad me nema nigde. Kroz prljave rešetke koje nas dele od policije nazirem Šumadiju. Slabo se putovalo u to vreme. Komunistički režim nije branio izlaske u inostranstvo, ali sa novcem koji se tada zarađivao gde da se putuje? Otac je, kao direktor Državnog Muzeja odlazio, povremeno, sam na službena putovanja po Evropi, a majka je jednom bila u Trstu. Otac je, iz Grčke, za vitrinu u dnevnoj sobi, doneo male mermerne makete Miloske Venere i Atine, a iz Pariza za vitrine Muzeja - sablju Kralja Milutina iz XIII-og veka. Majka je iz svog jedinog inostranstva donela plastičnu gondolu. Mi smo bili srećni kad odemo na letovanje sa majkom u Bečiće, pored Budve, a znali smo da ćemo za polamaturu i maturu - ići na ekskurziju po Jugoslaviji. Došao sam u moj Beograd. Kao prvih dana u Spužu. Kao u ruskim filmovima o Oktobru. Preda mnom je malena fotografija moje dece i glupi nostalgični sic! Sada sam na Godeljenju u Centralnom Zatvoru. Zašto nešto što prođe - uvek bude lepše? Zašto je sutra uvek - isto, a ružnije? Strah za njih dvoje malih, koji stalno menjaju izraz svojih lica na toj fotografiji staroj dva meseca, ali tako davnoj. Ta me lica sad gledaju nekako iznenađeno, kao kad nekog prvi put ugledaju. Ne boje se, ali nemaju ni poverenja u ove oči koje ih traže pred san. Do juče sam bio ubeđen da mi se smeškaju očekujući neku tatinu glupost, koja će im taj suzdržani osmejak razvući u srećan prasak, u erupciju smeha. Kako će me sutra gledati? Iščekujem neki poznati glas. Nikolin prividan mir bi meleman bio. Svratili smo danas na putu u neku kafanu da pojedemo nešto. Krio sam se od tuđih pogleda koji su nekad vrlo imponovali. Ne znam gde je Mili. Na brzinu i ćutke smo podelili majčinu hranu i razdvojili se. Samica u kojoj sam, je veličine spuške grupne sobe, ali je sablasno prazna. Iznad vrata, čitavom dužinom zida, su otvoreni prozori koji valjda treba da odaju neke zvuke pri eventualnom pokušaju samoubistva. Ne mogu da spavam. Kroz prozore koji sprečavaju samoubistva čujem raznorazne zvukove i glasove. Čujem i iritirajući, piskutavi zvuk sa nekog radija. Sa neke druge strane opet dopire mnoštvo nepoznatih glasova. Ne, kao da razaznajem jedan od njih. Priča sa nekim, tu blizu. Neko se smeje na njegovu priču. A, možda ja ovo, ipak, samo sanjam. Možda i ne postojim? Njegovo je vreme kratko zato jer je ogroman, a naše predugo, jer smo tako mali da smo svi stali u tu Česticu i tu svašta uspeli da napravimo, i vatru i točak, atomsku bombu, pištolje i zatvore. Sad ću da spavam i sanjam Veliki Prasak. Budan sam sačekao poziv za razgovor sa Doktorom Islednikom. On je obrijane glave, sa najvećim podočnjacima koje sam video u životu. Da li sam ja ustvari normalan celog svog života, pa sam samo te noći bio lud, ili obrnuto? Uzima cigaretu, pa je vrati nazad u paklicu. Kao da je oboma neprijatno. Odjednom, kao da se doseti nečega, doktor poče rukama naglo da trlja lice, kao da se umiva. Mamurni profesor je našao teško pitanje za nespremnog studenta. Napolju je jeziva buka. Neko u pravilnim razmacima udara neke eksere, šta li, jednako sa dva, tri udarca. Možda je i to deo posebnog tretmana, ko zna? Rodni list je, kao i majčin, izgoreo sa crkvom. Izgleda da dajem tačan odgovor. Zaćutah i odlutah sa ocem u jednu davnu popodnevnu šetnju po brdima oko Cetinja. Komnen je bio najmladji, još u kolijevci, napravljenoj rukama mog oca Toma, tvog đeda, kad je zaspao zauvijek, negdje oko 1920. Pored Komnena, Stanu, Janju i Milku. A od mojih stričeva, Jovana i Rada, tada su nestala sva muška djeca, njih još petoro, Mileta, Milan, Radomir, Milutin i Momčilo. To je bila strašna bolest. Ja sam ostao od tri brata jedino muško dijete. Doktor opet protrlja lice. Vrti onu paklicu cigareta, kao da hoće da je zašrafi za sto. Zvoni telefon na doktorovom stolu. Doktor ne želi da se javi. Gleda me dugo, napokon podiže slušalicu. Ja sam bio odan kralju, ali sam morao u partizane. Gadno je to vrijeme bilo. Morao si biti na jednoj strani. Zbog toga su me kraljevi četnici u odsustvu osudili na smrt, a tvog đeda su ubili Njemci. To je bila neka kaznena ekspedicija, 1942-e, koja je češljala Durmitorski kraj. Bio sam sakriven iznad rodne kuće kad su došli da me traže. Bilo ih je više od dvadeset. Doveo ih je jedan seljak. Vidio sam kad su izveli tvog đeda. Rekli su mu da su mene... To je bilo poslednje što je čuo. A onda su ga ubili, kundacima... Otkrivam polako moju okolinu. Vrata od ove prostorije ne zaključavaju, pa se može izaći u hodnik, omeđen rešetkama od drugih, beskrajnih hodnika. Ti drugi su, opet, zakatančeni više puta i tako sve do one plave pneumatske kapije kroz koju sam sinoć ipak morao proći. Ulazi tridesetogodišnji mršavko, bled, upalih očiju, bez tri-četiri prsta na levoj ruci. Prvi put za ove tri nedelje da neko ne zna ni ko sam, a kamoli šta sam uradio. Onda izgovorih jednu rečenicu, koju kao da odnekud ponavljam, a i kao da želim da saznam šta u stvari znači. Kao da je govorim na nekom stranom jeziku koji sam učio, ali nisam nikad tako dobro savladao. Te reči sam ja stvorio u svojoj glavi, nastale su kao posledica onog što sam ja uradio. Ubiti, znači - učiniti nečiji život gotovim, nasilno ga okončati, onemogućiti ga protiv njegove volje da dalje diše, govori, misli, voli, da postoji. Klimam glavom, pušim, ne znam šta ću sa svojim gostom. Ti bi mogao da pređeš u našu sobu. Odoh, šta ću, ipak je to poziv najbližeg komšije. S vrata me zapahnu smrad mokraće, isti onaj koji je ovaj nesrećnik doneo u moju sobu. Posle trideset sekundi je ponovo došao da zapali cigaretu i istim onim tonom kojim je zastupao svoj slučaj objasni da je njegov cimer ubio majku i brata. Opet negde blizu kao da čujem glas mog brata. Danas sam bio u upravnikovoj