utorak, 13.09.2005.

ČIKA LUJO

Slika starca

Ušao sam u poveću bolničku sobu. Odmah , čim sam ga vidio, nešto me stisnulo u srcu. Bilo ga je teško vidjeti, njega, legendu iz kvarta, u tako bijednom stanju. Čika Lujo je bio naš vjerni pratilac, maskota s Črnomerca koji nam je jako puno značio. To je bio tip koji nije baš imao mnogo novca ali uvijek je imao za bombone koje je nesebično dijelio klincima. Ta golema ličnost ležala je mirno u svojem krevetu ništa ne sluteći iako je bilo iščekivanje u zraku.
Nasmiješio mi se iskreno i srdačno.
«Oh! Sinke!»
Bio mi je vrlo važan oslonac u životu kada mi je stari umro. Mora se znati, ne volim o tome inače pričati, ali on me je jedini prokužio. U svijetu Črnomerca bio sam nekakav čudan tip koji je išao u kazalište, a ljudi iz kazališta smatrali su me ne-znam-kako-talentiranim dečkom koji je imao grubijanski mentalitet i bio razmažen do krajnjih granica. Čika Lujo je bio jedini koji je shvaćao tu paradoskalnost da sam ja bio i jedno i drugo i ništa i sve od toga. Niti jedan ulični deran niti dramski pedagog nikada nisu shvatili ono što je jedan prosječan starac u nekoj svojoj mudrosti istinski razumio. Kada je stari umro, svako toliko bi dolazio k nama i pitao da li treba nešto napraviti. Jednom mi je u ruku dao sto kuna, za kino ili tako nešto. U to doba sto kuna je bilo kao danas dvjesto, a možete misliti što je taj novac značio jednom starom čovjeku. Ali on je bio Čika Lujo. On je bio Čika i zvali smo ga Lujo.
«Sinke, slušaj»-rekao je-«Sada ću ti nešto reći.»
Slušao sam ga znajući da je to jedan od posljednjih razgovora kojega ću voditi s njime u ovome životu.
«Sinke, ti si pametno derle....»-rekao je pokazujući prstom-«.... nisi kao ona balavurdija što se pika po kvartu sa svakakvim iglama! Slušaj Čika Luju, sada će ti nešto pametno reći....»
Zastao je. I čekao. Sjaj mu se izgubio u očima. Počeo je promatrati stvari po sobi.
«Ah, Sinke!»-rekao je odjednom-«Baš lijepo što si došao!»
«Evo me, Čika Lujo!»- rekao sam, shvaćajući da je odlutao.
«Sada kada si došao, daj da ti nešto kažem. Je li tu negdje Trpak?»
«Ne Čika Lujo, Trpak je poginuo u ratu, sjećate se? Vi ste ga donijeli doma. Mislim, Vi ste ga nosili. Mrtvog.»
»Trpak je poginuo?»- začudio se Čika Lujo-«Kad?»
«Prije par godina. Kod Osijeka. Vi ste bili s njime. Sjećate se, pričali ste....»
«Sinke, ne seri nego donesi one haubice!»
«Nema tu haubica, Čika Lujo. Rat je gotov, nema više streljiva. A i ja nisam bio u ratu jer sam bio premlad. Imao sam dvanaest.»
«Aha.....što sam ono htio reći. Aha! Sinke, slušaj, kada imaš ženu, onako, znaš. Onda je lijepo primi ovako i onda joj kaži....»
«Nemam curu , Čika Lujo.»
«Što?»
«Curu nemam.»
«A gdje ti je?»
«Nemam.»
«A ona mala, kako se zove?»
«Ne znam na koga mislite.»
Čika Lujo je neko vrijeme šutio.
«Oh, Sinke! Tu si!»
«Tu sam, Čika Lujo!»
»Sinke, znaš, ja ti neću još dugo»-rekao je i počeo kašljati. Kašljao je tako jako da sam želio zvati sestru, ali on je uzeo rub plahte i pljunuo u njega te ga ugurao pod deku.
«Reci, kako je u školi?»
»Ide pomalo. Na Akademiji sam.»
«A jesi li?»
«Da.»
«To je super. Ništa se ti ne brini. Ja u tvojim godinama isto nisam imao posao. Bio je rat, znaš, došli ustaše, pa došli partizani a ja bez posla i kod jednih i kod drugih.»
«Ne znam, Čika Lujo, nisam se rodio još u to doba.»
«Tako ti je to, Sinko moj.»
Šutio je neko vrijeme.
«Oh, Sinke!»
»Zdravo, Čika Lujo.»
«Kako Dinamo stoji na ljestvici?»
«Ne znam. Ne zanima me to. Ali mogu zvati prijatelje koji se u to razumiju.»
«Ne treba, ne treba. A i nemam sitno za telefon.»
