papatači

četvrtak, 16.10.2008.

Zamor materijala

Peter je osluškivao istu stvar po već 6 puta u Winampu.Točno onoliko koliko puta se njegov dignuo iz kreveta da bi išao pišati. I tako to već par mjeseci. On stalno ide pišati, kad ne ide pišat, kaže da ide prošetat, kad mu se neda šetati, kaže da ide prileć. Kada mu se ne ide na niti jedno od toga, jednostavno se zavali u naslonjač. I s nestrpljenjem iščekuje svako minijaturnu pisamce na zaslonu svoga mobitela.
Peter je njega trebao u životu. Iako mu je zadnji put bio uzor u životu još dok je imao 6 godina, trebao ga je. Nije bio ideal oca zato što nije znao popraviti kućanske aparate kada bi se oni pokvarili, nije znao začepiti sifon iz kojega je curila voda nakon što je Peter jednoga jutra odlučio učiniti ono što je on trebao odavno – rastaviti i počistiti ga. Nakon toga se izderao na Petera, opsovao ga i poterao van iz kupaonice nakon što je Peter sav pocrvenio od znoja jer je mučki držao krpu na pipi da ne curi voda. Nije bio klasičan otac zato što je imao seljačke fore i nikada se nije spuštao na njegovu razinu. Da se samo jednom pokušao spustiti, shvatio bi na kojoj je razini Peter zapravo. Shvatio bi da je Peter jedan pametan momak, težak pacifist i naivna budala.Jedan od onih momaka kojima je zbog svoje dobrote suđeno da najebu.
Peterov otac nije bio klasičan otac jer nije volio svoju ženu. Pa čak ni onaj tip klasičnog oca koji nakon što je lupi – nije mu žao. Odnosno žao mu je što će sad morati biti duplo ljubazniji prema svojoj punici kada sljedeći put navrtae kod nje.
Ali Peter ga je trebao. Kao što ga je trebao one noći kada je „pao“ sa par dekagrama skanka. Kao što ga treba svakog petka i subote. Jer treba platiti sinovo lumpovanje, a i treba platiti sinovu sponzorušu. A onakva kvalietetna sponzorušu treba redovno održavati. Pomadice i parfemi nisu ni približni jeftine stvari kako ih je Peter u početku zamišljao. Vrhunska pička traži vrhunsku UV zaštitu. Isto tako ga je i Peter trebao jer je morao upisati fax. A upravo zato što je Peter bio bistar momak, školu je obično završavao s dovoljnim. A to nije dovoljno za fax. Kao što ni sav njegov intelekt neće biti dovoljan za upad na fax. Jednom kad ga upiše, to će biti pjesma. Tako je to zamišljao Peterov otac.
A Peteru je bilo dosadno. Otac to nije kužio već je non-stop davao svome sinu pozamašne financijske inekcije.Peteru je bilo pun kurac svega. Pogotovo opsadnog stanja u njegovom dnevnom boravku svakoga radnog dana u 16h po lokalnom vremenu. Gledajući Dnevnik i snimke iz Iraka, pomislio je da opsadno stanje u Bagdadu,Kirkuku i gdje već li je rasporastranjena ta kultura dizanja u zrak svega oko sebe, zapravo nije puno gore od radnji,stanja i zbivanja od kojih je Peter udaljen jedan tanki betonski zid. Ako je istina ona stara „da zidovi imaju uši, onda njegovi imaju u sebi pojačala“ –pomislio je u sebi Peter i nastavio vući paralele na relaciji Irak – dnevni boravak njegovog stana u elitnom dijelu Zagreba. Tamo je barem bilo neke dinamike, svaki dan neš novo. Ovdje je vladalo po šablonama. Staro dobro „puši kurac“, „smrade“, „seljačino sebična“ i „odjebi“.
Da je Peter samo poslušao oca i pojavio se u zakazano vrijeme na zakazanom mjestu, Peter bi postao akademski građanin,a blistavi dnevni boravci Zlatne hrvatske mladeži su bili udaljeni od njega samo jedno oblačno popodne.
No Peter je bio pun kurac svega. „Možda je ovako najbolje. I šta li je onaj momak htio poručiti s onim grafitom „Hendrix“?“. To su bile Peterove posljednje misli dok je ispitivao zakone fizike u svojem najbrutalnijem obliku – empirijskom. Mislio je da će pad trajati malo duže.Prebrzo se srovalio u tu vodorinu.Zaista prebrzo.Prerano.