kancelariji. Lepše je delovala nego ranije kad bih svraćao da se vidim sa bratom, ili ređe, da obiđem nekog. Video sam sekretaricu Petriju. Oči su joj bile crvene. Scenu mog plakanja ponavljamo nebrojeno puta. Ne pitam za razlog. Sedim sam na podu u uglu, čekam da me pozovu ponovo u kadar i plačem, satima. Moja filmska žena Stamena, Claire Backman dolazi u zatvor da me obavesti da me napušta i da našeg sina vodi u Ameriku. Snimim kadar, odlazim u svoj ugao, a suze ne prestaju. Ne znam šta se dešava sa mnom. Da li sam samo koncentrisan na scenu, ili tečem suze za neko drugo vreme? Ta kolica neko mora da gura. Dok ovo pišem doziva me neki lelujavi i usporeni glas iz hodnika. E, izađi slobodno, e! Neću da te zajebavam, e! Hoću samo da te zagrlim e, brate! Čujem komentare na moje filmske partnerke i šta bi im sve oni radili. Njima je lakše otkad su čuli da sam tu, meni - nije. Preseljen sam u prizemlje, u dva i po - sa tri metra dvokrevetnu ćeliju koja smrdi na buđ i farbu. Sa plafona na nekoliko mesta kaplje, a šerpa - plava boja zidova je povremeno ispresecana vlažnim zarđalim linijama. Jedan od komandira je primetio moj pogled kad sam ulazio u sobu, pa je požurio da mi pokaže i ćeliju, prvu do ove. To je samica namenjena osuđenicima na smrt, a izgleda kao smrt sama. Beznadežna, bez svetla, vode, ima jednu kofu i nešto što sam mislio da postoji još samo u istorijskim filmovima — okove! Renoviranje se sastojalo u krečenju plafona, koji je potpuno mokar, ne od farbe, već — još uvek ne znam od čega. Moj cimer će biti Zef, Albanac i Amerikanac, otac osmoro dece, dvostruko ubistvo. Prvi osećaj u sobi me asocira na boravak u jednoj od najčudesnijih pećina na planeti, slovenačkoj Postojni. Imamo izvor koji se lagano sliva sa jednog zida, a čuje se i kapljanje vode. Jednom će se tu pojaviti stalaktiti, ili stalagmiti, sad svejedno. To je bilo jako važno da znam, jer sam tako mogao preduhitriti vodiča u tumačenju postojnskih čuda. Zef je, očigledno, dugo bio izolovan, pa sam tako od dva popodne do devet, koliko je sada, detaljno upoznao njegovu 1983-u godinu. Moći ću i da je prepričam svojim rečima ako me bude propitivao. Elem, kad je ubo Aliju s nožom dugim taćno osamnajes centi, beži preko Sežane, Rima do Čikaga. Tamo je posle doveo celji familjija. Đavo mu nije dao mira, pa je hteo da prisustvuje ćerkinoj svadbi u Prizrenu, 87-e. Tu je, posle nekog šamara, ubio sinovljevog šuraka i dobio četrnaest godina. Pre dva meseca je, u Istoku, gde je odležavao kaznu, zbog ukradenog boksa cigareta ubio drugog robijaša, i eto, sad smo tu da se dopunjavamo i ćaskamo. Govori tiho, ali i mnogo, prepoznatljivim albanskim akcentom, smireno i bez jeda. Kad ćuti, što je retko, pomislio bi da si u društvu nekog preživelog Solunca. Ima pravilne crte, ćelav je, sa brkovima iz oba balkanska i celog Prvog rata. Dvadeset i drugi dan Jutro je. Otkrivam nove znamenitosti ovog egzotičnog mesta. To je zaseban deo sobe, pregrađen i bez krova. Ne znam kakvi su WC-i u drugim sobama, ali ovaj naš se odlikuje kineskim mučenjem. Ne mogu još uvek da dokučim da li je i kojom tehnikom to moguće izbeći, ali tamo ti tačno na teme i u jednakim razmacima kaplje, fino, kap po kap. Ne znam koju su tečnost stari Kinezi koristili za mučenje, ali sam ubeđen da bi se silno obradovali ovoj inovaciji. Kod nas kaplje prirodna voda iz WC-a sa gornjeg sprata, tako da i Zef i ja s ponosom možemo da konstatujemo: sve što je ljudsko pada nam na pamet. Jutro je, ali samo napolju. Dnevno svetlo nikada ne dopire do ovog ćumeza. Sunce, kad se pojavi napolju, na krugu kratko se zadržava. Kao u nekom kanjonu. Kao u očevim rodnim Tepcima, u kanjonu Tare. Uglavnom uživamo u difuznom svetlu. Ne vide se podočnjaci. Ne vidim ih ni ja. U zatvoru je ogledalo zabranjena stvar. Kao i bilo koje staklo. Staklo ne služi samo za punjenje pića, ili u saradnji sa srebrom za ogledanje, već i za seču vena. Zabranjen je i sat. Ne zbog staklenih delova, već ti jednostavno ne smeš da imaš precizan pojam o vremenu. Imaš doručak, šetnju, ručak, večeru, terapiju i spavanje. Zar je važno u koliko sati nailazi neka od tih blagodeti? Hoće li iko ovde zakasniti? A da li kriza dolazi uvek u isto vreme? Ne, po tome se ne može odrediti doba dana ili noći. Ona, kriza, mimoilazi ove termine usluga osoblja. Ona naiđe onako, nenadano, usred šetnje, velike nužde ili malog sna. Odstoji malo sa tobom i potom ode nenajavljena da pruži svoje usluge nekom kome je u tom trenutku još nepotrebnija. U ono malo sna koji sam ugrabio izmedju žuborenja fekalija i toki-vokija iz hodnika, pohodio me lično njegova svetost Patrijarh Pavle. Bio je, kao i obično, vrlo tih i ležao je sve vreme. Govorio mi je o grehu i pokajanju, ali je, mada u crnoj mantiji, delovao kao tumač neke istočne religije. Opet mislim da znam otkud je san došao. Sinoć sam se namučio da otkrijem na koga me podseća moj sustanar, ali nisam uspeo da dokučim. Otkrio sam to jutros kad je stavio svoje male naočari, pokušavajući da nešto pročita. Liči na Mahatmu Gandija, i to mi je, eto, kroz san naišlo kao pomešane dve filozofije, kao Gandi koji me u Pavlovom liku teši, kori i savetuje. Pred spavanje me je Zef ozbiljno savetovao da ne vršim sopstvenji ubistvo mada ničim nisam pokazao tu nameru. Ne može se dokučiti koje je doba. Pokušavam sebi da protumačim sebe? Želim da opravdam svoje prisustvo na zemlji? Da li iz bilo kojeg od tih razloga ima svrhe naglabati o jednom životu za koji ni sam ne mogu izreći neku jednostavnu i preciznu definiciju, ili ga okarakterisati na bilo koji jasan način? Sve odrednice, poput smeran, častan, srećan, nesrećan, isprazan, bogat, ostavljaju me u nedoumici, jer nijedna od njih mi nikako ne paše uz ovo što sam dosad radio