«Imam ja mobitel.»
«A reci, kako je ona cijev?»
»Koja?»
«Ona što sam je promijenio prije neki dan kod vas.»
«Ah ta. Čujte, otkako ste je popravili prije pet godina, nismo je trebali mijenjati.»
»Kažem ti ja, što ja popravim....»
Ponovno je utonuo u sebe. Znao sam da će me opet pozdraviti i to se i desilo.
«Oh, Sinke!»
«Tu sam.»
«Lijepo što si došao! Hajde reci mi jednu stvar.... čuješ, daj sada ću ti ja nešto reći.»
Pridignuo se u krevetu i počeo kopati nešto po malom noćnom ormariću. Iz njega je izvadio, ne bi vjerovali, bocu Skendera, makedonskog likera koji se ne proizvodi već desetak godina.
»Nikada nemoj biti tvrdoglav.»-rekao je-«U biti, ti smiješ, ti si kunstler, ali u srcu uvijek moraš biti otvoren, znaš! Ja ti nemam puno škole ni sve to ali znam jednu stvar. U životu treba čovjek imati uvijek otvoreno srce.»
To je bilo vrlo lijepo što je rekao i došlo mi je da si to zapišem.
«I još ću ti jednu stvar reći, Kazimire»-rekao je, i pustio sam ga, iako nisam znao otkud mu to ime Kazimir-« jednu stvar ti moram reći. Ne miješaj pića, nikad!»
Počeo se smijati.
«Ima li još liganja kod «Trovača» ?»
Puštao sam ga da se ceri u toj svojoj tankoj plahtici i pokušavao se svemu tome nasmijati.
«I nikada, nikada, nemoj zaboraviti otkud si došao i što si u srcu. Nikada nemoj zaboraviti da si.... Jugosloven!»
«Čika Lujo, nema vam više Jugoslavije.»
Zbunjeno me je pogledao.
«Sjećate se, Čika Lujo, Franjo Tuđman, Hrvatska, ono- bili ste u ratu. Nema vam više Jugoslavije, to vam se raspalo.»
«A u guzicu.... raspalo se, kažeš? Pa kad? Gdje sam ja bio? To je bila sjajna država!»
Počeo sam pričati o ratu, ali nakon nekog vremena sam shvatio da nema svrhe.
«Sve je to super stvar.»- rekao je mirno.
A tada je napravio nešto što me razoružalo. Ponovno se pridignuo iz kreveta. Počeo je kopati po ormariću i iz njega izvadio malu kuverticu punu dlaka i prašine koja se skupila po njoj.
«Pogledaj!»-rekao je dajući mi je.
Otvorio sam je i unutra našao poveći svežanj novčanica. Ali to nisu bile kune, već oni stari jugoslovenski dinari s rudarom i onim konjanikom. One pare od dvjesto milijardi s kojima niste mogli kupiti ni Čunga-Lunga žvake.
«Hoću da ih ti imaš.»-rekao je-«To je moja životna ušteđevina. Sve što sam godinama skupljao. Meni to više ne treba, star sam, umoran, bolestan i težak sam sebi i drugima.»
«Ma niste, Čika Lujo.»
»Tiho ,sada ja govorim. Slušaj dok imam snage. Kupi si auto neki. Imaš čak i za neki bolji. Lijepo si ga kupi i od ostatka što ti ostane kupi mami cvijeće. Razumiješ li me?»
»Da, Čika Lujo.»
« Novac meni ne treba. Tamo gdje idem, sve je totalno besplatno.»
Držao sam taj svežanj na rubu onog bedastog plača kojeg bolji pisci preskaču u svojim romanima.
«Idi sad polako.»-rekao je Čika Lujo-«Htio bih malo odspavati.»
Polako sam krenuo iz sobe brišući suze. Razoružao me je do kraja.
«Hej, Sinke! Sinke, čuješ!»
«Da , Čika Lujo?»
«Daj zovni mi sestru. Brzo. Čuješ. Sestru zovi! Usrao sam se do dimnjaka. Daj zovni je , prije nego zaboravim!»
Išao sam van i dozvao sestru. Promijenila mu je deku.
Čika Lujo je te večeri otišao.


Priča posvećena mojoj baki s imenom najljepšeg cvijeta. Prije deset godina sam dvadeset minuta pokušavao shvatiti što mi ona pokušava kroz cjevčicu u nosu i ustima reći u svom bolničkom krevetu. Imao sam tek desetak godina, a ona mi je rekla nešto kao «Hodi u kuhinju i skloni tavu s plina da nam ne zagore čevapi.»
To je velika ljubav kada u svemu tome što vam se dešava razmišljate o večeri za svojeg unuka.
- 11:52 - Komentari (8) - Isprintaj - #

<< Arhiva >>