i kako sam živeo. Smem li sebi dati kompliment, ili se optužiti da mi je život bio ispunjen svim tim stvarima. Da li bi me povremeni asketizam terao na greh, ili bi me greh vraćao prahrišćanskom moralisanju sveta? Nisam umeo da živim na ler, a i kakva bi vajda bila od toga? Izvesno je da ću tu količinu goriva, zacrtanu i datu na korišćenje svakom živom stvoru, potrošiti pre vremena, ali isto tako je izvesno da mi je ta prebrza i neekonomična vožnja i prijala i dovodila često do one tačke, kad čovek može sebe da posmatra kao tuđe biće, ali u sopstvenoj vlasti, kad duhom, kao u kliničkoj smrti, nadzirava svoje telo, ali može i da ga pomera, dajući mu pritom natprirodne moći. Bože, šta ja ovo? Reklo bi se odjednom da delujem vrlo zadovoljno, čak i u ovom neljudskom trenutku, dok čekam slobodu, robiju, ili nekog nepoznatog dželata. Kao da prostruji katkad kroz čoveka neka nepoznata krv, nečija tuđa snaga koja ga, ili obmane trenutnom svežinom, kao poboljšanje stanja umirućeg, ili ga stvarno očisti od greha, slabosti i bolesti, kao dobar san, kao neočekivana ljubav. Zef sad mirno spava, a ja ću biti tiši i nežniji od savesti tek rođene bebe, samo da ne bih opet morao da glumim pažljivog slušaoca. On, doduše, veći deo dana provodi spavajući, što mu, kaže, ne smeta da i celji noć ljepo sanja. Od svih smišljanih prilagođenja, jedino sam sebe pred san uspeo da ubedim da je šum kanalizacije, koja se sliva sa plafona niz oba bočna zida, ustvari umilno žuborenje čistog potoka, koji me svojim šapatom odnosi u neku pitomu daljinu, bez ljudi i opasnosti, u nirvanu nekog praistorijskog mira prvog čoveka.. Idemo dalje da tražimo lepote i prednosti mesta i vremena u kom se sad nalazi moje telo. Kad bih na slobodi imao toliko vremena da svoj duh toliko upošljavam sećanjem i predviđanjem, kao sada? Koje bi mi to vreme ili mesto omogućilo toliko poniranje u sebe i u druge ljude? Kad bih, na kraju, prepuštajuci se brzini inercije nizbrdice, sve to uspeo da zapišem? Kad stignem do dna? Kad se ova mašina jednom, istrošena, sama ne zaustavi? Tada, bojim se, neće biti vremena ni za lucidnost, ni sećanje, ni za poštenje prema sebi, čak ni za cinično preletanje preko neispisanih slova o jednom životu. Bivao sam par puta na ivici života i smrti. Priče o prolasku kroz glavu slika iz celog života su, ili besmislica, ili to onda nije bilo predvorje smrti. Takvu ponudu teško da bi neko odbio. Malobrojna ekipa se smestila u neveliki hotel na samoj obali i odmah krenula u potragu za što boljim provodom. Izbor je, uz svesrdnu pomoć domaćina, pao na čudesan restoran na Acantilados Mar del Plata. Mar del Plata se nalazi južnije od Roga Afrike, objašnjavao nam je domaćin geografske zanimljivosti, pa zato talasi koji troše ovu obalu znaju da budu i preko dvadeset metara visoki. Tako obala Acontiladosa i izgleda — perfektna visoravan koja se naglo završava ambisom negde i više od 30 metara, na čijem dnu flamingosi između dva talasa love meduze i ošamućene mlade morske pse. Restoran u koji smo otišli je tako nekako projektovan kao naš Ostrog i njegova cela fasada se pitko uklopila u taj krajolik. Iznad najgornje terase, opasno isturene iznad ambisa postoji tenda koja štiti goste od žestokog sunca. Iznad, na visoravni sa pučine, duva užasno jak vetar, viento fuerte, Argentinci ga zovu sudestada... Stajali smo blizu ruba provalije raširenih ruku, gotovo ležeći na vetru. Osjećaj je bio fantastičan. Kao kad u onoj igri poverenja padaš na leđa i puštaš da te prijatelj uhvati pre samog pada. Ovde ti je prijatelj - sudestada i padaš napred, gledajući prijatelja u oči. Nos amigo - sudestada! To je bila južnoamerička idila i već smo kolektivno mogli da se uklopimo u taj ljubavni žanr. Tražeći mog umornog prijatelja Karpa Godinu ja sam, umoran jednako, izabrao neka pogrešna vrata u mraku. Teško ih otvaram, osećam, nisu baš svakodnevna i zakoračih na nešto mekano. Lelujavo hodam …lebdim skoro, mislim, možda je od umora… nastavljam… mnogo je meko … uporan sam … Odjednom se pali sva svetlost ovog sveta i ne vidim ništa, samo - sve vidi mene…Oko mene polako razaznajem sombrera, neki su gologlavi, neki viču, ali svi imaju po pištolj čija je cev uperena ka meni! Neki sede na ogradi, neki su došli kroz ona čudna vrata, neki su zakoračili na ovo isto mekano mesto. Shvatam da sam na TENDI! Na ciradi iznad ambisa! Svi smo znali u tom trenu da moj život ne vredi ništa. Trebalo je samo naći najmanje bolestan izlaz iz tog besmisla. Bio sam brži od mog streljačkog voda za… milisekundu. Mogao sam da kleknem, mogao sam da zaplačem, mogao sam da se onesvestim, da skočim u mrak…ne... Valjda je njihova spoznaja o mojoj nemoći i činjenica da mogu da me likvidiraju kad i kako hoće baciti me sa tende u ambis, ili ispaliti jedan, nikad registrovani metak, u moje čelo učinila da se cela atmosfera dovede do apsurda lakoće i besmisla. Ja danas mislim da me je spasila ideja histrionstva, igra…igra Andrićeve Aske pred zbunjenim vukom. Kad su shvatili da čovek pred njima nije pretnja njihovom gazdi koji je iz nekih prilično sumnjivih razloga unajmio čitavu armiju još sumnjivijih likova, pristali su na moj smeh i — postali deo te histerije. Gomila ludaka u noći, na tendi razapetoj iznad Južnog Atlantika, boreći se za vazduh previja se od zaraznog smeha! U onom trenu, pre spasonosnog praska u smeh, kad je moj život već bio dat prošlosti, ništa iz te iste prošlosti nije prolazilo kroz glavu, ne. Bio je to neki beli prekid bez pokreta, emocija i ičeg saznajnog, to je bilo - apsolutno ništa! Zef se okrenuo u snu prema meni. Otvorio kratko oči i ponovo zaspao. Još jednom sam bio gotovo siguran da je moj život završena priča. Bilo je to 29-og septembra, 1981-e godine, u otetom Jatovom boingu 727, koji je slobodno padao ugašenih motora, kao kamen sa visine od 10. Ali, otkud ja u tom avionu? Uloga ni teška ni značajna, ali sam kao i svaki pripravnik služio kao - zakrpa. Da popunim kadar, da nešto iz mase glasno doviknem… Bilo kako bilo, znam da sam imao popriličan broj snimajućih dana, što je činilo da često putujem za Crnu Goru, ali da se zato i gotovo istodnevno vraćam u Beograd, gde je trebalo prisustvovati obnovama starih predstava. Glavnu ulogu je igrao i tada veliki Manojlović, sa kojim ću posle probe spavaćim kolima iste noći nazad za Titograd. Taj gospodin nikada nije bio deo nijedne malograđanske storije, pa sam se postarao da ga ne zamaram znatiželjom oko Šekspira koji se planira u njegovoj kući. Umesto umetničkih, nekako smo došli do saobraćajnih tema i moje zapitanosti - otkud mi u vozu noćas? Vraćali smo se iz Dubrovnika za Beograd. Otac, majka i ja. Bio je to neki Douglas, DC-3, mislim. Upali smo u strašnu oluju. Ja sam sedeo sam, valjda sam hteo tako, neki nepoznati čovek je bio pored mene, moji su bili ispred nas. Nisam se plašio letenja, nisam imao formiran odnos prema tome. Kad je naš avion krenuo da se bori sa nekim velikim oblacima i da pada u neke još veće provalije, moj sused je krenuo da se gornjim delom tela savija prema kolenima, pokušavajući da zagrljenim rukama dohvati lopatice. HTEO sam da ga ne gledam, ali njegova molitva mi to jednostavno nije dozvoljavala. U prvom trenutku nisam bio svestan šta on to izgovara, a onda sam shvatio da on priželjkuje da mi što pre stignemo u - Valjevo! Da, on je dozivao — Valjevo, i udišući i izdišući vazduh…. Naš voz je iskočio iz šina! Napolju je bio mrkli mrak. Sećam se da smo sutrašnji dan, neispavani, proveli prepričavajući, između dva kadra, Mikijevu sinoćnju priču s posebnim osvrtom na momenat iskakanja voza iz šina. Ovo je moralo da ima posebnu specifičnu težinu, jer smo večeras i Manojlović i ja morali ponovo za Beograd. Ja sad ne mogu tačno da se setim koji je bio povod, ali mislim da to nije ni bitno. Bitno je što Zef trenutno hrče, a ja sebe nalazim u nekom drugom svetu i vremenu, bežeći iz ovog. Tu sam - gde sam. U nagovaranju da se u Beograd ipak vratimo avionom nisu uspeli ni mnogo veći glumački autoriteti od mene, poput Miše Janketića i Marka Nikolića. Aerodrom u tadašnjem Titogradu je bio posebna priča. Uvek me je fascinirala brojnost rođaka i prijatelja koji tradicionalno prate nekog svog. A, slatka li si mi, strelica mi te ne fištila, čija bješe ti? Zef u snu nešto mrmlja. Mali od sestre mi se ženio. I onda je, u to ime, u jednom trenutku, revolucionarno, široko i galantno - SVE pustio u avion! Avion je posle uzletanja iz Dubrovnika tada su spajali letove zbog štednje kerozina otet od strane neke hrvatske družine. Tu počinje naša odiseja koja je preko Atine, Tel Aviva, Kaira do Larnake na Kipru trajala punih 14 sati! Preskočiću detalje, pa ću se ograničiti na ono zbog čega sam i počeo ovu priču - veliki strah, blizina smrti. Sela je pored mene i nastavila da plače. Sa moje leve strane je Miša Janketić konstatovao da smo po položaju zvezda negde južnije od našeg neba. Ja nisam ni plakao, niti prihvatao Mišinu orjentaciju. Čekao sam tih pet minuta. Na nebu nije bilo ni jednog oblačka. Bili smo na visini od 10. Prošlo je tih pet minuta i onda je naš avion postao tiši. Naš avion je potom krenuo da se kljunom nakrivljuje prema dole i da… PADA! Ni kao dete nisam voleo ringišpile, brze liftove, a o toboganima da i ne govorimo. Ovo je prevazilazilo taj osećaj. Ovo je prevazilazilo svaki realan strah. I bilo je dugo. Bio sam siguran da je to pad u smrt. Ne sećam se sopstvenog straha, niti bilo kakve reakcije. Ali, ne lažem ako kažem da NI TADA nisam video nikakve ranije preživljene slike, niti sam išta drugo osećao, sem straha pred neizbežnom smrću. Avion, naravno, nije pao, ovo inače ne bi bilo napisano. Naš pilot, Veljko Zekavica je, ustvari, napravio varku ubeđujući otmičare da više nema goriva i… neki drugi put više o tome. Svi su izgledi da ja ovde u zatvoru vidim preživljene slike iz svog života, pre nego što sam za to imao prilike mesečareći iznad Južnog Atlantika, padajući u Mediteran, sudarajući se kolima, skačući sa pobesnelog pastuva u punom galopu, kršeći se kawasakijem, ili daveći se u Crnom jezeru. Slike iz prošlosti mi nailaze sada, a ne u tim kritičnim trenucima kada samo jedna tanana nit, jedan nepoznati detalj, odlučuje o granici između života i smrti. Ili je možda ovo vreme od tridesetog jula do sada - taj trenutak koji mi je dat da rezimiram život? Možda su ipak u pravu zagovornici neobjašnjive moći ljudske duše da u jednom jedinom trenu pred smrt — vidi svoj čitav život? Možda ovo sve i traje sekund? Možda me, dok sam pucao u onog drugog koji je pritiskao kolenima grudi mog nepomičnog brata i zabadao nešto u njegovu glavu, možda je mene neko upucao i ovo sve je priča tog jednog trena. Otkud mi možemo pouzdano tvrditi da smo svesni vremena i jave? Tu je Zef sa svojim zvukovima da me približi realnosti. Dvadeset i četvrti dan Ponekad u smiraj dana, a češće u svitanje osetim neku utehu. Taj osećaj da sam pobedio još jedan dan, savladao još jednu noć, porazio neko, ma i malo vreme, bez obzira na sva iskušenja i krize kojima sam u tom periodu bio izložen… čini da, skupljen, šapatom ohrabrim sebe — mogu ja ovo! Dobio sam neku nagradu u Nišu. Dobio sam i nagradu u Herceg — Novom pre petnaestak dana. Kako je to sve relativno, meine liebe Mileva! Nema glumca koji mi ne bi pozavideo na tim velikim priznanjima. Ali i nijednog koji bi se menjao sada sa mnom. Malopre je došao izvesni Milence da otpuši WC. Imao je on motku i neki drugi pribor, ali je tu intervenciju obavio - golim rukama! Slobodnjak je u bolnici, već dvadeset dve godine i svi su odavno zaboravili šta je uradio. Mogao je, pričaju stražari, još pre više od deset godina napolje, ali njegovi najbliži baš nisu bili oduševljeni da ga prime. Ostao je ovako tu na stanu i hrani u CZ-u kao ispomoć za ove čistije poslove. Pretpostavljam da, iz njegovog ugla gledano, on radi macho posao, a način realizacije njegovih usluga je sračunat na fasciniranje publike. Otupljujem i na Zefa. Ponekad samo, nabrane brade i beznadežno napućenih usana, zavrti glavom, zažmurivši na tren, čime mi jasno stavlja do znanja da ekspedicija ni ovog puta nije uspela. Da imam trećeg u sobi i da sam bolje volje, možda bih mu predložio stari i oprobani recept za sve boljke ovog sveta, koji sam čuo od nekog medicinskog genija, pa se i meni odomaćio kao nepogrešiv savet kad ti se neko požali recimo na nesanicu, bol u bešici, ravne tabane, ili već bilo šta zašta jadnik misli da je savremena medicina nemoćna. Dok čekam da ugase svetlo, predviđajući kad će sledeća kap da se otkači sa plafona, posmatram šta radi Zef. Ja na njegovom jeziku znam samo da opsujem. Dvadeset i sedmi dan Sumorno jutro. Svakog jutra povećavam broj krugova. Krug ne mogu povećati. Sačekuje te svakog puta istovetan. Zašto ga krugom zovu kad je pravouganog oblika? Valjda zbog bezizlaza koju ta forma nameće. Kao i sve ovde. Ne smem se ljutiti na krug, jer mi je taj bezizlaz - jedini izlaz. Nedeljom krug ne radi. Shvatam da, popevši se na stočić koji mi, zbog svetla stoji blizu vrata tako da mi svetlo od sijalice pada s leve strane, mogu da vidim krajičak kruga. Upinjao sam se nekih pola sata tražeći Miloga lik, ali očigledno on nije u ovoj grupi. Opet sebi delujem kao uplašeno dete koje radi zabranjenu stvar. Razmislivši šta da lupim, ako bane komandir i zatekne me u tom položaju, koji se može tumačiti i kao pokušaj samoubistva, nosim sa sobom i jučerašnju BORBU, sa namerom da planinarenje objasnim kao želju da napravim neku vrstu molerskog lustera, da uspavanom Zefu ne ide svetlo u oči. Inače bih, možda, bio optužen da vršim sopstvenji ubistvo. Otkrivam da iz tog položaja mogu da se ubijem na tri načina. Prva mogućnost je sa stočića skočiti još pola metra uvis, tu se zadržati, lebdeći, onoliko vremena koliko je natprosečno spretnom prosečnom intelektualcu potrebno da od sijaličnog gajtana napravi omču. Istu, zatim, još uvek odlučno prkoseći gravitaciji, navući oko vrata i onda odahnuti, to jest prepustiti se zemljinoj privlačnosti. Način je dosta opasan iz više razloga. Može se dogoditi da zadobijete opekotine od sijalice, a moguće je i razvlačenje gajtana od vaše težine, jer je možda samo plitko i lukavo ukopan u, sad otkrivam i zašto, vlažni beton. Drugi način je isto tako opasan, kao, uostalom, i većina pokušaja samoubistva, a zahteva i jednu vrstu tvrdoglave upornosti. Primaknete se sijalici, odvrnete je i ugurate dva prsta u sijalično grlo. Ovaj pokušaj zahteva tanke, umetničke klavirske prste i istrajnost dok te drma struja. Postupak će biti mnogo efikasniji ukoliko tim istim gajtanom uspete da fiksirate ta dva prsta pri izvoru struje, kako vas prvo pec-pec ne bi obeshrabrilo. Ne preporučujem ni ovaj stil, jer zahteva više operacija, a možda u međuvremenu opet nestane struje, pa bi, priznaćete, delovali prilično glupo kad bi vas tako, u polumraku, našli da visite okačeni jednom rukom za crknuti gajtan. Treća mogućnost koja vam stoji na raspolaganju, kad ste već na stočiću, je najjednostavnija, ali ima dve mane: bolna je i traži veći broj ponavljanja. Evo u čemu se sastoji: iz već opisanog položaja izvesti prelom, pa lastu na glavu. S obzirom na to da je stočić visine 90 cm, dakle, po JUS-u, potrebna je zavidna veština da bi se s te distance glavom susreli sa betonom. Ali, život nije bajka, što bi rekao jedan moj prijatelj. Možda bih mogao da otvorim savetovalište za samoubice. Mislim, ne ono da ih razuveravam, već da, kroz konstruktivan dijalog, zajednički pronađemo najadekvatniji način za njegov slučaj. On dodje sa idejom Ane Karenjine, ja ga ubedim da je Jesenjinova metoda, ipak, mnogo pouzdanija. Napolju je u šetnji u ovom trenutku ženska kriminalna momčad. Odustajem od nadgledanja, ne verujući da su Milom priuštili to zadovoljstvo. Posmatram Zefa dok spava. Pokrio se jednom duplom stranicom POLITIKE da sakrije kapke od sijalice. Ne hrče, ali bučno menja vazduh. U jednom trenutku ga je podatak, da u Beogradu večeras nema predstava, toliko zagolicao po nosu, da je kinuo tako snažno da je odletela cela stranica sve sa čituljama na drugoj polovini. To kijanje se ubrzo pretvorilo u kašljanje, kašljucanje, u čitav onaj ritual, koji bezuspešno traje već decenijama, a koji ni ovog puta nije imao bolji ishod. Zef nije ravnopravan protivnik, ali ja sam šahovski zavisnik. Ulogu ću često odbiti, dve stisnute pesnice koje kriju raznobojne pešake — teško. Kod Zefa mi se posebno sviđa što najviše vremena utroši razmišljajući koji potez prvi da odigra sa svojim belim figurama. Evo i sad, dunu opet. On sam nikad nije mnogo pio, ali mu je urođeni šlif nalagao i gostoljubivost, gde god bi se nalazili. Donosi dve čaše, sipa. On srknu, ja samo pomirisah. Nemoj da se ljutiš, ja bih išao sad. Sprovodi me komandir kog znam odnekud. Očeve me reči i suze i dalje prate. Sad znam da oboje kriju svoje oči jedno od drugog. On pesimista, svašta preživeo, ona optimista, videla još gore stvari. Ona će plakati i mimo sebe. Pričam o suzama mojih roditelja. A kakve li su suze roditelja onih koje sam ubio? Vodili su me u grad na pregled očiju. Ljudi u očnoj klinici su se došaptavali. Jedna starija žena u čekaonici je držala u krilu dete od tri-četiri godine sa flasterom preko jednog oka. Bilo je puno dece na ulicama. Delovala su mi srećno. Gde li su moja sada? Deluju li i ona nekome srećno? Shvatam da sam uglavnom bivao odsutan kad su mi dodeljivali neke nagrade. Ili nisam mogao da se radujem. Kad sam istu predstavu pokušao da odigram u svom matičnom pozorištu, dogodio se jedan od najmračnijih događaja u istoriji jugoslovenskog teatra. Vojislav Šešelj, lider Radikalne Partije, pojačan sa jednim bivšim popom, Žarkom Gavrilovićem i njegovom Svetosavskom strankom, divljački su prekinuli moju predstavu i onemogućili njeno izvođenje. Ja mislim da je građanski rat u Jugoslaviji počeo te noći. Sa balkona i iz zadnjih redova partera seva mržnja i jednoumlje. A da ne bi delovali suviše banalno, neki pevaju himnu svetom Savi. Jedna od glavnih političkih doktrina te države je bila proterati, asimilizovati ili pobiti Srbe. Moj profesor Minja Dedić u njihovoj blizini. Sam sam na proscenijumu. Iza mene postrojeno četrdesetak glumaca. To liči na odstrel. Jedan od glumaca, Žarko Mijatović, kao slepi Miroslav, svoju ulogu igra sa povezom oko očiju, onim povezom koji se stavlja i osuđenima na smrt, da egzekutori ne bi zapamtili njihov pogled. To je bila dobra, poštena predstava. Niko tu nije demistifikovao svetog Savu. Ni pisac, Siniša Kovačević, ni reditelj Vladimir Milčin, ni ja. Ludilo, kom su podlegli oponenti, se odnosilo na Srbiju pre Save gde je i pisac, a ja sam to prihvatio, hteo da prikaže rasulo, blud i... Onda jednog čoveka koji uvodi red i formira državu. Ali, crkva, radikali, hoće bezgrešnu Srbiju, gde nikad - ni pre, ni posle Save - nije moglo biti grešno. Ispred mene je prepuna sala JDP-a. Mislim da je to negde oko sedam stotina ljudi. I ovaj broj ljudi iza i ispred mene će sigurno negde ostati zabeležen. Ali, to nije ni važno. Važno je da polažem najvažniji ispit u životu. Pred svojim roditeljima, profesorom, pred svojim pozorištem, pred javnošću, istorijom. Gledam oca, majku, profesora, gledam sedam stotina ljudi. Glumim da sam jak. Tri dana branitelji srpstva prete preko svih novina i televizija da će ovo uraditi. Jedva sam i ja ušao u svoje pozorište od silne policije, i onda mi ta ista policija javlja da su demonstranti u sali naoružani! Valjda je negde prirodno u balkanskoj duši da je snaga otpora upravo proporcionalna apsurdu nemoći i izražena je kroz najjaču i najstabilniju filozofsku odrednicu Srba - inat. Što je apsurd veći i otpor beznadežniji, time je i naša sumanuta odlučnost da istrajemo u tom neravnopravnom duelu - veća! Pogledajte se nad ovim svetim moštima koje su vam dale život! Podajte jedan drugom svoje ruke i srca. Moramo mu i mi u tome malo pomoći…. Najednom, tajac u sali. Prolomi se snažan aplauz na kraju. Aplaudiraju mi i demonstranti. Ovog puta nije zasedao Partijski Komitet ili možda jeste , ili se šefu države nije dopala predstava. A ni u to više nisam siguran. Ovog puta je to bio savez crkve i radikala. Da li je od tih ljudi iko video predstavu, čitao komad? Ne, grupa nahuškanih čuvara pravoslavlja je pronašla odličan povod da demonstrira patriotizam i da krene da vrišti zbog ugroženog srpstva. Optuženi smo da smo jednog sveca unazadili u političara, u živog čoveka, od ljudi koji su jednu političku stranku unapredili imenom tog istog sveca. Primećujem kako mom ocu, dijabetičaru, blede usta. I dalje odbijam da se povučem sa scene. Gore, na balkonu, Milena Dravić ima žestok monolog pred jednim od demonstranata, koji se samo glupo osmehuje u stranu, nemajući nikakav odgovor na njenu odbranu teatra. Zaludna je ta naša upornost bila. Danas mi i tužna deluje, jer je toliko očigledno da je Nekom bilo jako stalo da se taj skandal dogodi. Da Miloševićeva Srbija pokaže zube i Jugoslaviji i mangupima u sopstvenim redovima. Jesu li ti zubi bili zdravi sa svežim dahom ili smradni krnjaci? Najveći nacionalni festival — Sterijino Pozorje. Danas, treba igrati jednu drugu glavnu ulogu. Proba traje celog dana. Ubeućen sam od umora. Teši me moj prijatelj Božo Koprivica podatkom da i Lejkersi imaju iscrpljujući trening na dan utakmice. Zato jer je onaj raspop Žarko Gavrilović u NIN-u od 10-og juna, 1990-e, izmislio da sam sutradan sic! I sprečio sam tuču. Imenjaka Gavrilovića sam, posle skandala u Jugoslovenskom Dramskom video samo dva puta. Prvi put nekih pola godine kasnije na Lešću, nakon kremacije Majine bake - None. Počeo sam o nagradama koje mi nisu uručene, ili su mi presele, a završih u jednoj od najmračnijih noći u istoriji jugoslovenskog teatra. Da nije bilo te noći, ne bih dobijao pretnje da ću biti likvidiran. Dvadeset i deveto jutro Bio sam u Nišu noćas. Nema tona, samo je sve u slow motion tehnici. Majko moja, što smo toliko ludi? Napravili smo spomenik od posečenih glava. Da bi se osvetili Turcima? Ne razumem, ova procesija je novost, ovo nije bivalo ranijih godina. Otkud ovaj pop u žiriju? Dolaze i neki ljudi u crnim košuljama. Neću da gledam, okrećem se prema publici. Eno ga i moj Mili u trećem redu. Neko me vuče za rukav. Onaj pop je predsednik žirija. Ja se i dalje klanjam. Pokušavam da pronađem Milog ponovo. Oko njega je neka gužva. Neko iza njega, kome ne vidim lice, lagano seče njegov vrat. Pršti krv, on i dalje stoji i aplaudira mi. Vrištim mu ime, glas se ne čuje, pop me vuče, ja se i klanjam, nekako, moram, ne smem da prekinem predstavu — show must go on. Uzimam nagradu, pop me ljubi, jednom, drugi put... Brzo moram negde na neko lepše mesto. U neko bolje vreme... Sećam se prošlog života i brzine rada na nekim stvarima. Ali sam opet u nekim drugim stvarima uživao, osećajući svaku milisekundu, želeći da je razvučem što je moguće duže. Gluvarenje, nežnosti, kupanje ili najobičniji špricer. Nemaš predstavu, nigde ne putuješ. Uz pola banatskog i sifon sode, život deluje jednostavan i gotovo savršen. To je, inače, naša dualistička realnost, prisutna u svemu. Prividna mogućnost biranja, seksualna monotonija sa različitom ambalažom. Što se tiče ove brzine kojom započeh bekstvo od noćašnjeg sna, stvari su se ovde okrenule. U jelu više uopšte ne uživam, ali mi zato obroci nikuda i ne žure. Večeru mogu da razvlačim i po sat vremena. Kafu, kad je imam, tretiram kao božanski napitak, i sitničavo u ostatke pene, pri dnu šolje dodajem još malo vode, dobivši tako repete. Oblačenje i svlačenje nema ovde nikakvo ni scensko, ni ljubavno obeležje, niti želim da Zefa fasciniram brzinom kojom zakopčavam košulju. One druge stvari kojima je dužina bila sastavni deo lepote, ovde su se, nažalost obrnule. Dugo kupanje je obično protrčavanje ispod tuša, špricera, začudo nema ni praznicima, a na nežnosti vas samo pokatkad podseti jedan deo tela kome ste se nekad divili zbog dvostrukog života, a koji se ovde sveo na svoju banalnost. Zef se pretvara da spava. Ljut je, ali neće da pokaže. Popio sam kafu bez njega. Sinoć me je mučio do ponoći, nekom od svojih priča iz hiljadu i jedne noći, pričom koja nije imala kraj, a imala je svoju rašomonijadu. Ispričao mi je verziju svakog učesnika nekog događaja iz 1969-e. Zamolio sam ga da mi pustolovinu dovrši sutra, jer sam bio u stanju bitno smanjene uračunljivosti. Dok ovo pišem traje tretman u jednoj od susednih samica. Doveden je preksinoć, i, čim je stigao, zubima je iščupao i pokidao venu na nadlanici. Ćelije su inače napravljene po takvim akustičnim principima kojima ne može da se pohvali nijedno beogradsko pozorište. Ne samo da se zvuk u sobi nekom volšebnom zakonitošću multiplicira i odzvanja tako da svaki šum iz WC-a doživljavaš kao da ga sam proizvodiš, ili kao da imaš najsavremenije stereo slušalice na ušima, već i glasovi iz drugih ćelija su tako čujni čak i iz onih najudaljenijih , da se nikako ne možeš osetiti usamljenim. Ponekad pomislim da to Zef doziva komandira, a ne deda iz sedmice; da je stražarev toki-voki ispod mog jastuka; lučim pljuvačku na zvuk kazana kao da je ispred mojih vrata, a ono se tek alkoholičari na drugom spratu raduju pošećerenim makaronima. Zef, oguglao, hrče, deda iz osmice, koji je ubio vlastitu ćerku počinje da cvili... A gde ja da odem? Blagutin Stojić-Kiki je upravo stigao iz Podujeva u našu sobu. Nosi i krevet sa sobom. Već smo imali jednog sina, pa, kako je Veselinka jedanaest godina starija od mene, žene u selu su je podgovorile da ne bi ganjao druge, iz predostrožnosti, da mi - osuši jajca! Možda u petak idemo za Spuž. Uželeo sam se svetla. Ne mogu da spavam. Zef je u WC-u, već pola sata. Meni je neprijatno zbog Kikija. Objašnjavam mu da Zef ima probleme sa stomakom. Ne mogu da se smejem, jer me gleda i ništa ne mogu da mu kažem — da ga ne probudim. Da ipak ne bi ostao u tom položaju sa oklembešenim rukama i glavom koja se klati, gleda i hrče, Zef i ja ga, malo kasnije, ušuškasmo u krevet. Mislim da bih se i na to navikao. Gde mu je smisao? U čemu je taina njegovog cilja? Ukoliko ne postoji cilj, onda jedna takva moguća kazna i nije strašna. Ako živiš da bi ručao, pa posle malo odmoriš do večere, pre spavanja, onda je šuplje stablo, ili onaj moj zaglavljeni lift, nešto što ne treba mnogo da uzbuđuje. Možda bi bilo i prirodno za nekog kome je taj lift — kolevka, šuplje stablo - mesto rođenja, pa i ne zna za postojanje ostalog, boljeg. Treba li onda da se kaješ i osećaš krivim što je jednom taj lift bio ispravan i vodio negde? Najradije bih, umesto bilo kakvog dijaloga, predložio bratu partiju šaha. Rukovao sam se s njim. Uvek nam je u životu obojici bilo naprijatno kad se pozdravljamo. I kad se sastajemo ili rastajemo. Neprijatnost je danas bila još veća. Ni on ni ja nismo znali zašto se poljubismo? Pokušao sam da nešto budem duhovit. Time sam, valjda, hteo da mu javim da sam dobro, čim se, eto zezam. Ne znam šta rekoh, ali je bilo usiljeno i glupo. Ništa strašnije nego kad glumcu odzvoni geg, kad publika ostane hladna. Za tu priliku se još od Neronovog doba koriste klakeri, plaćeni gledaoci, koji se smeju, da lošim glumcima ne propadne štos. Ostatak tog manira je onaj nasnimljeni smeh u savremenih engleskim i američkim humorističkim serijama. Moj brat je bio moj klaker danas. Nisam umeo to da mu kažem, ali sam strašno ponosan što je On moj brat. I što je živ. Prvi put sam osetio ponos što sam ga spasao te strašne noći. Mali brat je pomogao velikom. Kao mali, bio sam ljubomoran na njegovo društvo kome nisam mogao, ali sam osećao da nikad i neću pripadati. Kad bih mu se tih mojih cetinjskih godina, dakle do moje četrnaeste poveravao, žalio - imam problem, bio je, sećam se, strašno pravičan. Nikad nije koristio prednost starijeg i jačeg. Sa Zefom i Kikijem više ne govorim. Nismo u svađi, ali ja ne umem ništa više da im kažem, a oni, opet, ništa i ne traže. Osećam se kao u samici. Oni su uspostavili odličan odnos, a ja imam više vremena. Ne moram da slušam Zefa, to sad radi Kiki. Kradu mi cigare, ali to posle i prijave. Pravim se i da ne vidim i da ne čujem. Kiki nije zao, ali je glup. Zef se pretvara da nije ni jedno ni drugo.
Majmunski Ples - Monkey Dance
Učenici su bili vrlo uzbuđeni jer je radionicu odrľala osoba s drugog kontinenta — Nicolas Lazcano iz Meksika. Nakon njihovih roditelja stanje u Arendellu postaje još teže. Zadnjih dvadeset, a moľda i viąe godina naąe visoko ąkolstvo ne proizvodi kvalitetne kadrove gotovo ni u jednoj struci. Program su djeca uspješno savladala, te su posljednjeg dana nagrađeni diplomama i majicama. U projektu sudjeluju učenici 2. Cilj programa je bio osloboditi djecu straha od vode, educirati ih da se održavaju na vodi, naučiti osnove plivanja, te razviti osjećaj pripadnosti grupi.
[ Bol u žući|Bh chat meaning|Zene traze avanturu zagreb]
komentiraj (0) * ispiši * #
Posao u crnoj gori sa znanjem ruskog jezika - Stvarne djevojke
Posao
Click here: Posao u crnoj gori sa znanjem ruskog jezika
Ukoliko želite izbrisati kolačiće koji se čuvaju na vašim uređajima i konfigurisati vaš internet preglednik tako da odbija kolačiće, možete to učiniti u podešavanjima vašeg internet preglednika. Rok trajanja ovih kolačića je do jedne godine.
Ovi kolačići prikupljaju anonimne podatke i ne mogu pratiti vaše posete drugim internet stranicama. Govorim tecno engleski , ruski , madarski, srpski, rad na kompjuteru -internet -komunikacija. Opis oglasa Posao dispečer Austrija — Potrebna osoba sa znanjem srpskog ili slovenačkog i nemačkog jezika za rad na poziciji dispečera. Ukoliko postoji bilo kakav posao u vezi sa strujom - i bilo gde VAN SRBIJE - molim Vas javite se, ozbiljno sam zainteresovan.
Administrator sa znanjem ruskog jezika - Koristimo tehnologiju kolačica kako bismo vam ponudili bolju uslugu posete naše web stranice, u potpunosti prilagođenu vama.
Diplomirani sam gradjevinski inzenjer. Odlicno govorim ruski jezik citam i pisem. Trazim dugorocniji posao u Crnoj Gori na moru po mogucstvu u nekoj ruskoj ili zajednickoj firmi, agenciji ili na izvodjenju radova. Da li neko zna kako se krecu plate i da li se moze naci posao. Pavle jurgens kotor Član broj: 138362 Poruke: 4 213. Ukoliko postoji bilo kakav posao u vezi sa strujom - i bilo gde VAN SRBIJE - molim Vas javite se, ozbiljno sam zainteresovan. Uz to se profesionalno bavim fotografijom i videom... Za detalje: Goran Stojanovic fiva ptt. Plate su oko 250 ili 350eur + procenat, smestaj i prevoz placeni. Od prve plate ti uzimaju 100eur jer su ti nasli posao. E sada, koliko je ovo tacno nisam sigurna posto sam nacula da je ispala.
Đorđe Čvarkov priča Ruski jezik HQ
Odlicno govorim ruski jezik citam i pisem. Ako nekoga interesuje neki drugi posao za ponuditi slobodno nek se javi pa cemo se dogovoriti. Plata je 1830 evra bruto. Ovi kolačići prikupljaju anonimne podatke i ne mogu pratiti vaše posete drugim internet stranicama. Ako nekoga interesuje neki drugi posao za ponuditi slobodno nek se javi pa cemo se dogovoriti.
[Facebook login prijavi se|Ulaz na nalog|Kako napraviti web stranicu? Besplatna izrada web stranice]
Oznake: posao
komentiraj (0) * ispiši * #
Deca komunizma cela knjiga - Stranica za upoznavanje
Prodavnica knjiga
Click here: Deca komunizma cela knjiga
Ivan Supek, Ante Topić Mimara, Ljubiša Ristić, Dušan Makavejev, Želimir Žilnik, Radisav V. Dečaci ispunjeni mržnjom po čaršiji su lovili jevrejske dečake, koji su već navikli na njihove česte posete. Vladimir Dedijer, Borivoj Viskić, Božo Ljumović, dr.
Tako je živeo i u Višegradu i u Sarajevu. Rokovi dostave su 2 do 3 radna dana. Dobrica Ćosić me je stalno prekorevao što sam bezobzirno zabio nož u leđa njegovoj generaciji. Kontroverzna knjiga Deca komunizma, koja je krajem osamdesetih godina, kada je objavljena, izazvala burne reakcije u tadašnjoj jugoslovenskoj javnosti, rezultat je ovog dugogodišnjeg rada.
Milomir Marić - Kad je knjiga 1987.
Knjiga koja je promenila sve! Literarna zanimljivost i uverljivost odvela me je nužno u neistražene paralelne svetove obaveštajnih službi, policijskih i diplomatskih tajni, pustolovina i avantura, kaprica moćnika, ličnih i porodičnih drama i tragedija. Pobednici i heroji, suvereni junaci i sudije istorije, literarno najčešće deluju nezanimljivo, izveštačeno i lažno, za razliku od pobeđenih, sklonjenih, isključenih, onih u manjini - odbačenih grubo kao narodni neprijatelji, izdajnici, smutljivci, kolebljivci, nezadovoljnici i neistomišljenici svih boja. Ljudi koji su, kad je grmelo, pogrešno procenili političku situaciju, odnos snaga, zaigrali na slabiju kartu ili neoprezno trčali ispred rude. Milomir Marić je uvek težio da obelodani ono što su drugi želeli da sakriju. Uporno nastojeći da razobliči zablude i tabue jugoslovenskog komunističkog sistema, autor je gotovo jednu deceniju proveo prikupljajući sklonjenu i neobjavljenu istorijsku građu iz domaćih i inostranih arhiva. Kontroverzna knjiga Deca komunizma, koja je krajem osamdesetih godina, kada je objavljena, izazvala burne reakcije u tadašnjoj jugoslovenskoj javnosti, rezultat je ovog dugogodišnjeg rada. Pred nama se javljaju ljudi sa svim svojim vrlinama i manama, pobedama i porazima, uverenjima i zabludama, istinama i lažima. Ni anđeli, ni đavoli. Prosto ljudi kojima se dala prilika ili su je sami stvorili da u zgusnutim periodima istorije odigraju važne i dalekosežne uloge.
Deca komunizma - Goli Život - Happy TV - Četvrtak, 27. februar u 20:50
Što se tiče preuzimanja dobar izbora knjiga imamo u download sekciji na Portal-ulaz. Osećao se izgubljenim i poraženim. Njegov produkt za izvršavanje nasilja je cev od gume, pri kraju ispunjena olovom, kojom se veoma ponosio. U njemu se, između ostalog, prisjeća pozitivnih odjeka prvog izdanja, i pohvala koje je, kaže, njegova knjiga dobila od figura kakve su Danilo Kiš ili Adam Mihnjik. Mirko Marković, Ćanica Opačić, dr. U međuvremenu, jevreski dečak je poput ptice poletio iz svog skrovišta i pokušao da pobegne. Ali, takve sam davno procitala...... Koliko god se trudili, ni Mile ni Palika nisu uspeli da nijednom udare dečaka. Višak vremena, te nepovoljni vremenski uslovi dovodili su do raznih loših ideja, čiji su začetnici grupa dečaka predvođenih Palikom i Milom. Na stotinu i šezdeset stranica koje bi mogle da funkcionišu i kao posebna knjiga Marić priča priču o Mustafi Golubiću, čovjeku konspiracije, kako bi rekao jedan drugi autor. Ivan Supek, Ante Topić Mimara, Ljubiša Ristić, Dušan Makavejev, Želimir Žilnik, Radisav V.
[Najgluplji i najbolji savjeti za flertovanje za emancipirane žene|Hrvatska milf|Vaterpolo vesti]
komentiraj (0) * ispiši * #
